ITALIJANSKA I SRPSKA NEOAVANGARDA

           Šezdesetih godina ovog veka naša civilizacija učinila je krupne korake ka elektronskoj, planetarnoj i kosmičkoj ekspanziji. Suočili smo se sa mogućnostima i moćima računara, čovek je zakoračio u kosmos, spustio se na Mesec. Informativni mediji započeli su potpuno osvajanje našeg životnog pa samim tim i duhovnog prostora. Nova tehnološka sredstva, znatno savršenija nego ranija, menjala su, razume se, i naš odnos prema umetnosti. U takvim uslovima rođena je i vizuelna poezija. Neosporno, rekao bih, inspirativni izvor, osnovna poluga, pa i krvotok neoavangarde šezdesetih i sedamdesetih godina. Ona je imala, svakako, svoju predistoriju u futurizmu, dadaizmu, pa i mnogo ranije u evropskom Baroku, čak i u antičkoj Grčkoj, ali je postala to što jeste tek u našem vremenu, u vremenu civilizacije slike.
          Pokret vizuelne poezije zahvatio je tih godina čitav svet. Od Urugvaja do Japana, od Kanade do Australije nicale su grupe, osnivali su se časopisi, otvarale izložbe vizuelne poezije. Najuzavrelije tlo bilo je, pak, u Italiji. Brojne neoavangardne grupe, umetnici, časopisi, izložbe, od juga do severa aktivno je u to vreme u ovoj zemlji. Kudikamo više nego u mnogoljudnijoj Americi, da ne pominjem Francusku, Nemačku i Veliku Britaniju.
           U Tarantu, kasnije u Firenci, deluje Mikele Perfeti, u Napulju Mateo Dambrozio i Lučano Karuzo, u Torinu braća Adriano i Mauricio Spatola, kao i veteran Arigo Loratotino, u Milanu Ugo Karega, u Veroni i Breši Izaia Mabelini alias Sarenko i Franko Verdi, itd., itd.
            Jedan od promotora italijanske avangarde i vizuelne poezije svakako je Euđenio Mičini, autor više desetina pesničkih knjiga, eseja i manifesta, osnivač dveju neoavangardnih grupa 63 i 70, izdavačke kuće i časopisa Techne u Firenci, kao i veoma značajnog mesečnika za vizuelnu poeziju Lotta poetica sa Sarenkom i belgijskim pesnikom Paulom de Vreom.
             Svoje stavove o novoj poeziji Mičini će izložiti u mnogim esejima, ali oni su, rekao bih, najeksplicitnije izraženi u tekstu ''Vizuelna poezija – sadašnjost-budućnost'', koji je napisao u saradnji sa Mikeleom Perfetijem. U ovom manifestu dvojica pesnika polemički atakuju ne samo na tradicionalnu već i konkretnu poeziju pa čak i na avangardu. Prema njima "odnos vizuelne poezije i avangarde sadržan je u činjenici da je avangarda (od prvih godina ovog veka pa sve do šezdesetih godina) bila endoliterarna, to jest da je nastala iz književnosti i, mada je išla putem negacije (dijalektičke negacije kao izvora istorije), u stvari, nastavlja njeno tkivo, stvarajući novu tradiciju i opet se utapajući u književnost."
S druge strane, ukazuju oni, vizuelna poezija se, odričući privilegovan status pridavan verbalnoj upotrebi reči i samoj reči, postavlja van književnosti; ona je dopunjuje, ne koristi se direktno njenim modelima, ne poštuje njene žanrove, i čak postavlja sebe kao alternativu.
            Osnovni nedostatak dosadašnje endoliterarne avangarde, zaključuju Mičini i Perfeti jeste u tome što je ona radikalno kritikovala jezik, postavljajući književnost kao lingvističku autobiografiju, to jest postavljajući jezik kao subjekt i nameravajući da postigne metodičnu neizražajnost. i nerazumljivost, a ne nove oblike izražavanja. Novonastale formalističke discipline u punoj su meri opravdale ovakvu njenu strukturu i razvoj, ali nisu uklonile književnost sa terene lingvistike.
              Za Mičinija vizuelna poezija je "gerilski rat" u kome se mogu upotrebiti sva sredstva, a čiji je krajnji cilj ne samo promena u književnosti već i preobrazba društva. To se vidi u njegovim vizuelnim pesmama iz sedamdesetih godina gde dominiraju društveno-socijalni i politički motivi sa ključnim rečima kao što su "revolucija", "vlada", "mafija", koje su uvek u prvom planu ikoničke strukture bacajući u zasenak druge verbalne i vizuelne elemente. Osnovno geslo pesnika je izjednačavanje poezija i života i nastojanje da se pokaže kako sam život piše poeziju. Na to će nas upozoriti i naslovi pojedinih Mičinijevih pesničkih knjiga: Poesie est violence, (Poezija je nasilje) i Poetry gets into life (Poezija ulazi u život).
            Završavajući ovaj kratak, sažet, pa samim tim i nedovoljan prikaz obimnog i razuđenog Mičinijevog pesničkog i kritičkog dela, želeo bih da kažem nekoliko reči i o vezama italijanske vizuelne poezije i jugoslovenskog signalizma. Te veze bile su, moram odmah to da istaknem, bolje i čvršće nego sa i jednim drugim narodom i kulturom u svetu.
            Prvi prikaz signalizma van naše zemlje došao je iz pera Mikelea Perfetija u listu Korijere del đorno u Tarantu 27. septembra 1970. godine. Perfeti je i dalje u istom listu pratio i prikazivao svaku signalističku akciju i oduševljeno dočekivao svaki novi broj časopisa Signal i signalističku knjigu.
Nikako ne mogu da zaboravim da nam je upravo naš današnji gost Euđenio Mičini ponudio da objavimo prvu antologiju signalističke poezije kod njega u Firenci.
             Prva zajednička izložba signalista nije bila ovde u Beogradu, niti u Srbiji, niti u ondašnjoj Jugoslaviji, već u Milanu u Italiji. Nju je pod nazivom ''Poesia signalista Jugoslava'' u galeriji Tul jula 1971. godine organizovao veliki prijatelj signalizma Ugo Karega.
              Širom su nam bila otvorena vrata časopisa Lotta poetica, Tam tam i raznovrsnih zbornika i antologija. Naša imena nalaze se u katalozima brojnih internacionalnih izložbi vizuelne poezije u Italiji.
            U knjizi Signalizam u svetu, objavljenoj 1984. godine u Beogradu, koja donosi najznačajnije tekstove o jugoslovenskom signalizmu koje su napisali stranci, pored dvoje Poljaka, dvoje Francuza, trojice Nemaca, uz po jednog Čileanca, Čeha, Rusa, Belgijanca i Kanađanina, čak je četvorica Italijana. O signalizmu pišu: Mikele Perfeti, Adrijano Spatola, Enco Minareli i Mateo Dambrozio. U napomeni je naveden i tekst Ariga Loratotina koji priređivač nije uvrstio u ovu knjigu.
             S druge strane mi smo nastojali da koliko toliko, prema našim mogućnostima, uzvratimo i predstavimo dela italijanske neoavangarde našoj publici.
              U prvom broju Internacionalne revije Signal objavljuju vizuelne pesme: Mikele Perfeti, Đulija Nikolai, Adrijano Spatola, Arigo Loratotino, Sarenko, Ugo Karega, Đuzi Kopini i Euđenio Mičini. U odnosu na objavljene pesnike iz drugih zemalja apsolutna je dominacija naših italijanskih kolega.
               Slično je i sa beleškama kojima se u Signalu prate knjige, časopisi, izložbe i druge manifestacije. U antologijama neoavangarde, koje sam pravio za časopis Delo: ''Konkretna vizuelna i signalistička poezija'', 1975. i ''Mejl art-mejl poezija'', 1980, veliki je broj italijanskih umetnika. Pa i u ovoj novoj seriji, u obnovljenom Signalu pored starih prijatelja. da pomenem: Perfetija, Mičinija, Loratotina, tu su još i novi saradnici: Đovani Strada, Rosana Apičela, Emilio Morandi, Ruđero Mađi, Đino Đini, Vitore Baroni, Serse Luiđeti, i drugi. No, ovo je već stvar za stručnjake i jednu širu i ozbiljniju komparativnu analizu međusobnih veza, prožimanja i odnosa i talijanske i naše neoavangarde.
                Na meni je da iskoristim ovu priliku i još jednom pozdravim našeg gosta, velikana planetarne poezije Euđenija Mičinija i da se preko njega zahvalim brojnim italijanskim pesnicima, kritičarima, antologičarima, urednicima izdavačkih kuća i časopisa i galeristima, koji su s punim poverenjem i širokog srca, kako samo umeju Italijani, prihvatili jugoslovenski signalizam, objavljivali ga u svojim časopisima, antologijama, izlagali na izložbama, tumačili u svojim esejima i tako preporučivali svetu ne samo naš pokret već i srpsku kulturu, čiji je signalizam neosporni i neotuđivi deo.

(Objavljeno u Politici, 4. jula 1998. i u knjizi ''Tokovi neoavangarde'',      Nolit, Beograd, 2004)

RUSKA NEOAVANGARDA

            Pod neoavangardom podrazumevamo sve one pokrete, struje, grupe i pojedince, koji se javljaju šezdesetih godina u književnosti i umetnosti sa težnjom za radikalnim promenama u raznim oblastima ljudskog duha i kulture. Ovde bi spadali: konkretna poezija, mejl-art, konceptualna umetnost, novi realizam, Fluksus, vizuelna poezija, spacijalizam, bodi-art, signalizam, itd.
             U mejl-artu, vizuelnoj poeziji i različitim formama ispoljavanja konceptualne umetnosti vidimo žile kucavice neoavangarde šezdesetih i sedamdesetih godina.
            Mejl-art po novom umetničkom senzibilitetu, planetarnoj komunikaciji što se preobražava u kreaciju, i neograničenim oblicima i metodama istraživanja kojima se vrši prevrednovanje suštinskih načela umetnosti.
              Poetički programi konkretne i vizuelne poezije znatno su preinačili osnovne postavke književnosti napuštanjem standardnih vidova i načina jezičkog izražavanja, pri čemu je složeno estetsko zračenje i delovanje vizuelne pesme zasnovano, u najvećoj meri, na materijalno shvaćenoj percepciji teksta.
              Radikalizam konceptualne umetnosti, koja je sve svela na ideju (koncept), poljuljani su sami temelji likovne umetnosti.
Mejl-artom i vizuelnom poezijom začinju se i prvi elementi budućeg planetarnog mišljenja i bića.
               U poslednjoj deceniji dvadesetog veka intermedijalna istraživanja i raznovrsni eksperimenti, koje je inicirala neoavangarda, sve su više prisutni i u ruskoj književnosti i likovnoj umetnosti. Javljaju se pojedinci i grupe ne samo u Moskvi i Sankt Peterburgu, već i u Kalinjingradu, Kalugi, sve do Jejska na Azovskom moru i Kemerova u dalekom Sibiru. Jedan od najagilnijih vizuelnih pesnika i mejlartista Sergej Segaj, koji deluje već više od dve decenije, uspostavivši kontakt sa brojnim neoavangardnim centrima u Evropi i Americi, živeo je i radio u ruskoj provinciji (Jejsku).
               U Kalinjingradu književno-umetnička grupa na čelu sa Dmitrijem Bulatovim već je organizovala više izložbi vizuelne poezije, mejl-arta i drugih intermedijalnih istraživanja, a nedavno je objavljena i obimna antologija Точка зрения – визуалная поэзия 90-е годи. U ovoj antologiji, izvanredno opremljenoj, na blizu 600 stranica velikog formata, predstavljeno je sto šesnaest umetnika (vizuelnih pesnika i mejlartista) iz celog sveta. Antoligiju je sačinio Dmitrij Bulatov. Ovaj umetnik često i kritičko-esejistički analizira sadašnju poziciju neoavangarde. Prema njegovom mišljenju Internacionalna mejl-art mreža (Network), kao umetnički pokret našeg vremena, značajnija je i od dadaizma dvadesetih i Fluksua pokreta šezdesetih godina, pre svega po širini i obuhvatnosti, a onda i po kreativnim i inovacijskom naboju umetničkih akcija. Uz Bulatova u Kalinjingradu su još: Aleksandar Popadin, Maksim Stepanov, Andrej Tozik Kirilov i drugi.
                Brojna grupa umetničkih (likovnih i književnih) istraživača okupljena je i u Moskvi oko Vilija R. Meljnikova Starkvista, mladog, veoma plodnog i inventivnog stvaraoca. U njoj deluju: Aleksandar Glušenko, Arijadna Darja Bondareva, Dimitrije Petrosjan, Vladimir Tolstov, Šaša Babulevič, Andrej Kolosov, Jurij Balašov, itd. U sibirskom Kemerovu, na planu neoavangarde, aktivni su Vadim Gorajev i Igor Davlešin.
                 U Sankt Peterburgu zapažamo imena kao što su Inga Negelj, Olga Čehovnicer, Leonid Aronzon i Julija Klauser.
                 Za ruske umetnike karakteristično je i značajno to što pored iskustva evropske i svetske neoavangarde koriste izvore sopstvene istorijske avangarde: ruskog futurizma, konstruktivizma, suprematizma, Zauma, itd. To se oseća u delima Sergeja Segaja i njegovom Zaumlandu, ali i u ostvarenjima Dmitrija Bulatova, Vilija R. Meljnikova Starkvista, Maksima Stepanova, Andreja Tozika Kirilova, Aleksandra Glušenka, Vladimira Tolstova, Leonida Aronzona i Aleksandra Popadina. Ruski neoavangardni umetnici pokazuju nam se tako kao dostojni naslednici i nastavljači svojih slavnih prethodnika: Maljeviča, Hlebnjikova, Kručoniha, Tatljina, Rodčenka i drugih velikana istorijske avangarde sa početka ovog veka.

           * Segaj je sa Ri Nikonovom, još krajem šezdesetih osnovao umetničku grupu Anarfuts (Anarhofuturisti), a od 1979. godine oni izdaju časopis "Transponans". Objavljeno je tridesetak brojeva ovog časopisa, ručne izrade; svaki broj se pojavljivao samo u pet bibliofilskih primeraka.
              Nedavno su Segaj i Nikonova iz Rusije emigrirali u Nemačku.

(Objavljeno u Politici, 28. marta 1998. Isto u magazinu Beorama, mart 1998, zatim u časopisu Signal broj 19-20, 1999 (na engleskom jeziku) i katalozima: Ruska neoavangarda, Srećna galerija SKC, Beograd, 1998, Galerija Most, Novi Sad, 1998 i Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, 1999. Tekst je objavljen i u mojoj knjizi
Tokovi neoavangarde, Nolit, Beograd, 2004.)

GERILSKI RAT MICHELEA PERFETTIJA

Vizuelni pesnik i kritičar Michele Perfetti (1931), jedan je od najznačajnijih i najuticajnijih eksperimentatora i avangardista prelomnih šezdesetih i sedamdesetih godina u evropskoj i svetskoj (planetarnoj) kulturi. Završio je folozofiju. Delovao je kao član poznate avagardne grupe 70 iz Firence. Organizovao je više izložbi vizuelne poezije i mejl-arta u Italiji, a jedno vreme je u listu Coriere del giorno kritički pratio i vrednovao avangardna zbivanja u svetu.

Najpoznatija dela ovog pesnika iz herojskog doba neoavangarde svakako su vizuelni romani i zbirke vezuelnih pesama: ..000+1, Circo Italisder, Taranto 1967, Frammenti guotidiani, Circo Italisder, Taranto 1969, Vivere Jersey, Techne, Firenze 1969, Plastic city, 1972, etc.

Družeći se ponovo, posle toliko godina, sa ovim knjigama kao eho osluškujem u njima Perfettijeve reči iz ranih manifesta da je vizuelna poezija negacija negacije, odnosno "estetičko uverenje suprotstavljeno stereotipnom uverenju zdravog razuma."

U jednom od svojih eseja, pisanim zajedno sa Eugenijem Miccinijem, Perfetti će nedvosmisleno i smelo ustvrditi da avangardna poezija "nije ništa drugo do gerilski rat" i da se kao takva služi ne samo rečju i slikom, nego i svetlošću, gestom, dakle svim vidljivim instrumentima komuniciranja.

Prema ovom pesniku vizuelna poezija mora "težiti tome da preobrati svoja sopstvena sredstva (ako je sposobna da ih zamišlja i ostvaruje podzemnim kanalima) u sredstva masovnog komuniciranja, sve dotle dok (kao što se nadao Berouz), ne preuzme vlast nad njima, i 'pomoću' njih preobrati i samo društvo".

(Objavljeno u Internacionalnoj reviji SIGNAL no. 13-14, 1996 i u knjizi “Tokovi neoavangarde”, 2004)

GUILLERMO DEISLER (1940-1995)

            Prošle godine preminuo je Guillermo Deisler, vizuelni pesnik, esejista, antologičar, jedan od stubova internacionalnog pokreta neoavangarde sedamdesetih godina.
            Rođen u Santjago de Čileu 1940, živeo je u Antofagasti gde je radio na Univerzitetu. Osnivač je avangardne edicije Mimbre.
            Dok je još bio u Čileu objavio je antologiju Poesia visiva en el mundo (1972). Posle svrgavanja i ubistva predsednika Aljendea Deisler odlazi u emigraciju. Dugo je živeo u Bugarskoj, u Plovdivu, a poslednjih godina u Nemačkoj (njenom istočnom delu). Julien Blaine je 1975. u svojoj ediciji Nepe (Ventabren, Marselj) objavio reprezentativan izbor njegove vizuelne poezije.
             U Deislerovim vizuelnim pesmama dominiraju opštecivilizacijske, socijalne, urbane, ekološke i antiratne teme. Kritički okrenut prema zapadnom modelu društva on često ne prikriva ideološke izvore svoje inspiracije. Većina Deislerovih pesama nastala je putem tehnike kolaža, ali i primenom drugih prevashodno grafičkih metoda kojima je ovaj avangardni umetnik majstorski vladao.
              Naša saradnja, započeta Deislerovim objavljivanjem u Internacionalnoj reviji SIGNAL no. 2-3, 1971, trajala je bezmalo četvrt veka. U više navrata on je pisao sa velikim razumevanjem o signalizmu. (Pogledati njegove tekstove u knjizi Signalizam u svetu, Beograd, 1984.).
              Opraštajući se od Guillerma Deislera, izuzetnog pesnika, esejiste i prijatelja, objavljujemo, ovom prilikom, nekoliko njegovih originalnih vizuelnih pesama, koje se nalaze u Signalističkom dokumentacionom centru, i pismo iz 1972. godine.

(Objavljeno u Internacionalnoj reviji SIGNAL no. 13-14, 1996 i u knjizi “Tokovi neoavangarde”, 2004)

PROSTORNA POEZIJA PIERREA GARNIERA

  Planetarna umetnost je u francuskom pesniku Pierreu Garnieru (1928) imala i ima velikog inspiratora i pokretača novih kreativnih energija i tokova. Već 1963. godine, on u Parizu, u časopisu Les lettres (brojevi 29 i 30) objavljuje Manifeste pour une poséie nouvelle, visuelle et phonique, kao i Plan-pilote fondant le spatialisme, kojima udara temelje svom pesničkom pravcu: prostornoj poeziji (spatialisme).
 Osnovna dokumenta ovog pravca (manifesti, proglasi, etc.) Pierre Garnier će publikovati u knjizi Spatilaisme et poesie concrete, Galimard, 1968 godine. Od tada do danas ovaj pesnik će sam, ili sa Ilsom Garnier, objaviti više desetina zbirki prostorne poezije. Navešćemo samo neke: Poemes mecanigues (1965), Ozieux – poemes spartilistes en dialecte picard (1967), Jardin japonais (1978), Livres de Daniéle (l982), Livre d'amour d'Ilse (l984), Poemes en chiffres (1988), Le Spatialisme en chemins (1990), itd.
Za Pierrea Garniera čitava poezija je eksperimentalna, "istraživanje u sebi" a ne predstavljanje nečega izvan.
 Novi pesnik više neće biti samo onaj koji opisuje jezikom, peva, već je istinski tvorac jezika. U osnovi prostorne poezije, prema njegovom rečima, je "objektivizacija pesme" i njeno smeštanje u prostor, a to se može postići jedino potpunom "izmenom strukture pesme". Čitanje nije više samo dodirivanje površine poezije, već prodiranje u njeno jezgro do suštinskih vizuelnih i jezičkih znakova. Na taj način pesma biva odgonetana "u trodimenzionalnom, čak četvorodimenzionalnom prostoru".
Vizuelna i prostorna poezija, uverava nas Garnier, jeste poezija na granicama jezika i sveta, radikalna poezija na rubu bezmerja.

(Objavljeno u Internacionalnoj reviji SIGNAL no. 18, 1998 i u knjizi “Tokovi neoavangarde”, 2004)

PLANETARNA KULTURA

PLANETARNA KULTURA

APPROCHES 3, 1968. Revija za eksperimentalnu poeziju, izlazi u Parizu. Izdavači i urednici: J.F. Bory i Julien Blaine. Broj 3 donosi iscrpnu panoramu svetske konkretne poezije. Pored francuskih pesnika ovde se pojavljuju još konkretni pesnici: Japana, Kube, Italije, Švajcarske, Holandije, SAD, Velike Britanije, Kanade, Nemačke, SSSR, Čehoslovačke,  Belgije, Španije i Argentine.

