Monday, December 13, 2010

OD DADAIZMA DO SOCIJALNOG ANGAŽMANA

OD DADAIZMA DO

SOCIJALNOG ANGAŽMANA

Stvaralaštvo Džona Hartfilda (John Heartfild) (1), nemačkog umetnika, vezano je za nekoliko karakterističnih momenata. Jedan od njih je avangardistički i antitradicionalistički stav. On se najpre izražava u njegovim fotomontažama, kojima je u najvećoj meri, na izložbu u SANU (2) i predstavljen našoj publici. Drugi je – neprestana borba protiv socijalne nepravde i ugnjetavanja, posebno protiv nacističkog režima, kojoj ovaj vrsni umetnik posvećuje najveći deo svog života.

Rođen u Berlinu-Šmargendorfu 1891. godine, Hartfild je studirao na umetničkim akademijama u Minhenu i Berlinu. Već od samog početka opredeljuje se za nove umetničke discipline i posebno radi na plakatu i dizajnu knjige. Godine 1916. počinje sa tipografskom montažom mesečnog časopisa Nova omladina i svojim oštrim protestima protiv rata dolazi u sukob s nemačkom policijom.

Tih godina ovaj avangardni umetnik započinje svoje aktivno učešće u poznatoj Berlinskoj Dadi (Berlinska dadaistička grupa), zajedno sa Georgom Grosom (Georg Grosz) i Raulom Hausmanom (Raoul Hausmann). Prema svedočenju Hansa Rihtera (Hans Richter) (3) tada je, u okviru Berlinske Dade, nastala i fotomontaža kao nova likovna tehnika. „Glavni pobornici ovog pravca – kaže Rihter – bili su Raoul Hausmann nazvan dadazof i John Heartfild, nosilac počasnog naziva fotomonter.“ Kao dadaista Hartfild sarađuje u Hausmanovom časopisu Der Dada, a zajedno sa Grosom i Hausmanom organizuje Prvi međunarodni sajam Dade u Berlinu 1920. godine gde izlaže svoje fotomontaže.

Neposredno nakon završetka prvog svetskog rata Hartfild pristupa komunističkoj partiji i sve do 1933. godine, i dolaska Hitlera na vlast, radi na plakatima, kolažima, montaži rukopisa, fotomontaži i agitaciji.

Cela Hartfildova umetnost tog vremena posvećena je socijalnoj borbi. Oštrica njegovih nadahnutih plakata i fotomontaža nevosmisleno je uperena protiv društvene bede i ugnjetavanja svih vrsta; protiv nemačkog militarizma koji se, samo nekoliko godina posle poraza u prvom, već sprema za drugi svetski rat.

To je najuočljivije u jednoj od umetnikovih fotomontaža pod nazivom: Deset godina kasnije: Očevi i sinovi 1924, objavljenoj, kao i većina njegovih radova, u berlinskom Radničkom ilustrovanom časopisu.

U prvom planu tog snažno konstruisanog dela s rafiniranim psihološkim dejstvom su mrtvački kosturi bivših ratnika, u stavu mirno, na čelu s vrhovnim vojvodom Hindenburgom, simboličnom figurom nemačkog militarizma, potonjim predsednikom države i čovekom koji je omogućio da se Hitler dočepa vlasti. U donjem delu vidimo grupu dečaka desetogodišnjaka, buduće topovsko mesto, u punoj ratnoj spremi.

Ekonomijom sredstava umetnik ostvaruje sugestivnu sintezu jezičkog i vizuelnog. Delo zrači svojom čvrstom kompozicionom celinom. Verbalno i pikturalno ovde se spajaju u poruku s određenim dejstvom. Angažovana i socijalna poruka nije „pokrila“ poetsku. Naprotiv, one obrazuju vidljivo revolucionarno-estetsko jedinstvo.

Posle 1933. godine i dolaska Hitlera na vlast, Hartfild odlazi u izgnanstvo u Čehoslovačku, a nakon okupacije ove zemlje u Englesku.

Vreme izgnanstva on popunjava neprekidnom borbom protiv nacizma.

Otvoreno i neposredno reaguje na neuralgične probleme u tadašnjoj Evropi i Nemačkoj: ubrzanu militarizaciju i fašizaciju, paljenje Rajhstaga, nacistička osvajanja, španski građanski rat, generala Franka, Musolinijevo osvajanje Etiopije.

