ALTER
Krajem šezdestih godina u našoj literaturi i umetnosti pojavljuje se avangardni talas koji još uvek, uprkos brojnim nesporazumima i razmimoilaženjima, žilavo egzistira. U nekim kulturama i sredinama u nas književna i likovna avangarda se oficijelizovala i postala dominantna snaga dok je u drugim još pod pritiskom institucionalizovanog tradicionalizma. Avangardna previranja tih godina donela su očigledne rezultate na planu oslobađanja od konvencija tradicionalne umetnosti i stvaranja nove poetike i estetike čiji su koreni delimično i u istorijskoj avangardi, a pre svega u dadaizmu, futurizmu, suprematizmu, u mišljenju i istraživanjima takvih stvaralačkih ličnosti kao što su: Dišan, Maljević, Cara i Apoliner.
Novoformirani stvaralački pokreti: konkretizam, vizuelna poezija, signalizam, mejl-art, konceptualizam, tragaju za drugačijim oblicima književnog i likovnog izražavanja primerenim našoj civilizaciji, civilizaciji kraja dvadesetog veka. Teorija informacije i komunikacije, kibernetika dematerijalizacija umetnosti, razbijanje jezika, glas, slovo, prostor u žiži su interesovanja avangardnih istraživača. Otvaraju se sasvim novi do sada neslućeni prostori književnosti i umetnosti.
Jedan od tih istraživača, „novih Huna“ (Kornhauzer), iz avangardnog talasa je i mladi novosadski pesnik i likovni umetnik Andrej Tišma, koji kako sam navodi počinje sa istraživanjima 1972. godine. Njegova knjiga „Alter“, gde su sakupljeni alternativni radovi od 1972 do 1982, podeljena je na osam ciklusa: Akcije, Knjiga Dokumenata, Letrizam, Pečati, Knjiga No, Mail art akcije, Serija „Osobe“, i Slike sa komentarima. Svaki ciklus predstavlja jedan od oblika, vidova Tišminog avangardnog angažmana u vizuelnoj poeziji, mejl artu, ili nečem što bismo, za ovu priliku, nazvali konceptualnom umetnošću. Akcije ovog autora dešavaju se u prostorima takozvanog proširenog, ali istovremeno međusobno isprepletanog likovnog i literarnog medija. U istu semantičku ravan dovode se reč, gest, matematički simbol, slučajno izabrana fotografija da bi u informativno-estetsku energiju pretvorili svoj tek nagovešteni i protivurečni semantizam.
Posebno su zanimljiva Tišmina istraživanja u mail-artu, relativno novoj umetničkoj disciplini, koja je poslednjih godina doživela pravu ekspanziju potiskujući konceptualizam, konkretnu i vizuelnu poeziju. Tišma u mail-art radovima upotrebljava pečate sopstvene izrade sa različitim porukama (remek delo, master piece, neopisivo, undescribable) koje otiskuje na dopsinicama i drugom komunikativnom materijalu, ili, pak njima interveniše na oficijelnim, ponajčešće banalnim razglednicama menjajući njihov kič, izgled i poruku u relevantan poetski sadržaj. Na taj način čini nam se da Andrej Tišma u potpunosti prihvata inspirativna estetička načela Klausa Groha, nemačkog avangardnog umetnika i teoretičara, koji polazi od toga da je svako umetničko delo „rezultat obrađivanja sredine“ i da svako takvo obrađivanje „ostavlja za sobom tragove“. U tom procesu prema Grohu „pečat predstavlja veoma važan oblik umetničkog stvaranja, pošto ni u jednom načinu stvaralačke produkcije nije moguća takva demokratizacija i multiplikacija proizvoda izvan svih društvenih i političkih granica, bez problema i širom čitavog sveta“.
1987.
NOVA KRITIČKA METODOLOGIJA*
Pesnik Ljubiša Jocić nije imao sreće sa našom kritikom. Na prste jedne ruke, rekao bih, mogu se nabrojati iole pristojnije analize njegovog obimnog pesničkog opusa.