DE TAFELRONDE XIV ---  1, februar 1969. Belgijski časopis za konkretnu i vizuelnu poeziju, izlazi u Antnjerpenu; glavni urednik Paul de Vree. U ovom broju časopis donosi tekstove: Raoula Hausmanna, Paula de Vreea i Michela Bartosika, vizuelnu poeziju: Jochena Gerza, Jiri Valocha, Paula de Vreea, Hansa Clavina, Uga Carrege, Catherine Fremiot, Luciana Carusa i drugih.

UMDRUCK 1, april-maj 1970, Nirnberg (Zapadna Nemačka). Izdavači i urednici: Godehard Schramm i Ernst F. Wiedemann. Internacionalni časopis za književnost. U prvom broju zastupljeni su pesnici: Čehoslovačke, Austrije, Luksemburga, Francuske, Engleske i Zapadne Nemačke.

NEUE TEXTE 3, novembar 1969. Izdavač Heimrad Bäcker, Linz, Austrija. Ovaj broj donosi tekst S.J. Schmidta o poeziji Ernsta Jandla i eksperimentalnu poeziju: Heimrada Bäckera, Michaela Horovitza, Petera Henischa, Rudolfa Petrika, Wernera Grubera, B.P. Nichola, Iana Hamiltona Finlaya i Boba Cobbinga.

NEUE TEXTE 4, april 1970. Češki avangardni pesnik Jiri Valoch pripremio je Antologiju čehoslovačke eksperimentalne poezije. Pored teksta Jiria Valocha: "Eine private anthologie" u ovom pesničkom izboru zastupljeni su: Karel Trenkienjitz, Jindrich Prochazka, Jiri Valoch, Bohumila Grögerova Josef Hiršal, Karel Adamus, Josef Honys, Vladimir Burda, Ladislav Nebesky, Bela Kolarova, Milan Adamčiak i Ladislav Novak.

OVUM 10, broj 1, decembar 1969, Montevideo, Urugvaj. Urednik: Clemente Padin. Tekstovi o novoj poeziji: Moacy Cirne, Clemente Padin, Julien Blaine i Michelle Perfetti. Vizuelna poezija: Francisco Bonilla, Carlo Alberto Sitta,Clemente Padin, Michelle Perfetti, Vincenzo Accame, Edgardo Antonio Vigo, Francisko Gandolfo, Alvaro de Sa, i Sebastiano de Carvalho.

BIT, časopis za teoriju informacije, egzaktnu estetiku, dizajn mass media i vizuelne komunikacije, izlazi u Zagrebu, izdavač Galerija grada Zagreba, odgovorni urednik Božo Bek. Prvi broj časopisa iz 1968. godine posvećen je teoriji informacija i novoj estetici. Tekstove na ovu temu objavljuju: Matko Meštrović, Abraham Moles, Max Bense i Radoslav Putar.

Drugi i treći broj časopisa donose priloge sa Internacionalnog kolokvijuma Kompjuteri i vizuelna istraživanja, održannog u Zagrebu 3 ---   4 avgusta 1968. godine. Između ostalih tekstove objavljuju: Ješa Denegri, Herbert Franke, Hiroshi Kanjano, Georg Nees, Frieder Nake, Michael Noll, Leslie Mezei, Petar Milojević, Marc Adrian, Vladimir Bonačić, Abraham Moles, Vladimir Muljević, Vjenceslav Richter, Zdenko Šternberg, Božo Težak i Jiri Valoch.

Broj četiri posvećen je dizajnu. Dvobroj 5-6 od 1969. godine donosi, na temu konkretna poezija, zanimljive tekstove: Maxa Bensea Vere Horvat Pintarić, Branimira Donata i Tomaža Brejca.

GALLERIA ARTE CONTAMPORANEA SINCRON, Brescia, Italia. Ova galerija pod rukovodstvom entuzijaste Armanda Nizzia, uspela je da tokom 1970. godine organizuje niz izložbi italijanskih i stranih konkretnih i vizuelnih pesnika. Između ostalih u galeriji SINCRON su izlagali: Bruno Dematto (april 1970), Rafael Martinez (maj 1970), Jorrit Tornljuist (maj 1970) i Mario Balloco (oktobar 1970).