Nacisti ne ostavljaju Hartfilda na miru ni u izgnanstvu. Nemačka ambasada zahteva da se njegovi radovi uklone sa izložbe u Pragu, a nakon Minhenskog sporazuma Hitlerova vlada traži da joj se umetnik izruči. Kraj rata Hartfild je dočekao u Njujorlku gde je neko vreme živeo i radio. Avgusta 1950. godine nastanjuje se u Demokratskoj Republici Nemačkoj. Od tada do svoje smrti, u Berlinu 1968, on intenzivno radi na dizajnu knjige, plakatima i scenografiji za izdavačke kuće i pozorišta. Za svoj rad dobija najviša priznanja i nagrade. Postaje redovni član Akademije umetnosti.

Već smo naglasili dve osnovne komponente koje Hartfildovu umetnost čine aktuelnom i danas: socijalno-revolucionarnu poruku i avangardizam. Te dve komponente su neodvojive u njegovim delima.

Svoje izvore nalaze u svakodnevnom i aktuelnom. Njegov neposredni odraz su akcija, angažovanje, borba.

Na Hartfildovo stvaralaštvo se u potpunosti može primeniti lukačevska definicija umetnosti kao dijalektičkog saznavanja stvarnosti i dinamičkog jedinstva, sinteze protivurečnosti toliko karakterističnih za sam život. Nju bi određivale „integralna spoznaja“ i „proleterska univerzalnost“, čime duša umetnikova postaje ogledalo sveta što kroz intenziviranu svest i imaginaciju odražava preoblikovane fragmente stvarnosti.

Druga komponenta koju smo spomenuli je avangardizam. Izražava se u fotomontaži, tehnici koja je, kao što smo videli, nastala u Berlinskoj Dadi. Ona je najpre i najradije korišćena u dadaizmu, ali je kasnije kao antitradicionalistički i eksperimentalni oblik umetničkog stvaralaštva prihvataju i nadrealisti.

U fotomontaži umetnik više ne radi paletom i bojom. Osnovni gradilački materijal su fotografije i teklstovi. Poruka se zasniva na nekoj vrsti sinteze verbalnog i vizuelnog, gde se ova dva medija izvanredno dopunjuju.

Zanimljivo je da su tehniku fotomontaže i kolaža prihvatile i nove avangardne struje pedesetih i šezdesetih godina, od pop-arta do vizuelne poezije. Posebno je razvijena u okviru vizuelnog pesništva i postala je veoma efektan način njenog izražavanja, Mnogi pesnici Španije, Italije, Francuske i Portugalije koriste je u neposrednoj društveno-političkoj borbi. Prema rečima portuglaskog pesnika De Mela e Kastra, tokom portuglaske revolucije u aprilu 1974. godine došlo je do stvaranja spontane narodne vizuelne poezije. Ljudi, borci, stvarali su na posterima, prometnim znacima, transparentima i drugom aktivističkom materijalu, i ne sluteći, vizuelnu poeziju „koja mnogo kaže i čija poruka nadilazi trenutak u kojem je nastala“.

Tako nam se i dela koja je Hartfild stvarao još pre pedeset godina sada ukazuju u jednom sasvim novom svetlu: kao neprekidno obnavljanje umetnosti. Povezujući to s njegovim ranim dadaističkim avangardizmom i kasnijom angažovanošću na socijalno-revolucionarnom planu, možemo na kraju, s pravom ponoviti reči Bertolda Brehta da je Džon Hartfild jedan od najistaknutijih evropskih umetnika i veliki društveni kritičar svog vremena.

Napomene:

(1) Pravo ime Džona Hartfilda je Helmut Herzfelde.

(2) Tekst je objavljen u listu Rad 27.2.1976. godine kao prikaz Hartfildove izložbe u galeriji SANU, pod naslovom Angažovani umetnik na delu(Naslov je dao urednik lista). Ovde se tekst objavljuje bez skraćenja i sa nekim manjim izmenama i dopunama.

(3) Hans Richter u predgovoru kataloga izložbe Dada 1916-1966, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971, Goethe-Institut, Munchen 1971 str. 10-11.

U istom katalogu na strani 95, u biografskoj belešci o Džonu Hartfildu, kaže se da je on sa svojim bratom Wielandom Herzfeldom 1916 godine pronašao fotomontažu. Zanimljivo je da je mnogo godina kasnije došlo do spora između Georga Grosa i Džona Hartfilda s jedne i Raula Hausmana s druge strane oko prvenstva pronalaženja fotomontaže Hausman je, naime, tvrdio da je on pre ove dvojice svojih berlinskih drugova inaugurisao novu “llikovnu tehniku”.

No comments: