SPRACHEN JENSEITS VON DICHTUNG

(Govor s one strane pesništva)

To je naslov ukusno opremljenog kataloga velikog formata sa preko dve stotine stranica, i izložbe koju je u vremenu od 5.V – 10. VI 1979. godine organizovalo Društvo vestfalskih umetnika u Minsteru. Održan je i poseban simpozijum posvećen vizuelnom pesništvu na kome su učestvovali kritičari nemačkog govornog područja.

Katalog pored reprodukcija izloženih radova pesnika donosi i više teorijskih tekstova: A. Marquardt-a, S. J. Shmidt-a, K. P. Dencker-a, B.Cobbing-a, J. Adler-a, M. Sundermann-a, i M. Bentivoglio.

U tekstu naslovljenom ''Nachruf: Zum Ableben der Konkreten Dichtung'' S. J. Schmidt brani konkretnu poeziju od onih kritičara koji su već pokušali da je proglase mrtvom, i navodi niz primera što govore upravo suprotno. On kaže da se u poslednje vreme uspostavlja jedan novi oblik pesništva kroz koji dejstvuju mnoge ranije osnovne ideje konkretnog pesništva. Neposredno na ovo nadovezuje se pitanje odnosa konkretne i vizuelne poezije, i konceptualne umetnosti. Pitanje odnosa ova dva pravca, jednog umetničkog, a drugog literarnog, nije postavljeno prvi put. Još 1971. godine u italijanskom časopisu za vizuelnu poeziju „Lotta poetica“, Sarenco i Bertini u tekstu ''Poesia visiva e conceptual art / un plaggio ben organizzato'', oštro napadaju i osporavaju konceptualnu umetnost. Nizom primera oni pokazuju kako su poznatu konceptualni umetnici J. Kosuth, Ben Vautier i drugi plagirali konkretne i vizuelne pesnike. Schmidt u ovom doduše ne vidi plagiranje već samo „frapantne analogije“, gde su konkretni i vizuelni pesnici u izvesnoj prednosti, jer su njihovi radovi, a i ovaj literarni pravac, nastali znatno ranije od konceptualne umetnosti. S druge strane Schmidt radove izvesne grupe pesnika (Gappmayer, Gerz, Ulrichs) pa i svoje posmatra „kao postavke za jedno konceptualno pesništvo koje pokušava da principe konkretne poezije i konceptualne umetnosti stvori u području društvene institucije literature.“

''Književna reč'' broj 125, 25. jun 1979.

DR DADA – KLAUS GROH

Neodadaizam je dobio svog doktora, pravog i neospornog DADA DOKTORA. Klaus Groh, zapadno-nemački umetnik, doktorirao je na dadaizmu i neodadaizmu, onome čime se kao istraživač već više od jedne decenije bavi, pokretu u kome i sam aktivno sudeluje. Njegovo učešće u avangardnim kretanjima šezdesetih i sedamdesetih godina živo je i veoma raznovrsno: konkretna i vizuelna poezija, konceptualna umetnost, Body Art, Land Art, Mail-Art itd. Groh je osnovao i DADA RESEARCH CENTRE, verovatno najpouzdaniji arhiv posleratne avangarde u Evropi. Nekoliko godina on izdaje INFO (Informativni bilten), povezuje umetnike, pesnike, upućuje jedne na druge, putuje, svima pruža pomoć, piše, savetuje, grdi, ohrabruje, organizuje i otvara izložbe. Čuvene su njegove knjižice (booklets) štampane na samo jednom listu formata A4, a onda svedene na razmere 7,5/10,5 sa šesnaest strana, majušne neugledne, gotovo smešne u svom naporu da budu „knjige“, ali ipak su to „artists books“, prepune novih ideja, istraživačkih zanosa i zahvata. Štampao je Groh preko pedeset takvih booklets pesnika i umetnika svih meridijana. Još su poznatiji njegovi izbori konceptualne umetnosti: IF I HAD A MIND...(1971) i AKTUELLE KUNST IN OSTEUROPA (1972). Obe je objavio „Dumont“ iz Kelna. Nezaobilazni su, takođe, antologija vizuelne poezije VISUELL KONKRET INTERNATIONAL (1973), pa jedan neodadaistički zbornik pod nazivom YOUTHS (1976), pa pregled FUNF OSTEUROPAISCHE KUNSTLER – 5 x KUNST ALS KOMMUNIKATION u izdanju Instituta za modernu umetnost iz Nirnberga itd. itd.

Dr DADA Klaus Groh i bukvalno živi umetnost sa svojom, za nemačke prilike, velikom i veselom porodicom u kojoj svi učestvuju u urnebesnom neodada vašaru. Među pismima, poštanskim kartama, katalozima, štampanim manifestima, ručno izrađenim knjigama u samo jednom primerku, koje mi je tokom poslednjih devet godina komuniciranja i saradnje uputio ovaj „Life Artist“, stalno se sudaram s raznobojnim papirima ispečatanim njegovim neumornim porukama:

TRY! TRY! TRAY!

ART IS START

DADA LIVES!

DADA IS EVERYWHERE

ONLY REALITY AND ART IS LIFE!

TRY = LIFE=ART

i još jednom:

DADA JE SVUDA

''Književna reč'' broj 128, 10. septembar, 1979.

SARENCO – LOTTA POETICA – FACTOTUM ART

Lotta poetica, časopis za vizuelnu poeziju i vizuelna istraživanja pojavio se u Italiji 1971. godine. Izlazio je kao mesečnik, verovatno jedini mesečnik te vrste u svetu. Uređivala ga je međunarodna redakcija pod vođstvom mlađeg italijanskog pesnika iz Breše Sarenca (1945) i belgijskog romanopisca, pesnika, poznatog kulturnog radnika Paula de Vreea (1909) iz Antverpena.

Na nevelikom broju stranica, najviše do 24 pojavljivala su se vizuelnim prilozima, pesmama, teoretskim člancima, žučnim polemikama, gotovo sva značajnija imena evropske umetničke i literarne avangarde. Polemika oko odnosa konceptualne umetnosti i konkretne i vizuelne poezije, koju su pokrenuli urednici časopisa i italijanski umetnik Bertini, a kasnije im se pridružuje francuski kritičar i vizuelni pesnik J.F. Bory, izazvala je svojevremeno veliku pažnju kulturne javnosti više zemalja, posebno Italije, Nemačke i SAD. Veoma su značajni i teoretski tekstovi o vizuelnoj poeziji italijanske kritčarke Rossane Apicelle objavljeni u pojedinim brojevima ove revije: Alcune tesi sulla poesia visiva, La poesia visiva come fine di un eqivoco, La poesia visiva 1973 i drugi.

Poslednji brojevi časopisa Lotta poetica štampani su kao neka vrsta malih monografija, pregleda akcija pojedinih umetnika. Među njima su: Ad Dekkers, Sarenco, Paul de Vree sa vizuelnim pesmama Klaus Staeck, francuski umetnik Bernard Aubertin, Alain Arias-Misson sa svojim „public poems“ i poznati nemački konceptualni umetnik Joseph Beuys.

Osnovni literarni i umetnički stav Sarenca sažet je u te dve reči imena njegovog časopisa Lotta poetica (pesnička borba). Žustar, beskompromisan, bez straha, Sarenco se upušta u polemike, otvorene svađe, bespoštedno, do kraja. Istovremeno on kontinuirano objavljuje knjige, kako svoje, tako i svojih prijatelja, saboraca, istomišljenika.

Posle gašenja Lotte poetice, Sarenco pokreće Factotum art sa novim saradnicima, novim idejama, opet u prvim borbenim linijama literarne i umetničke avangarde. Sam časopis možda i nije toliko značajan (barem ne kao raniji) koliko čitava serija knjiga koju Sarenco kao izdavač i urednik uz časopis objavljuje pod nazivom factotumbooks. Tu su pre svega antologija „LOTTA POETICA 1971-1975“ (factotumbook 1) pažljiv izbor tekstova, manifesta, vizuelnih priloga iz petogodišnjeg opusa uz novije radove koje su specijalno za tu priliku poslali zapaženiji saradnici Lotte poetice. Factotumbook 2 pod nazivom POESIA SONORA donosi zvučne pesme: Paula de Vreea, B. Heidsiecka, E. Miccinia, Sarenca i F.Verdia. Zanimljive su takođe dve knjige Josepha Beuysa: MUSEUM DES GELDES (factotumbook 12) i INTERVJU-AKCIJA /factotumbook 1/. Jiri Kolar objavljuje svoje ANTICOLAGES, Julien Blaine vizuelnu poemu PASSE-FUTUR, nedavno preminuli veteran japanske avangarde, bivši nadrealista, kasnije spacijalista i konkretni pesnik, osnivač tokijske istraživačke grupe VOU objavljuje STUDY OF MAN BY MAN, Vittore Baroni i Carlo Battisti, mladi italijanski pesnici manifest FUTUGRAPPISMO 1, Franci Verdi: POESIA CONCERTA, POESIA VISIVA, SCRITTURA POETICA. Jedna od poslednjih knjiga u toj seriji je Sarencova IN SUPPORT OF FINE ARTS (10 american poems in collaboration with art news). U njenom predgovoru američki avangardni umetnik i teoretičar Dick Higgins kaže da je „Američka umetnost sranje kao što su i francuska, nemačka, italijanska, japanska i svaka ona umetnost koja se u sadašnjem trenutku svodi i određuje državnim i nacionalnim granicama i teritorijama“.

''Književne novine'' broj 606, 7. jun 1980.

ŠTAMBILJSKA UMETNOST PAWELA PETASZA

Zvezda poljskog umetnika Pawela Petasza tek je pre nekoliko godina zasijala na, inače, svetlom i uvek aktivnom nebu poljske avangarde. Do tada smi imali prilike da se u časopisima, zbornicima, antologijama i reprezentativnim izložbama novih literarnih i umetničkih tendencija srećemo sa radovima umetnika kao što su: Zdisav Sosnovski, Natalija Lah Lahovič, Andžej Partum, Stanislav Druždj, Jaroslav Kozlovski i drugi. Sada u vremenu mejl arta Pawel Petasz (Pavel Petaš) preuzeo je vodeću ulogu. Doduše on svoj rad ne naziva avangardom već drukčije, ali mi mu ne smemo poverovati tek tako na reč.

Decembra 1977. godine ovaj umetnik objavljuje prvi, sada ako tako možemo da kažemo, istorijski broj časopisa posvećenog poštanskoj umetnosti „Commonpress“. Startuje sa umetnicima i pesnicima čija imena već nešto znače u svetu avangarde: Nemac Peter Below, Amerikanci Tony Braedly i Mike Crane, Brazilci Paulo Bruscky Carioca i Leonhard Frank Duch, Holanđanin J. Van Geluwe i Italijani G. Niccolai i Adriano Spatola. Već sledeći broj preuzeo je kao urednik i izdavač Holanđanin Ko de Jonge. I tako je Commopress nastavio da živi intezivno, burno. Prelazeći iz ruke u ruku, menjajući izdavače, urednike, zemlje, kontinente. Svaki broj novi urednik, novi format, nova tema. Commonpress se naputovao. Čas se pojavljuje u Argentini, čas u Nemačkoj, čas u Kanadi, uvek drukčiji. Jedino što ostaje u svakom broju isto je tekst na engleskom jeziku na prvoj strani u kome se kaže da je Commonpress internacionalni magazin za mejl-art koji kreiraju, objavljuju i distribuiraju sami saradnici. Svaki saradnik u obavezi je da pripremi i štampa jedan od sledećih brojeva odrđujući mu eventualnu temu, format i ostalo. Koordinator svih brojeva je Poljak Pawel Petasz.

Petaszeva invencija kao umetnika i organizatora ne iscrpljuje se samo u ovome jedinstvenom i zaista neobičnom časopisu, koji je pokrenuo. On objavljuje, možda je bolje reći izrađuje, i knjižice koje šalje svojim prijateljma mejlartistima. Držeći se devize poznatog neodadaiste Klausa Groha Ko udara pečate ne treba da piše Petasz se opskrbio štambiljima raznih vrsta i dimenzija pa njima ispunjava bele stranice svojih „Artists books“.

Pečati su mu zaista neobični, od sličica do verbalnih poruka na engleskom jeziku, seksualne, političke, filozofkse prirode. To što Petasz radi jedna je podvrsta mejl arta i već je dobila svoje ime štambiljska umetnost (Rubber Stamp Art).

Pečat se pokazao neobično efikasnim u komunikaciji, razmeni ideja među umetnicima različitih nacija, jezika i kultura. Ako te muči neka misao, ideja, slika jednostavno je preneseš na štambilj pa onda je umnožavaš otiskujući je na dopisnici, hartiji, pismu i šalješ onome kome želiš.