Pierre Garnier SPATIALISME ET POESIE CONCRETE, Galimard, Pariz 1968. Delo jednog od istaknutih avangardnih pesnika i teoretičara nove poezije, tvorca francuskog spacijalizma, urednika časopisa Les lettres, profesora u Amijenu, Pierrea Garniera. Pored eseja o konkretnoj poeziji, spacijalizmu, spacijalističkih manifesta i pesama samog autora, knjiga sadrži još i čitavu antologiju značajnih tekstova o novoj poeziji i pesama: Maxa

Bansea, Juliena Blainea, J.F. Borya, Augusta de Camposa, Haralda de Camposa, Henri Chopina, Boba Cobbiga, Johna Furnivala, Ilse Garnier, Eugena Gomringera, Ernsta Jandla, Kitasono Katuea, Arrigo Lora Totina, Franza Mona, Maurizia Nannuccia, B.P. Nichola, Ditera Rota, Adriana Spatole, Paula de Vrea i drugih.

Paul de Vree POËZIE IN FUSIE (visuel, konkreet, fonetisch), De Bladen voor de poëzie, Lier 1968.

Antologija konkretne, vizuelne i foničke poezije znamenitog belgijskog pesnika i teoretičara, urednika internacionalnog časopisa De Tafelronde, Paula de Vreea (rođen 1909. godine). Knjiga sadrži obimne tekstove o konkretnoj, vizuelnoj i foničkoj poeziji sa preciznim bibliografskim podacima o autorima, zbirkama nove poezije, avangardnim časopisima i izložbama.

U ovoj antologiji zastupljeni su: Arias-Misson, Azeredo, Bann, Belloli, Bense, Blaine, Bory, Campos A., Campos H., Carrega, Clavin, Cobbing, Garnier P., Garnier I., Gerz, Gomringer, Heissenbüttel, Jandl, Jonson, Katue, Kriwet, Lora-Totino, Mon, Pignatari, Rot, Spatola, Valoch, Vigo, Vroom, i drugi.

CENTRO TOOL, Milano. Centar za vizuelnu poeziju i avangardnu umetnost. Direktor centra je italijanski avangardni pesnik Ugo Carrega. Izložbe u Centru Tool tokom prve polovine 1971. godine:

Ronaldo Mignani: Poemi mentali,  25. 1. - 6. 2.

Heinz Gappmayer: Testi conceziali,  9. - 20. 2.

Jochen Gerz: Is there  life on earth?  23. 3. - 3. 4.

Daniel Biga: Abecedaire sexuel,  20. - 30. 4.

Vicenzo Accame: Prove di scrittura,  23. 2. - 6. 3.

Siegfried J. Schmidt: Poesia concezionale,  9. 3. - 20. 3.

Marcel Alocco: Ideogrammaire, livre de lecture,  6. - 17. 4.

Rodolfo Vitone: Modelli Simbiotici,  30. 4. - 8. 5.

Emilio Isgo: 10. - 19. 5.

Poesia signalista Jugoslava:  17. - 31. 7.

Izlagali su predstavnici beogradske signalističke grupe: Vlada Stojiljković, Tamara Janković, Zoran Popović, Miroljub Todorović i Marina Abramović.

SOMETHING ELSE PRESS, (New York, Vermont, USA).

Manja ali veoma aktivna izdavačka kuća koja, uglavnom, objavljuje avangardnu literaturu, kako američkih tako i stranih autora.

Njen osnivač i urednik je poznati američki avangardista Dick Higgins.

Izdanja SOMETHING ELSE PRESSA:

Gertrude Stein Geography and plays, 1968.

Emmet Wiliams Sweethearts, 1967.

Marshall McLuhan and others Verbi-Voco-Visual explorations, 1968.

Eugen Gomringer The book of Hours and Constellations, 1968.

Dick Higgins Foeweombwhnw, 1969.

Bern Porter Found Poems, 1972.

Velimir Chlebnikov WERKE I (poesie), WERKE II (prosa, schriften, briefe), das neue bush RONJOHULT, Hamburg, 1972.

Celokupna dela genijalnog ruskog futurističkog pesnika na preko hiljadu strana u prevodu mladog nemačkog slaviste, prevodioca i sa srpskohrvatskog jezika, Petera Urbana. Objavljena su dva toma u veoma ukusnoj opremi. Pored poezije i proze, pesničkih i jezičkih eksperimenata Hlebnjikova, prevodilac i priređivač ovog, zaista, u svemu izuzetnog izdanja, objavljuje i niz fotografija pesnika i njegovih futurističkih drugova, prepisku, faksimile rukopisa, fotose likovnih dela i prve vizuelne pesme ruskih avangardista s početka ovog veka.