Šta je doprinelo tome da se Ljubiša Jocić gurne na samu marginu srpske književnosti? Pre svega činjenica da je, za razliku od brojnih srpskih pesnika, svojih vršnjaka, koji su posle početnih „modernističkih“ izleta, kasnije veoma brzo proklamovali svoj „povratak izvornoj tradiciji“, Ljubiša Jocić iz jedne pesničke avanture – nadrealizma, pri kraju svog života ušao je u drugu avanturu duha – signalizam. I upravo ta doslednost Ljubiše Jocića kao nekonvencionalnog pesnika, u jednoj kulturi i literaturi kao što je srpska gde je oduvek glavnu reč vodila tradicionalistička i evidentno konzervativna pesnička struja i njeni kritičarski zagovornici, učinila je da njegovo delo ni za života, ni, evo, osam godina nakon smrti ne bude vrednovano onako kako to zaslužuje. S te strane čini mi se da je esej Živana Živkovića Signalistička poezija Ljubiše Jocića neosporno pionirski poduhvat da se kritički osvetli poslednja, signalistička faza ovog autentičnog avangardiste koji je predstavljao, u našoj književnosti, neku vrstu mosta između takozvane istorijske avangarde i signalizma.
Ljubiša Jocić ulazi u signalizam sredinom 1975. godine i sve do svoje smrti, marta 1978, veoma aktivno učestvuje u njemu kao pesnik, polemičar sa lažnom avangardom i tradicionalistima, izlagač na signalističkim izložbama, prikazivač rada nekolicine signalističkih stvaralaca, inicijator brojnih razgovora gde se raspravljalo o dadaizmu, nadrealizmu i ponajviše signalizmu, njegovom tenutnom učinku u stvaranju nove literarne i umetničke prakse, njegovoj budućnosti, etc. Prema sopstvenim rečima, Jocić signalizam budno prati još od prvog manifesta i formiranja pokreta 1968 i 1969 godine, prihvatajući njegova avangardna načela i primenjujući stvaralačke postupke koje je signalizam uveo u našu poeziju.
Pojava aleatorne, stohastičke i fenomenološke poezije, krajem šezdesetih godina presudno je, i bitno, uticala na dalja kretanja i tokove savremene srpske poezije. Koristeći literarne novine, kojima je signalizam revolucionisao našu poeziju, i kombinujući ih sa ranijim nadrealističkim iskustvom – kako to u svom eseju veoma plastično i upečatljivo pokazuje Živković – Ljubiša Jocić je ostvario vrhunske domete, kako svog i signalističkog, tako isto i srpskog modernog pesništva.
U eseju Signalistička poezija Ljubiše Jocića, na osnovu proučavanja ukupnog pesnikovog učinka iz njegove poslednje faze (zbirke Mesečina u tetrapaku i Koliko je sati), ne izostavljajući pritom ni analizu, u našoj periodici posthumno štampanih pesama, iz najavljene, ali još neobjavljene zbirke Nulti čas, Živan Živković veoma precizno uspeva da nam predoči osnovne odlike antropologije i kosmologije Jocićeve pesničke pustolovine.
Ocrtavajući pesnikov specifičan stav i postupke u okvirima signalističke poezije i poetike, Živković svoju kritičarsku sondu upravlja ka samim ontološkim čvorištima Jocićevog pesničkog diskursa. U svom analitičkom postupku ovaj kritičar polazi od nekih uočljivih (vidljivih) poetskih detalja i rezultata da bi, otkrivajući sloj po sloj ludičke asocijativnosti, jezičke zaumnosti, civilizacijske opsednutosti, ritamsko-muzičke efektivnosti, etc., postupno i kompleksno zahvatio bitne konstante pesnikovog završnog opusa jednom svojevrsnom kritičkom metodologijiom. Ta metodologija tumačenja, ne samo Jocićevog signalističkog pesništva već i niza drugih književnih i šire umetničkih tvorevina, u Živkovićevom esejističkom postupku podrazumeva kako osvetljavanje njihovih gnoseoloških, tako isto i ontoloških polazišta. To se, uostalom, najbolje vidi baš u ovom kritičkom osvrtu Živana Živkovića, gde je jedna specifična i plodotvorna sinteza estetičko-teorijskog i knjževno-istorijskog načina sagledavanja i analize umetničkog dela, i ovog puta, kao i u prethodnim njegovim ostvarenjima, dala izvanredne rezultate.
*Živan Živković, SIGNALISTIČKA POEZIJA LJUBIŠE JOCIĆA, Beograd, Zbornik radova Pedagoške akademije za obrazovanje vaspitača (poseban otisak) 1986.
TREĆI TALAS MEJL-ART
Činjenica je da mail-art nastaje početkom šezdesetih godina, a svoju pravu stvaralačku eksploziju i ekspanziju doživljava krajem sedamdesetih. Osamdesete godine, međutim, nisu označile kreativnu stagnaciju i kraj ovog velikog i po svemu izuzetnog međunarodnog umetničkog pokreta. Naprotiv, broj učesnika u komunikativnoj mreži (network) povećao se, a samim tim i broj izložbi, časopisa i drugih publikacija posvećenih mejl-artu (1)
U ovom, uslovno nazvanom trećem talasu mejl-arta aktivno učestvuje i nekoliko jugoslovenskih umetnika. Najistaknutije mesto među njima svakako pripada Nenadu Bogdanoviću i Dobrici Kampereliću.
Nenad Bogdanović živi i radi daleko od naših kulturnih centara, u vojvođanskom mestu Odžaci, što mu ni malo nije smetalo da postane jedan od vodećih jugoslovensakih umetnika u trećem talasu mejl-arta. Jedna od prvih Bogdanovićevih akcija, kojom on stupa na međunarodnu avangardnu scenu, bila je projekt Dovrši marku iz 1981. godine. Posle nekoliko samostalnih izložbi, on 1984 godine organizuje izložbu – akciju Jugoslovenska umetnost telegramom. Izložba je održana u Odžacima (više umetnika poslalo je svoje priloge – poruke u obliku telegrama) i to je, koliko je meni poznato, bila prva izložba i akcija ovakve vrste u našoj zemlji. Te iste godine Bogdanović pokreće mail-art bilten Second Manifesto i reviju Total.
Second Manifesto donosi kraće tekstove o mejl-artu i obaveštenja o izložbama i akcijama naših i stranih autora na engleskom i srpskom jeziku. Total je mnogo kompleksniji projekat i svakako će imati svoje mesto u mejl-art istoriji novijeg datuma. Po ideji i načinu kako je realizovan Total je sličan nekim revijama koje su izdavali početkom i sredinom sedamdesetih godina Italijan Romano Peli, Englez Jeremy Adler, Čeh J. H. Kocman i neki drugi avangardni umetnici. Zapravo Bogdanović zatraži od umetnika da mu tekst ili vizuelni, odnosno mejl-art rad, umnoži u 133 primeraka u formatu 6x6 i pošalje. Ovako dostavljene radove (među kojima često ima ručno pravljenih i veoma uspelih originala), Bogdanović stavlja u korice, povezuje i distribuira kao „contemporary art review“. Do sada se pojavilo petnaest brojeva Totala. Saradnika ima dosta i ako nekoga treba posebno izdvojiti to su: Japanac Ryosuke Cohen, cenjen po svojim izvanrednim višebojnim pečatima (Rubber Stamp Art), italijanski mejlartisti Ruggero Maggi i Vittore Baroni, poznati urugvajski vizuelni pesnik i teoretičar avangarde Clemente Padin, Holanđanin Ko De Jonge, jedan od najvećih američkih mejlartista Lon Spiegelman, nemački konceptualac Bernd Löbach, veoma agilni Kanađanin Chuck Stake, inače, izuzetan crtač, pesnik iz stare garde konkretista Arrigo Lora Totino, mitska figura američke avangarde Bern Porter, kao i istaknuti francuski vizuelni pesnik i kritičar Daniel Daligand. Ono što je posebno interesantno u poslednjm brojevima pojavljuje se i nekoliko sovjetskih umetnika (Rea Nikonova, Serge Segay, Ilmar Kruusamae, do sada nepoznatih u međunarodnoj komunikativnoj mreži.
Od Jugoslovena česti saradnici Totala su: Nikola Šindik, Ivo Antič, D. Kamperelić, Šandor Gogoljak, Jaroslav Supek, Andrej Tišma, Vićezoslav Hronjec i Marijan Čekolj.
