JULIEN BLAINE I DOC(K)S

JULIEN BLAINE I DOC(K)S

Julien Blaine (1942) je zaljubljen u časopise. Pokreće ih, uređuje, živi sa njima i za njih. Do sada, pokrenuo je četiri. Poslednji je DOC(K)S. Ranije: LES CARNETS DE L’OCTEOR /1962/, APPROSHES (1966-69) i ROBHO (1967-71).

Datum francuske novije avangarde predstavlja Approshes. Pojavljuje se kao glasilo grupe (J. Blaine, J. F. Bory, J. Gerz i J. C. Moinau), kada se već ugasio letrizam, a zamirao spacijalizam.

Letrizam je francuski pokret čiji je osnivač Isidore Isou, još jedan Rumun u francuskoj književnosti. Pokret nije izašao iz granica francuske literatrure i kulture. Veoma je daleko od one slave što ju je imao i ima nadrealizam, koga su, inače, letristi u više navrata sahranjivali. Pierre Garnier sa svojim spacijalizmom bolje se uklopio u tokove međunarodne avangarde. Grupa Approshes doživela je tu punu afirmaciju. Jedno vreme, negde 1968. godine, Approshes je bio, bez sumnje, najzančajnija revija vizuelne poezije i avangarde u svetu.

Sedam godina nakon gašenja Approshes-a, Julien Blaine pokreće (1976) Doc/k/s. I već prvi broj, možemo to slobodno reći, pun je pogodak, dostiže, a po nečemu i premašuje svog prethodnika. To je četvorobroj. Preko četiri stotine strana većeg formata ispunjava latino-američka avangarda. Već legendarni Brazilci, grupa Noigandres (Haroldo de Campos, Augusto de Campos, Decio Pignatari), osnivači i teoretičari konkretne poezije, pa drugi noviji, drskiji, svežiji: Urugvajac Clemente Padin, Argentinac Edgardo Antonio Vigo, Čileanac (sada u izbeglištvu, Bugarskoj) Gulliermo Deisler.

Posle ovog četvorobroja i dvobroja (5/6) posvećenog međunarodnoj avangardi „CHAINE’A’DE L’INTERNATIONALISME“., sledi broj sa Japancima (7/8), pa ponovo međunarodna avangarda „CHAINE’B’DE L’INTERNATIONALISME“.

Trobroj /12/13/14/ od jula 1978. godine gotovo u celini posvećen je jugoslovenskom stvaralačkom pokretu signalizmu i avangardi katalonskog naroda. Signalizam je predstavljen vizuelnom, gestualnom, i objekt poezijom. Trideset i jedan autor na stotinu stranica.* Do sada najobuhvatnija prezentacija signalizma u svetu.

Katalonci posle Frankove smrti, demokratizacije španskog društva i dobijanja autonomije, doživljavaju pravi kulturni preporod. To je uočljivo i u ovom njihovom izboru vizuelne poezije.

Poslednji broj Doc/k/s-a od decembra prošle godine na svojim koricama nosi naziv: MAIL ARTISTS IN THE WORLD. Preko stotinu pesnika i umetnika iz čitavog sveta objavljuje priloge u tom broju u vidu poštanskih karata. To su Doc/k/s postcards štampane na najfinijem kartonu /bindakotu/ u više boja, i mogu se po potrebi iskoristiti – njima se može komunicirati u poštanskom saobraćaju sada, i po ovome, pesničkom i umetničkom mediju.

''Književna reč'' broj 126, 10. jul 1979.

*U ovoj antologiji objavljeni su sledeći autori: Miroljub Todorović, Vlada Stojiljković, Dobrivoje Jevtić, Mikloš Mesaroš Čendž, Neša Paripović, Balint Szombathy, Milivoje Pavlović, Tamara Janković, Laszlo Szalma, Zoran Popović, Nikola Stojanović, Branislav Prelević, Bogdanka Poznanović, Predrag Šiđanin, Branko Aleksić, Milorad Grujić, Branko Andrić, Obrad Jovanović, Zvonimir Kostić Palanski, Slavko Matković, Miroljub Kešeljević, Žarko Rošulj, Miodrag Šuvaković, Slobodan Vukanović, Marina Abramović, Slavko Pavićević, Ljubiša Jocić, Spasoje Vlajić, Ostoja Kisić, Slobodan Pavićević i Boda Marković. Uvodni tekst na francuskom ''L avant-garde en Yugoslavie'' i dva manifestna teksta na engleskom: ''Fragments on Signalism'' i ''Communication – Being – Thought'', Miroljub Todorović.

