RAUL HAUSMAN U SIGNALU

RAUL HAUSMAN U SIGNALU

Jednu od najagilnijih dadaističkih grupa – Berlinsku Dadu, koja je učestvovala i u revolucionarnim gibanjima 1918. godine u Nemačkoj, osnovali su pridošlica iz Ciriha Ričard Hilsenbek (Richard Huelsenbeck) i Raul Hausman (Raoul Hausmann). Prema blic portretu dadaiste i dadaističkog hroničara Hansa Rihtera (Hans Richter): „agresivni Raoul Hausmann, pronalazač, slikar, pisac filozof i čovek koji je mrzeo ljude...(1) Za Hausmana i njegove berlinske drugove Georga Grosa (George Grosz) i Džona Hartfilda (John Hartfield) stoji da su među prvima počeli koristiti tehniku fotomontaže.

Fotomontaža, po rečima Hausmana, pruža brojne mogućnosti umentiku s tim što je ona „u svojoj prvobitnoj formi bila jedna eksplozivna smesa različitih tačaka gledišta i pravaca, mnogo ekstremnija od futurističkog slikarstva“. (2)

Za Karela Tajgea (Karel Teige), češkog teoretičara i utemeljivača stvaralačkog pravca – poetizam, pak, fotomontaža je pre svega jedna samostalna oblast grafike novijeg datuma. I dalje, zabeležiće on, „fotomontaža kao slikovni sastav fotografskih elemenata i fragmenata koji polaze od pretpostavki slikarstva (slika), fotografije i tipografije i nastaje, u određenoj situaciji razvoja likovne umetnosti, kao posledica određenih saznanja postkubističkog slikarstva u kojem su zakoni površine slike shvaćeni na nov način, a kada je, na drugoj strani, fotografija postala svesna svoje suštine i oslobodila se pogubnih uticaja takozvane umetničke fotografije.“ (3)

Prikazujući, svom tekstu „O fotomontaži“ iz 1932. godine, kratak istorijat rađanja i razvoja ove nove likovne tehnike, Tajge navodi i različita mišljenja o njenom nastanku. Prema Francu Rohu autori prvih fotomontaža su Georg Grod i Džon Hartfild; Jan Čihod kaže da to prvenstvo pripada Raulu Hausmanu i njegovoj dadaističkoj prijateljici Hani Heh (Hanna Hoch), dok ruski grafičar Klucis tvrdi da su prve fotomontaže stvorili pripadnici grupe Lef, dakle konstruktivisti, među kojima se, prema njegovim rečima, posebno isticao Rodčenko.

Ovde, međutim, ne želim da raspravljam ni o dadaizmu, ni o fotomontaži, već samo da iznesem nekoliko činjenica iz kojih će se videti kako se Raul Hausman, osnivač Berlinske Dade, pri samom kraju svog neobičnog i burnog životnog i stvaralačkog puta, našao u beogradskom časopisu Signal, glasilu srpskog (i jugoslovenskog) avangardnog pokreta – signalizam. (4)

Skupljajući priloge za prvi broj Signala, negde u proleće, leto i početkom jeseni 1970. godine, poslao sam više desetina pisama-poziva brojnim stranim avangardnim umetnicima. Među njima je bio i Raul Hausman, koji je tada imao 84 godine i, kako sam kasnije obavešten, poluslep i teško pokretan pravi svoje poslednje crteže, kolaže i fotomontaže.

Hausman mi se javio 2. oktobra iz francuskog grada Limoža sledećim pismom: (5)

„Dragi Miroljube Todoroviću,

Mnogo vam hvala na vašem pismu i dve publikacije, (6) za koje nalazim da su veoma zanimljive premda ja lično iz principa ne upotrebljavam niti kompjuter, niti računar.

Ja sam 1918. prvi počeo praviti plakat pesme koje su bile sačinjene od slova alfabeta, a 1919, prvi sam izumeo vizuelnu (vidljivu-visible) pesmu objavljenu sada u knjizi Kostelanetza Imaged Words and Worded Images u Njujorku.

Pravim brojne kolaže od isečaka i pišem o tome dosta teoretskih tekstova. (7)

Poslaću vam nekoliko primeraka mojih reči-slika, a takođe i bilten moje poslednje knjige Ekscentrična čulnost.