Dok Nenad Bogdanović u svom mejl-art radu polazi, pre svega, od jedne široko shavćene sinteze konceptualne umetnosti i vizuelne poezije, ne eliminišući ono što bismo mogli odrediti kao estetsko u umetničkom delu, za Dobricu Kamperelića mnogo je važnije etičko zračenje umetnosti. Tako će ovaj umetnik u jednom trenutku nedvosmisleno izjaviti „revolucija avangardnih umetničkih formi treba da pređe sa estetskog na etički plan“.(2)
Stavljanje etičkog u prvi plan, ne samo umetničke već uopšte kulturološke akcije uočljivo je odmah u čitavom Kamperelićevom delu i angažmanu. (3) Tako je, na primer, jedna od glavnih poruka sa pečata ovog umetnika GENS UNA SUMMUS!, naslovi i teme multimedijalnih projekata koje je organizovao su: MAKE ART NO ARMS (1982) i WORLD’S ARTISTS FAMILLY (1984), a naslov periodične publikacije koju izdaje je Open World. U tom smislu većim delom je usmereno i Kamperelićevo učešće u međunarodnim mejl-art akcijama i drugim umetničko-socio-političkim projektima kao što su, na primer, tesna saradnja sa Meksikancem Cesarom Espinosom, njegovom grupom COLECTIVO – 3 i učešće u projektima Revolution i Euroshima: mon amour. Dobrica Kamperelić je aktivan saradnik velikog internacionalnog projekta Permanentna mirovna akcija koju su realizovali istočnonemački umetnik Detlef Kappis i austrijski umetnik Etl Harry. Zapažena je njegova saradnja i na izložbi PATRIJA O MUERTE koju organizuje Urugvajac Clemente Padin u znak solidarnosti sa narodom Nikaragve i projektu Welcomet Mr. Halley Brazilca Gilberta Prada, koji se zalaže za sprečavanje „zvezdanog rata“.
Posle svega ovoga biće nam mnogo jasnija, a na neki način možda i bliža Kamperelićeva tvrdnja da je „najvažnije da mail-art egzistira kao nadnacionalna, kosmopolitska umetnost u okrilju tzv. alternativne kulture, a ne kao estetska ’dostignuća’ ove umetnosti...“ (4)
Polazeći od te i takve teze o mejl-artu (networku) kao otvorenom komunikacion sistemu gde je u stvari dominantna ideja o umetnosti kao etičkom angažmanu koja se ostvaruje kroz permanentnu komunikaciju, Kamperelić 1985. godine pokreće internacionalni magazin Open World. U ovom mesečniku otvorenog tipa, on objavljuje razne komunikacijske vesti iz mejl-art mreže, pozive na učešće u novim projektima, vizuelne priloge saradnika iz celog sveta, a povremeno i kritički intonirane tekstove, polemike i pamflete. Do sada se pojavilo 27 brojeva Open Worlda sa brojnim saradnicima iz Jugoslavije i drugih zemalja.
Pored učešća u ovde pomenutim, ali i mnogim ovde nezabeleženim mejl-art akcijama (izložbama), Kamperelić je objavio više tekstova o vizuelnoj poeziji, mejl-artu i alternativnim oblicima umetnosti u domaćim i stranim listovima i časopisima. Od marta ove godine u splitskom listu Omladinska iskra, čija je redakcija imala zaista puno razumevanja za nove umetničke prodore i istraživanja, on uređuje veoma aktuelnu i informativnu rubriku M. A. Network.
''Brazde'', 24. IX 1989.
Napomene:
(1) Zanimljivo je da iako je narastao broj izložbi i mejl-art akcija, teorijskh knjiga i kritičkih prikaza o ovoj jednistvenoj umetničkoj pojavi još uvek nema dovoljno. Retke su knjige kao što je ona Ulisesa Carriona pod naslovom SECOND THOUGHTS (Void, Amsterdam 1980), gde se na relevantan umetničko-kritički način pokušava osvetliti suština mejl-arta i njegovih pojavnih oblika kao što su Bookworks i Rubber Stamp Art.
Slična je situacija i u našem kulturnom prostoru. Likovna kritika sem nekih izuzetaka (Zoran Markuš i Dušan Đokić) ignoriše mejl-art. Izvanrednu, pak, analizu ovog umetničkog pokreta počev od samog pojma (termina), preko nastanka, geneze, poetike do preciziranja njegovog dejstva u praksi jugoslovenske avangarde, dao je književni kritičar Živan Živković u tekstu Mail- Art – umetnost komunikacije (knjiga Orbite signalizma, Beograd, 1985. str. 59 - 76).
(2) Vidi Second Manifesto no. 2 Odžaci, februar 1985.
(3) Ovakvi stavovi eksplicitno su izraženi i u Kamperelićevom polemičkom tekstu Besmrtni Art Lover V. S. osvešćenog Szombathya u listu „Glas omladine“, Novi Sad, 7. januar 1987.
(4) Dobrica Kamperelić: Mejl-art-neka nova bolest „Omladinska iskra“, Split, 13. 3. 1987.
No comments:
Post a Comment