„Postupak pečatanja egzistira danas kao oblik priznate stvaralačke metode u oblasti umetnosti, kaže Klaus Groh. Verbalno, literarno i ikonalno produkuju se i publikuju u smanjenom formatu umetnička dela – publikuju (!) bez angažovanja uobičajenih distributivnih sistema kao što su galerije i trgovine umetninama.“

Knjižice koje sam dobio od Pawela Petasza nose naslove: Transparent Art, Pages of contemplation, rubber condom, Rub Rub, Obsolete stamps i Pieces from biography of Joe Contestator (neka vrsta štambiljskog stripa).

''Književne novine'' broj 607, 21. jun 1980.

ANTOLOGIA DA POESIA VISUAL EUROPEIA

Ova knjiga pojavila se u Lisabonu 1977. godine. Sastavili su je Josep M. Figueres, mladi katalonski pesnik i kritičar iz Barcelone i portugalski poeta Manuel de Seabra. Pisac Figueres izvore vizuelne poezije vidi još u grčkoj i kineskoj kulturi na koje se kasnije nadovezuje evropski Barok, u prošlom veku neki pesnici kao L.Carrol, a početkom ovog vizuelne pesme stvaraju se u okviru pokreta kao što su futurizam, dadaizam i nadrealizam.

Sastavljači su antologiju podelili u više ciklusa i prema toj podeli klasirali su pesme: poezija akcije, objekt poezije, pesme vezane za ljubav, socijalne teme, rat, itd. Na kraju je blok pesama pod nazivom ''Koka kola: kontra informacije'', gde, uglavnom, portugalski i katalonski pesnici variraju, vizuelnim sredstvima, poznatu konkretnu pesmu Brazilca D. Pignatari-a o koka koli.

Ovakva podela dosta je proizvoljna i nema nekakvog dubljeg opravdanja. Druga, još ozbiljnija zamerka, ovoj inače u grafičkom dizajnu u svemu izvanrednoj antologiji, odnosi se na izbor pesnika i pesama. Počev od sastavljača, o kojima se do sada gotovo ništa nije čulo na evropskoj i široj avangardnoj sceni, knjiga je prepuna malo poznatih, ili sasvim nepoznatih portugalskih, katalonskih i španskih vizuelnih pesnika. Ovo je utoliko manje opravdano što su se već ranije (1973) pojavile antologije portugalske i španske vizuelne poezije, a izbor Katalonaca štampan je kasnije. Ta slabost da u ovakvim izborima često dominiraju domaći pesnici, pesnici iz zemlje sastavljača, primećena je i ranije, ali je ovde drastično uočljiva. Zamerka postaje još teža kada se pogledaju imena onih izostavljenih, a za ovakav izbor nezaobilaznih istraživača. To su britanski i nemački pesnici: J. Adler, B. Cobbing, J. Frunival, I. H. Finlay, F. Mon, C. Bremmer, K. P. Dencker i mnogi drugi.

''Književna reč'' broj 125, 25. jun 1979.

E. F. HIGGINS III

Američki umetnik E.F. Higgins III proslavio se kreiranjem sopstvenih poštanskih maraka koje objavljuje u izvanrednoj kseroks kolor tehnici. Higginsove marke pored naznake art post ili mail art najčešće su obeležene sa DOO-DA ili DOO-DA POSTAGE WORKS. Po načinu kako su stvorene, izgledu i štampi one su često bolje, da ne kažem lepše, nego marke koje izdaju poštanske službe mnogih zemalja. Do sada je ovaj umetnik objavio čak više stotina kolor serija umetničkih maraka. Poslednje koje sam dobio su: MAIL ART (sa likom umetnika u dve boje), ART COMMEMORATIVE ISSUE /višebojna sa likovima: B.Clevelanda, T. Jorgensena, E.F.Higginsa III i P.Van Barvena/ i Commemorative Robert Kennedy (u plavoj boji).

E .F. Higgins III rođen je 1949. godine. Studirao je na Fine Arts Major Western Michigan University, Kalamazoo i University of Colorado, Boulder. Do sada je imao deset samostalnih, a izlagao je na više grupnih izložbi konceptualne umetnosti i mail arta. Zanimljivo je da je Higgins III započeo kao pesnik. Još 1970.godine on je objavio obimnu zbirku pesama TO GROW AN ASPARAGUS, a 1972. A PIECE OF LICORICE. Sada priprema knjigu 1 ST. NEW YORK STAMP INVITE sa kolor markama raznih umetnika.

''Književna reč'' broj 136, 10. januar 1980.