OD DADAIZMA DO SOCIJALNOG ANGAŽMANA

OD DADAIZMA DO

SOCIJALNOG ANGAŽMANA

Stvaralaštvo Džona Hartfilda (John Heartfild) (1), nemačkog umetnika, vezano je za nekoliko karakterističnih momenata. Jedan od njih je avangardistički i antitradicionalistički stav. On se najpre izražava u njegovim fotomontažama, kojima je u najvećoj meri, na izložbu u SANU (2) i predstavljen našoj publici. Drugi je – neprestana borba protiv socijalne nepravde i ugnjetavanja, posebno protiv nacističkog režima, kojoj ovaj vrsni umetnik posvećuje najveći deo svog života.

Rođen u Berlinu-Šmargendorfu 1891. godine, Hartfild je studirao na umetničkim akademijama u Minhenu i Berlinu. Već od samog početka opredeljuje se za nove umetničke discipline i posebno radi na plakatu i dizajnu knjige. Godine 1916. počinje sa tipografskom montažom mesečnog časopisa Nova omladina i svojim oštrim protestima protiv rata dolazi u sukob s nemačkom policijom.

Tih godina ovaj avangardni umetnik započinje svoje aktivno učešće u poznatoj Berlinskoj Dadi (Berlinska dadaistička grupa), zajedno sa Georgom Grosom (Georg Grosz) i Raulom Hausmanom (Raoul Hausmann). Prema svedočenju Hansa Rihtera (Hans Richter) (3) tada je, u okviru Berlinske Dade, nastala i fotomontaža kao nova likovna tehnika. „Glavni pobornici ovog pravca – kaže Rihter – bili su Raoul Hausmann nazvan dadazof i John Heartfild, nosilac počasnog naziva fotomonter.“ Kao dadaista Hartfild sarađuje u Hausmanovom časopisu Der Dada, a zajedno sa Grosom i Hausmanom organizuje Prvi međunarodni sajam Dade u Berlinu 1920. godine gde izlaže svoje fotomontaže.

Neposredno nakon završetka prvog svetskog rata Hartfild pristupa komunističkoj partiji i sve do 1933. godine, i dolaska Hitlera na vlast, radi na plakatima, kolažima, montaži rukopisa, fotomontaži i agitaciji.

Cela Hartfildova umetnost tog vremena posvećena je socijalnoj borbi. Oštrica njegovih nadahnutih plakata i fotomontaža nevosmisleno je uperena protiv društvene bede i ugnjetavanja svih vrsta; protiv nemačkog militarizma koji se, samo nekoliko godina posle poraza u prvom, već sprema za drugi svetski rat.

To je najuočljivije u jednoj od umetnikovih fotomontaža pod nazivom: Deset godina kasnije: Očevi i sinovi 1924, objavljenoj, kao i većina njegovih radova, u berlinskom Radničkom ilustrovanom časopisu.

U prvom planu tog snažno konstruisanog dela s rafiniranim psihološkim dejstvom su mrtvački kosturi bivših ratnika, u stavu mirno, na čelu s vrhovnim vojvodom Hindenburgom, simboličnom figurom nemačkog militarizma, potonjim predsednikom države i čovekom koji je omogućio da se Hitler dočepa vlasti. U donjem delu vidimo grupu dečaka desetogodišnjaka, buduće topovsko mesto, u punoj ratnoj spremi.

Ekonomijom sredstava umetnik ostvaruje sugestivnu sintezu jezičkog i vizuelnog. Delo zrači svojom čvrstom kompozicionom celinom. Verbalno i pikturalno ovde se spajaju u poruku s određenim dejstvom. Angažovana i socijalna poruka nije „pokrila“ poetsku. Naprotiv, one obrazuju vidljivo revolucionarno-estetsko jedinstvo.

Posle 1933. godine i dolaska Hitlera na vlast, Hartfild odlazi u izgnanstvo u Čehoslovačku, a nakon okupacije ove zemlje u Englesku.

Vreme izgnanstva on popunjava neprekidnom borbom protiv nacizma.

Otvoreno i neposredno reaguje na neuralgične probleme u tadašnjoj Evropi i Nemačkoj: ubrzanu militarizaciju i fašizaciju, paljenje Rajhstaga, nacistička osvajanja, španski građanski rat, generala Franka, Musolinijevo osvajanje Etiopije.