MAIL-ART MAIL-POETRY

Mejl-art* i mejl-poezija poslednjih godina nastavljaju svoj osvajački pohod. U sadašnjem trenutku ovaj umetnički hibrid prisutan je svuda kako u velikim galerijama, tako, još češće u tesnim, zagušljivim, knjigama i umetničkim delima pretrpanim sobama svojih privrženika. Mejl-art i mejl-poezija ostavljaju utisak neizmerne stvaralačke energije sada jedino sposobne da povežu veliki broj stvaralaca na međunarodnom planu, preskačući jezičke, nacionalne, političke i druge barijere. Sa tom i takvom energijom u mejl-artu i mejl-poeziji dolazi do jedne transformacije tako karakteristične za naše vreme, nešto što italijanski kritičar Germano Celant označava kao metamorfozu umetnosti u medije komuniciranja. Metamorfoza je ovde očigledna i nedvosmislena, istovremeno nije jednosmerna.

Ono što su pre deset i petnaest godina bili konceptualna umetnost u vizuelna poezija, sada su mejl-art i mejl-poezija, čvrsto ispletena mreža nezadrživog talasa umetničke i literarne novine i eksperimenta. Taj talas začet je, kao što ćemo videti poodavno još u krilu pokreta šezdesetih godina. Početkom sedamdesetih objavljuju se prvi zbornici: (MAIL ART – COMMUNICATION A DISTANCE – CONCEPT, Pariz 1971.). Pravi zamah, međutim, počinje negde 1976/77. godine kada se uključuje sve širi krug umetnika i pesnika. Tada se organizuju velike izložbe: ART IN THE MAIL (Velington 1977, Novi Zeland), MAIL ART SHOW (Amsterdam 1977), ARTWORDS AND BOOKWORKS (Los Anđeles 1978), C.D.O. PARMA-MAIL ART (Parma 1978). BLACK ON WHITE (Segovija 1978), MAIL ETC...., ART (Boulder 1979), POSTE RESTANTE (Liverpul 1979), ARTE CORE MELTDOWN (Sidnej 1979), EXPEDITEUR... DESTINATAIRE (Paris 1979, ARTISTS REPORT) (Štutgart 1979), LIMMAGINE MITICA – MAIL ART (Milano 1979), MAIL ART FAIRE (Paris 1979/80) i mnoge druge.

Pokreću se časopisi specijalizovani za ovu vrstu umetnosti: RUBBER (za umetnost gumenih pečata Stamp Art), EPHEMERA, objavljuju obimni zbornici: STAMP ART (Amsterdam 1976), MANTUA MAIL (Mantova 1978), MAIL ARTISTS IN THE WORLD (Paris 1978) i LIGHTWORKS ENVELOPE SHOW (An Arbour 1979).

Kratka istorija majl-arta vraća nas u rane šezdesete godine, godine pojave fluksus pokreta, konkretne i vizuelne poezije. Ray Johnson tada u Njujorku osniva svoju NEW YORK CORRESPONDENCE SCHOOL gde umetnici između sebe komuniciraju putem sopstvenih, za tu priliku stvarnih poštanskih karata, posebno oblikovanih pisama i drugog materijala koji je moguće poslati preko pošte. Veoma su aktivni na tom planu Ken Friedmann i Ben Vautier od umetnika, ali i Dik Higgins i Emmett Williams od pesnika.

Nekih formalnih i estestkih razlika u prilazu umetnika s jedne i pesnika sa druge strane ovom fenomenu i bavljenju njime gotovo i nema. Jedni razmenjuju pesničke poruke kao što su vizuelna, konkretna, i signalistička poezija, dok drugi informišu o svojim idejama i projektima za koje smatraju da se kreću u okviru najšire shvaćenog koncepta umetnosti. Svima je zajednički medij pošta kao i neki određeni oblici ponašanja i druge formalnosti koje taj medij uslovljava. Umetnici su se veoma brzo snašli i počeli da izbegavaju oficijelni poštanski materijal u svom opštenju. Sami kreiraju i štampaju svoje poštanske karte i pisma, a u poslednje vreme i marke (Cavellini, E. F. Higgins III, Below, Peatasz). Neki su se specijalizovali u slanju telegramskih poruka kao na primer On Kawara čija informacija u svim prilikama glasi: I AM STILL ALIVE (JOŠ SAM ŽIV). Takve telegrame ovaj Japanac šalje već više od jedne decenije. Veoma su aktuelne i poruke otisnute specijalno pravljenim pečatima /Rubber Stamp Art/. Za Klausa Groha, „pečat predstavlja najznačajniji oblik umetničkog stvaranja, pošto ni u jednom umetničkom načinu produkcije nije bila moguća demokratizacija i multiplikacija proizvoda izvan svih društvenih i političkih granica, tako jednostavno, bez problema i širom sveta.“

Ovde bih posebno ukazao na pojavu COMMONPRESS-a, međunarodnog časopisa za mejl-umetnost. Ideja i prvi broj potekli su od poljskog umetnika Pawela Petasza 1977. godine. Pawel Petasz je ostao i neka vrsta koordinatora za sve sledeće brojeve. Ideja je veoma jednostavna, ali isto tako vrlo efikasna. Časopis se ne uređuje i ne objavljuje u jednom centru, od strane jednog urednika ili grupe ljudi. On kruži. Svaki broj uređuje i objavljuje drugi umetnik iz nekog drugog grada ili druge zemlje. Sa izdavanjem COMMONPRESS-a počelo se u Poljskoj, a nastavilo u Nemačkoj, Holandiji, Kanadi, Engleskoj, Italiji, Belgiji, SAD i Argentini. Umetnik/urednik, istovremno i izdavač, potpuno je slobodan u izboru formata časopisa, načinu štampe, distribucije. On najčešće određuje i temu broja koji će urediti. Tako se Vittore Baroni iz Italije štampajući jedan od poslednjih brojeva, odlučio za temu politička satira, Lon Spiegelmann iz Los Anđelesa za THE ARTIST ALPHABET, a E. F. Higgins III iz Njujorka izdao je prošlog leta jedan od najuspešnijih osamnaesti broj COMMON- PRESS-a pod nazivom NUDES ON STAMPS. Više od stotine umetnika objavilo je u tom broju svoje maštovite kolor umetničke marke.

Izbor koji je pred vama samo je manji deo obimnog materijala što je pristizao na adresu Signalističkog dokumentacionog centra negde od početka juna do kraja oktobra 1979. godine. Nešto pre toga, sredinom maja, upućen je veći broj pisama (poziva) kasnije objavljenih u više engleskih, američkih i kanadskih umetničkih časopisa. Pojedine pošiljke su od ranije, kao naprimer: Pismo Raoula Hausmanna, karte Josepha Beuysa, Richarda Longa, Roberta Fillioua, pismo Sol Lewitta i dr. Manji broj radova preuzet je iz postojećih zbornika i kataloga. Obim izbora određen je obimom časopisa Delo i tu se ništa nije moglo učiniti. Više umetnika i veliki broj veoma uspelih radova samo iz tih razloga nije objavljen.

Što se izbora Jugoslovena tiče on je po najviše uslovljen njihovom međunarodnom afirmacijom na planu mejl umetnosti, koja mi se u ovom slučaju učinila najpogodnijom i poslužila kao jedno od osnovnih merila. Svo četvoro zastupljenih umetnika i pesnika redovno se sreće na internacionalnim izložbama mejl-arta kao i u pregledima i većim izložbenim katalozima. Pojavi se tu i tamo još po koje ime, ali isto tako brzo i iščezne kao da je slučajno zalutalo među stvarne zanesenjake i zaljubljenike poštanske umetnosti.

Mejl-art po svojoj prirodi, po svojoj efemernosti, po svojoj potrošljivosti, po svojoj ironičnosti, pa možda i izvesnoj dozi mazohističkog cinizma, očigledno ne odgovara našem retoričkom i umišljeno-metafizičkom umetničkom mentalitetu sklonom ka čvrstom, sveobuhvatnom i večnom. Čak ni činjenica da je jedna od prvih značajnih izložbi mejl arta Sekcija poštanskih pošiljki sa VII bijenala mladih 1971. u Parizu, neposredno posle toga bila prikazana u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, nije mnogo doprinela širenju i prihvatanju ovog oblika komunikacije među našim umetnicima. Ipak ne treba zaboraviti „opened letter“ i „closed letter“ novosađanina Slavka Bogdanovića (nešto od toga ušlo je u antologiju konceptualne umetnosti Klausa Groha AKTUELLE KUNST IN OSTEUROPA, 1972), karte sa „misaonim koordinacijama“ koje je slao Braco Dimitrijević, akcije Nuše i Sreče Dragan iz Ljubljane, kao ni dopisnice, telegrame i pisma „anonimnog umetnika“ iz koga se kako se to kasnije ispostavilo, krio zagrebački konceptualni umetnika Goran Trbuljak.

Predgovor u antologiji ''Mail-Art – Mail-Poetry'', Delo, god. XXVI, broj 2, februar 1980.

* Amerikanci često upotrebljavaju i izraz Correspodence Art (dopisna umetnost) što, međutim, ne znači da su njihove odrednice različite zapravo uže shavćene u odnosu na mail art, naprotiv treba samo navesti Kena Friedmana: „U početku, dopisna umetnost je bila umetnost intimnog kruga ljudi koji su razmenjivali umetnička dela i ideje koristeći medij dopisivanja. Svoje osnove imala je još u preistorijskoj umetnosti. Današnji oblik ove umetnosti počeo je da se kristališe i postaje jasan kao nezavisan medij u dopisnim projektima umetnika iz grupe Fluxusa, Nouveaux Realistes, njujorške dopisne škole, kao i u delima letrista, konkretnih pesnika i drugih. Kada je počeo da se oblikuje, ovaj medij je postao pojava koja se mogla prikazivati na izložbama“. I dalje Friedman navodi izložbe One-Year One Man Show u muzeju u Oaklendu 1972 i Omaha Flow Systems u Joslyn umetničkom muzeju 1973. godine koje su prema njegovim rečima počele kao njegove privatne predstave, a prerasle u prave događaje Work in Progress, uz učešće velikog broja umetnika iz celog sveta gde sam i sam, na poziv Friedmana bio uključen.

SADAŠNJI TRENUTAK VIZUELNE POEZIJE

Položaj vizuelne poezije u okviru avangardnih istraživanja, ni ranije a ni sada, posle toliko godina od njenog nastanka, još nije dovoljno precizno utvrđen. U kojoj meri je ona samostalna, a gde se dodiruje i prepliće s konkretnom poezijom i drugim avangardnim disciplinama? Šta se s njom dešava nakon velikog internacionalnog talasa sedamdesetih godina?

Pitanje definicije vizuelne poezije, a posebno njeno razdvajanje od konkretizma, odnosno konkretne poezije, danas je možda još zamršenije. S jedne strane imamo mišljenja koja pod konkretnom poezijom podrazumevaju sva poetska istraživanja od pedesetih godina naovamo. Vizuelna poezija bila bi tu samo jedan deo, oblast, ovako široko shvaćene konkretne poezije. Nemački teoretičar Thomas Kopferman u svojoj knjizi

Theoretische Positionen zur Konkreten Poesie tačno precizira pet takvih oblasti: semantička, asemantička konkretna poezija, vizuelna konkretna poezija, akustička konkretna poezija i montažna poezija.

Američki pesnik i teoretičar Dick Higgins sasvim je suprotnog mišljenja.

Za njega je vizuelna poezija nešto obuhvatno, celovito u šta se parcijalno uključuje i konkretna poezija. S druge strane Higgins pored vizuelne poezije

posebno mesto daje još i mejl-poeziji i objekt-poeziji što opet neki pesnici i teoretičari odbijaju da prihvate tvrdeći da su dve pesničke vrste samo deo vizuelne poezije.

Nesumnjiva je, međutim, činjenica da vizuelna poezija traje već dve decenije u evropskoj i svetskoj kulturi. Javlja se negde početkom šezdesetih godina kao reakcija, kako na tradicionalnu (verbalnu), tako (u Italiji pod nazivom poesia visiva) i na konkretnu poeziju koja je u međuvremenu „monopolisala poetska traganja sa strogo ortodoksnog, formalističkog i neangažovanog stanovišta“.

Vizuelna poezija ima dosta dugu predistoriju. Po nekim autorima (K. P. Dencker) njeni se koreni mogu naći čak u staroj Grčkoj i aleksandrijskoj pesničkoj školi. Mnogo su uočljiviji primeri iz barokne književnosti, a inspirativni izvori su u dadaizmu i umetničkim strujama s početka ovog veka.

Od književnih pravaca posle drugog svetskog rata neophodno je pomenuti letrizam i konkretizam koji su neposredno prethodili vizuelnoj poeziji. Konkretna i vizuelna poezija, uostalom, jedno vreme razvijale su se zajedno. Većina antologija, koje su se do sada pojavile obuhvata obe struje uz redje uključivanje letrizma (kao na primer La escritura en libertad, Antologia de poesia experimental, Madrid 1975.) .

Mnogi teoretičari, medjutim, poslednjih godina pokušavaju da razdvoje konkretnu od vizuelne poezije posmatrajući ih kao posebne, samostalne, pa čak i suprotstavljene avangardne struje.

U tom smislu i sam sam se u ovom izboru (1) ograničio na vizuelne pesme, uključujući delimično i one radove koji su definisani kao gestualna, objekt i mejl-poezija. Tekstovima o vizuelnoj poeziji uglavnom su zastupljeni sami pesnici.

Izbor koji je pred vama nema pretenzija da bude kritička antologija (2). Prikazano je stanje vizuelne poezije poslednjih nekoliko godina uz pokušaj da se odgovori na osnovno pitanje: šta je to vizuelna poezija i koji su njeni putevi i stranputice dvadeset godina nakon pojave na otvorenom avangardnom, umetničkom i literarnom prostoru Evrope i sveta.

Napomene:

(1) Izbor vizuelnih pesnika priređen je, po dogovoru sa urednicima, za časopis Književnost. Na žalost taj se izbor nije pojavio.

(2) Tokom protekle decenije napravio sam više manjih pregleda i jednu obimnu antologiju konkretne, vizuelne i signalističke poezije. Videti časopise: Signal br. 1. Beograd 1970, Signal br. 2/3 Beograd 1971., Pesničke novine br. 3/4, Beograd 1973., Gradina br. 4, Niš 1974., i Delo br. 3, Beograd 1975.

Informacije o signalističkoj vizuelnoj poeziji kao posebnom obliku našeg avangardnog pokreta i pregledi ove vrste poezije objavljeni su, pored pomenutih, još i u časopisima: Uj Symposion br. 78, oktobar 1971. Novi Sad Koraci, br.1/2 1976. Kragujevac, Doc(k)s no.12, 1978. Pariz- Ventabren, kao i u katalozima izložbi pod nazivom Signalizam u Galeriji suvremene umjetnosti, Zagreb 1974. i Salonu Muzeja savremene umetnosti . Beograd 1975.

Jedan od prvih antologijskih izbora konkretne i vizuelne poezije u našoj zemlji objavljen je u zagrebačkom časopisu Bit broj 5/6 1969. godine uz obimne informativne tekstove Vere Horvat Pintarić i Branimira Donata. Splitski Vidik 1973 godina, donosi Antologiju konkretne i vizuelne poezije u Sloveniji sa predgovorom Tarasa Kermaunera. Broj 5 iz 1978.godine riječkog časopisa Dometi u celini je posvećen konkretnoj i vizuelnoj poeziji.

Slovenački teoretičar i avangardni pesnik Denis Poniž objavio je u Ljubljani 1978. Antologiju konkretne i vizuelne poezije. To je prva antologija ove vrste koja se u obliku knjige pojavljuje kod nas. Po serioznosti i načinu na koji je urađena u svim svojim delovima: istorijskom (prethodnici konkretne i vizuelne poezije), konkretno-vizuelno (izbor iz svih tokova ovih avangardnih disciplina), kritičko-tekstualnom (ključni manifesti) i većem veoma instruktivnom pogovoru, Ponižova antologija predstavlja nesumnjivo jednu od najkompletnijih i najboljih (u kritičko-naučnom smislu te reči) antologija koje su se do sada u svetu pojavile, uključujući tu i one najpoznatije : Antologiy of concrete Poetry E. Williamsa (1967), Poezije in fusie P. de Vreea (1968) Once again J. F. Borya (1968), Textbilder Visuelle Poesie International K. P. Denckera (1972), Antologije visuelle poezie G. J. de Rooka (1975) i druge.