S nadom da ćemo se još čuti

šaljem vam srdačne pozdrave

Raoul Hausmann

Hausman mi je, zaista, uskoro poslao bilten i dve svoje „mots-images“ rađene flomasterom i datirane sa 1969. godinom. Na jednoj od tih „reči-slika“ iscrtane su dve ljudske glave sa crnom šakom i nožem ispod čega piše „Je travaille!“ (Ja radim!), a na drugoj časovnik as ucrtanom reči Mort (Smrt) umesto brojčanika. Njegove radove objavio sam na prvom i udarnom mestu u časopisu, u rubrici „Strani konkretni i vizuelni pesnici“. Štampanje časopisa je kasnilo, isto je tako bilo i sa ekspedicijom. Nadam se, ipak, da je veliki dadazof i, prema rečima njegovog dadaističkog druga Hansa Rihtera, nekad „divlji i eksplozivni (8) Raul Hausman pre smrti u Limožu 1. februara 1971. godine, stigao da vidi svoje „most-images“ objavljene u Signalu.

Napomene:

(1) Hans Richter: DADA 1916-1966, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971, Goethe-Institut, Munchen 1971, str. 10 I u knjizi Georgesa Hugneta: DICTIONAIRE DU DADAISME (1916-1922), Jean-Claude Simoen, Paris 1976, Hausman je označen kao „slikar i pisac“. Zanimljivo je da i Richterova i Hugnetova knjiga, kao i druge publikacije posvećene dadaizmu, mnogo više prostora i pažnje poklanjaju radu Raula Hausmana nego ostalim članovima Berlinske Dade: Grosu, Hartfildu, Baderu i Hilsenbeku.

(2) Hans Richter: DADA art and anti-art, Thames and Hudson, London 1978, str. 116

(3) Karel Tajge: O fotomontaži, u knjizi Vašar umetnosti, Mladost, Beograd 1977. (izbor i prevod Aleksandar Ilić).

(4) Treba reći da je Raul Hausman sarađivao u još jednom našem avangardnom časopisu. U broju 9, iz 1921. godine internacionalne revije za novu umetnost Zenit, Hausman objavljuje, na nemačkom, tekst Pobeda trijumf duvan sa pasuljem gde se može pročitati i ovo: “Manifesti uglavnom hoće da podignu zemljinu težu, ili da glavu zavrtnja predstave kao centralnu tačku kosmosa – uprkos tome ipak se pokazuje da su manifesti stvoreni da budu večni u imaginaciji ljudi.” Prema bloku Časopis Zenit u časopisu Književnost broj 7-8, 1981, str. 1522. (Priredile Vida Golubović i Irina Subotić).

(5) Ovo pismo objavljeno je u zborniku MAIL ART MAIL POETRY – POŠTANSKA UMETNOST POŠTANSKA POEZIJA, časopis Delo broj 2, 1980. str. 63.

(6) Poslao sam mu svoju, te godine štampanu , zbirku Kiberno i plakat-pesmu Signalistička poezija.

(7) Hausman je, inače šezdesetih godina u svojim tekstovima oštro napao novu avangardu, letriste, fluksus, konkretne i vizuelne pesnike, tvrdeći kako oni samo podržavaju i kompiliraju Dadu. Prema njegovim rečima gotovo su sve nove, nekonvencionane umetničke forme stvorene u dadizmu: automatsko pisanje, fonetska poezija, artikulacija, apstraktno slikarstvo i skulptura, fotomontaža, nova tipografija, gotovi predmeti (asamblaži) etc. Za “ecriture automatique”, Hausman će u jednom momentu reći da ga nisu pronašli Breton i Supo, već Hans Arp, Zerner i Tristan Cara.

Tim povodom citirao bih deo iz teksta Fluksus nemačkog umetnika Volfa Foštela (Wolf Vostel): “Dopisivao sam se sa Raulom Hausmanom poslednje godine njegovog života. On mi je prebaciovao da oponašam dadaiste, ja sam slušao tu zvonjavu u nizu pisama, a onda sam mu posalo jedno energično pismo. Taj dragi Raul Hausman. Kao prvo, dvadesetih godina nisu postojale vazdušne katastrofe, televizija nije bila pronađena, on takođe nije doživeo kult automobila i kolone vozila od po 4 kilometara.”

U zborniku Fluxus, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1986. strana 39.

(8) Hans Richter: DADA art and anti-art, str. 118.