Nacisti ne ostavljaju Hartfilda na miru ni u izgnanstvu. Nemačka ambasada zahteva da se njegovi radovi uklone sa izložbe u Pragu, a nakon Minhenskog sporazuma Hitlerova vlada traži da joj se umetnik izruči. Kraj rata Hartfild je dočekao u Njujorlku gde je neko vreme živeo i radio. Avgusta 1950. godine nastanjuje se u Demokratskoj Republici Nemačkoj. Od tada do svoje smrti, u Berlinu 1968, on intenzivno radi na dizajnu knjige, plakatima i scenografiji za izdavačke kuće i pozorišta. Za svoj rad dobija najviša priznanja i nagrade. Postaje redovni član Akademije umetnosti.

Već smo naglasili dve osnovne komponente koje Hartfildovu umetnost čine aktuelnom i danas: socijalno-revolucionarnu poruku i avangardizam. Te dve komponente su neodvojive u njegovim delima.

Svoje izvore nalaze u svakodnevnom i aktuelnom. Njegov neposredni odraz su akcija, angažovanje, borba.

Na Hartfildovo stvaralaštvo se u potpunosti može primeniti lukačevska definicija umetnosti kao dijalektičkog saznavanja stvarnosti i dinamičkog jedinstva, sinteze protivurečnosti toliko karakterističnih za sam život. Nju bi određivale „integralna spoznaja“ i „proleterska univerzalnost“, čime duša umetnikova postaje ogledalo sveta što kroz intenziviranu svest i imaginaciju odražava preoblikovane fragmente stvarnosti.

Druga komponenta koju smo spomenuli je avangardizam. Izražava se u fotomontaži, tehnici koja je, kao što smo videli, nastala u Berlinskoj Dadi. Ona je najpre i najradije korišćena u dadaizmu, ali je kasnije kao antitradicionalistički i eksperimentalni oblik umetničkog stvaralaštva prihvataju i nadrealisti.

U fotomontaži umetnik više ne radi paletom i bojom. Osnovni gradilački materijal su fotografije i teklstovi. Poruka se zasniva na nekoj vrsti sinteze verbalnog i vizuelnog, gde se ova dva medija izvanredno dopunjuju.

Zanimljivo je da su tehniku fotomontaže i kolaža prihvatile i nove avangardne struje pedesetih i šezdesetih godina, od pop-arta do vizuelne poezije. Posebno je razvijena u okviru vizuelnog pesništva i postala je veoma efektan način njenog izražavanja, Mnogi pesnici Španije, Italije, Francuske i Portugalije koriste je u neposrednoj društveno-političkoj borbi. Prema rečima portuglaskog pesnika De Mela e Kastra, tokom portuglaske revolucije u aprilu 1974. godine došlo je do stvaranja spontane narodne vizuelne poezije. Ljudi, borci, stvarali su na posterima, prometnim znacima, transparentima i drugom aktivističkom materijalu, i ne sluteći, vizuelnu poeziju „koja mnogo kaže i čija poruka nadilazi trenutak u kojem je nastala“.

Tako nam se i dela koja je Hartfild stvarao još pre pedeset godina sada ukazuju u jednom sasvim novom svetlu: kao neprekidno obnavljanje umetnosti. Povezujući to s njegovim ranim dadaističkim avangardizmom i kasnijom angažovanošću na socijalno-revolucionarnom planu, možemo na kraju, s pravom ponoviti reči Bertolda Brehta da je Džon Hartfild jedan od najistaknutijih evropskih umetnika i veliki društveni kritičar svog vremena.

Napomene:

(1) Pravo ime Džona Hartfilda je Helmut Herzfelde.

(2) Tekst je objavljen u listu Rad 27.2.1976. godine kao prikaz Hartfildove izložbe u galeriji SANU, pod naslovom “Angažovani umetnik na delu” (Naslov je dao urednik lista). Ovde se tekst objavljuje bez skraćenja i sa nekim manjim izmenama i dopunama.

(3) Hans Richter u predgovoru kataloga izložbe Dada 1916-1966, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971, Goethe-Institut, Munchen 1971 str. 10-11.

U istom katalogu na strani 95, u biografskoj belešci o Džonu Hartfildu, kaže se da je on “sa svojim bratom Wielandom Herzfeldom 1916 godine pronašao fotomontažu.” Zanimljivo je da je mnogo godina kasnije došlo do spora između Georga Grosa i Džona Hartfilda s jedne i Raula Hausmana s druge strane oko prvenstva pronalaženja fotomontaže Hausman je, naime, tvrdio da je on pre ove dvojice svojih berlinskih drugova inaugurisao novu “llikovnu tehniku”.