MARKE UMETNIKA

ARTISTS POSTAGE STAMPS

Mail-Art u ovom trenutku dostiže svoj zenit. Organizuje se veliki broj izložbi, posebno u Americi, uz učešće više stotina umetnika iz celog sveta. Komunikaciona mreža ovog novog oblika umetnosti obuhvata čak više hiljada ljudi i stalno joj se priključuju novi umetnici. Zanimljivo je da se mejlartisti regrutuju kako iz redova umetnika /slikara/, tako i među pesnicima, dizajnerima, grafičkim radnicima, pa čak i kod onih profesija koje nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa umetnošću.

Teoretski mail-art još nije dovoljno osvetljen. Pojedini teoretičari posmatraju ga u kontekstu konceptualne umetnosti, kao neku vrstu njenog produženja, nastavka. Tome protivureči nedvosmislena činjenica da mail-art nastaje pre pojave konceptualizma. S druge strane kritičari, bliži književnosti (Spatola, Perfetti) skloni su da mail-art posmatraju u okviru literature (pojam znatno šire shvaćen nego što je to u tradicionalnoj kritici i teoriji), zapravo kao neku vrstu novog manifestovanja konkretne i vizuelne poezije. Michele Perfetti čak uvodi i novi izraz „telepoezija“. (Više o tome u zborniku Poštanska umetnost-poštanska poezija, časopis „Delo“ broj 2, 1980). Posle početnih kolebanja sam se sve više opredeljujem da mail-art posmatram kao jedan sasvim nov i nezavistan umetnički oblik, koji se u potpunosti odvaja, i od konceptualizma i od konkretizma.*

Mail-art se danas do te mere razgrano i razvilo da i u okviru njega samog počinju da se formiraju pojedine discipline i podvrste. Za sada su najuočljiviji Rubber Stamp Art (Umetnost gumenih pečata) i Artists Postage Stamps (Marke umetnika).

Istoričari umetnosti kada govore o tome ko je prvi od umetnika napravio i upotrebio (poslao) jednu umetničku marku pozivaju se na Duchampa i Mana Raya. Činjenica je, međutim, da se umetničke marke prvi put ozbiljnije proizvode u Fluksus pokretu početkom šezdesetih godina. Sredinom prošle decenije najuočljivije rezultate na ovom planu daje italijanski umetnik G. A. Cavellini s nekoliko serija maraka.

Kraj sedamdesetih i početak osamdesetih godina sav je u znaku Artists Postage Stamps. Tome, posebno u Americi, doprinosi pojava kolor kseroksa, odnosno mogućnost brzog i lakog reprodukovanja maraka u boji.

Do sada, najvažnije manifestacije ove vrste su: izložba Ulisesa Carriona Artists Postage Stamps and cancellations Stamps održana u Amsterdamu 1979. godine i osamnaesti broj međunarodnog časopisa za mail-art Commonpress koji je uredio i izdao njujorški umetnik E. F. Higgins III.

Carrionova izložba posvećena je u podjednakoj meri umetničkim markama i pečatima. Deo materijala (učestvovalo je 150 umetnika iz 25 zemalja), sa uvodnim tekstom organizatora pod naslovom Personal worlds and cultural strategies?, objavljen je u holandskom Rubberu ''a monthly bulletin about the use of rubberstamps in the arts“.

Projekt E. F. Higginsa, u okviru Commonpressa, odnosi se isključivo na aritsts postage stamps. Autor projekta odredio je temu: Nudes on stamps i veličinu originala koji mu je trebalo poslati. Mada su povezani u časopis normalnog izgleda, listovi sa markama štampani su tako da je svaku marku (zbog perforacija) moguće lako odvojiti i upotrebiti u međusobnom komuniciranju.

Marke umetnika objavio je, ali ne na ovaj način s mogućnošću upotrebe, u informativnoj rubrici svog časopisa Doc(k)s, u više navrata i Julijen Blaine tokom 1979. i 1980. godine.

Ove godine u Libellusu (a monthly mail-art publication), koji izdaje International Cultureel Centrum iz Antwerpena, (urednik Guy Schraenen), objavljeno je dosta maraka, na sličan način i sa sličnim motivima, da bi u jednom broju artists postage stamps bile štampane po svim poštanskim pravilima.

U našoj zemlji mail-art tokom poslednjih godinu dve dana stiče nešto veći broj privrženika nego što ih je ranije imao. Vredne treoretske priloge o mail-artu, i avangardi u celini, daje slovenački pesnik i kritičar Denis Poniž. Možemo slobodno reći da je on, u jugoslovenskim okvirima, jedan od veoma retkih kritičara koji ovim problemima posvećuje punu pažnju. Ne smemo zaboraviti ni Ponižov praktičan rad na mail-art produktima, koji nije ni malo u senci njegovog bavljenja teorijom, već se, naprotiv, ta dva angažmana skladno dopunjuju.

Artists postage stamps, u našim prilikama, trenutno sa uspehom proizvode i distribuiraju, verujući duboko u novinu i nekonvencionalnost ovog još nedovoljno definisanog umetničkog čina, mladi umetnici i pesnici: Jaroslav Supek, Ranko Igrić, Radomir Mašić i Šandor Gogoljak. Da mail-art i njegovi oblici nisu pak privilegija mladih istraživača, što se u jugoslovenskoj kulturi tek afirmišu, pokazuju i izvanredni radovi, kojima se ovoj našoj akciji pridružuje poznati slikar srednje generacije Svetozar Samurović. Njegove artists postage stamps, u stvari minuciozni crteži u obliku poštanskih maraka, još jednom potvrđuju činjenicu da u mail-artu, toj „umetnosti na rubu umetnosti“, čija intermedijalna, interdisciplinarna, čak i dvosmislena priroda „nudi...stalno promenljive mogućnosti“, nema utvrđenih kanona i pravila, da je ona „živa i otvorena“ za brojna i različita estetska istraživanja.

(Katalog izložbe ''Marke umetnika – Artists Postage Stamps'', Srećna galerija SKC, Beograd, 1981)

Napomena:

*Saznanje o jednom novom umetničkom obliku, u kome mail (pošta) ne igra presudnu ni tako značajnu ulogu kao što se u prvi mah laiku može učiniti, došlo je prilično kasno ako se u obzir uzmu istorijski počeci mail-arta. Preveliko vezivanje mail-arta za poštu i poštanski sistem znatno je usporilo diferencijaciju ove umetničke discipline od srodnih, pogotovo onemogućavalo njeno dublje teorijsko određenje. „Izgleda da se većina umetnika i publike izgubila u ovoj igri, otvoreno će reći jedan kritičar. Došli su do saznanja da stvaranje mail-arta znači proizvodnju dopisnica“. To se, naravno, pokazalo sasvim pogrešno, čak u izvesnom smislu značilo je i korak nazad u odnosu na shvatanje umetnosti i eksperimentalan rad koji se paralelno odvijao u drugim disciplinama. Sam poštanski sistem kao uobičajeni, oficijelni sistem za slanje poruka, izrada dopisnica ili maraka ne mogu nikako biti osnovne i glavne odrednice mail-arta kao umetnosti. To su samo spoljne oznake, možda najvidljivije, najuočljivije, nikako presudne. Mail-art je u suštini nešto drugo, znatno dublje od onog što u prvi mah možemo zamisliti pomalo ošamućeni spoljašnjim efektima sistema koji ovde, u ostalom, veoma efikasno iskorišćen, kao i proizvoda prilagođenih osnovnim zakonima i načelima tog sistema. ''Samo nekolicina (umetnika) shvata da su se u mail-artu oznake jednakosti promenile: ono što u svakodnevnom životu funkcioniše kao sistem komunikacije, kao sredstvo da bi se poslale poruke, kao medij, postalo je u rukama pojedenih umetnika stvaralački materijal različitih medija da bi se proizvela dela mail-arta.“ (U. Carrion)