Eugenio Miccini ARCHIVIO DI POESIA VISIVA ITALIANA, Techne, Firenze 1970.

Mala antologija italijanske vizuelne poezije, od osnivača futurističkog pokreta Tomasa Marinettija do teoretičara vizuelne poezije i jednog od najistaknutijih italijanskih avangardnih pesnika Eugenija Miccinija.

Peter Finch TYPEWRITER POEMS, Something Else Press, Second Aeon publications, Vermont, Cardiff 1972.

Mladi velški pesnik Peter Finch (rođen 1947), objavljuje izbor konkretnih i vizuelnih pesama nastalih putem pisaće mašine. U izboru su zastupljena dvadeset i dva britanska pesnika sa po jednom do tri vizuelne pesme i kraćim bibliografskim podacima.

Klaus Peter Dencker TEXT-BILDER VISUELLE POESIE INTERNETIONAL (Von der Antike bis zur Gegenwart), Verlag M. du Mont Schauber, Köln 1972.

Značajna antologija vizuelne poezije koja predočava razvojni luk ove vrste pesništva od Antike do današnjih dana. Jedan je od prvih izbora koji ukazuje na duboke korene i neprekidni kontinuitet vizuelne literature u istoriji ljudske kulture. Autor je knjigu podelio u tri dela. Prvi deo sadrži primere vizuelne poezije iz drevnog Egipta, stare Grčke, Rima, arapske, evropske srednjevekovne i barokne literature, kao i futurizma, dadaizma i nadrealizma s početka ovog veka. U drugom delu objavljen je izbor konkretne, vizuelne i signalističke poezije savremenih umetnika. Treći deo daje primere reklama, grafika, kompjuterskih grafika, plakata i svih onih oblika moderne civilizacije koje interaktivno utiču na vizuelnog pesnika i vizuelnu poeziju. Ova studiozna antologija donosi vizuelne pesme petorice jugoslovenskih autora pripadnika signalističkog pokreta.

(Objavljeno u Internacionalnoj reviji Signal brojevi: 1, 1970; 2-3, 1971 i 8-9, 1973)

PROZAISTI PRODORA

PROZAISTI PRODORA

Richard Kostelanetz “Breakthrough Fictioneers”, Something Else Press, 1973)

Početak šezdesetih godina dvadesetog veka bio je u znaku ponovnog rađanja, a nešto kasnije i punog zamaha likovne i literarne avangarde, koja je svoje korene tražila i nalazila u ranijim pokretima: futurizmu i ekspresionizmu pre prvog svetskog rata, dadaizmu u toku i neposredno posle rata i nadrealizmu između dva svetska rata.

Danas nešto više od jedne decenije od obnove i procvata avangarde, već se svode i sumiraju rezultati raznorodnih traganja i eksperimenata, posebno u literaturi. U svetu se pojavilo više antologija vizuelne poezije, i vizuelnih istraživanja, u kojima se iscrpno analiziraju, i kritički razvrstavaju, dela raznih eksperimentalnih grupa i stvaralaca. Jedna od takvih je antologija Ričarda Kostelaneca (Richard Kostelanetz) Prozaisti prodora (Breaktrough Fictioneers), koja se pojavila prošle godine u Americi izazivajući veliku pažnju. Ovu knjigu, inače, izvanredno grafički opremljenu, štampala je među izdavačima u svetu već afirmisana, baš za ovakvu vrstu izdanja, njujorška izdavačka kuća "Something Else Press"

Sastavljač je relativno mlad (rođen 1940), ali u Americi poznat i cenjen pisac. Objavio je više knjiga: eseja, vizuelne poezije, proze, antologija i monografija. Najznačajnije među njima su svakako: The Theatar of Mixed Means (1968), Metarmophosis in the Arts (1972),  In the Beginning (1971), Accounting (1972), On Contemporary Literature (1964), The Young American Writers (1967),  Imaged Words end Worded Images (1970), Visual Language (1970), John Cage (1970), Moholy Nagy (1970), i druge. Poznat je i jugoslovenskim čitaocima po svom izvrsnom eseju o Makluanu "Maršal Makluan - prvosveštenik elektronskog sela", objavljenom u knjizi Makluanova galaksija (za i protiv Makluana) 1971. godine.

U ovoj obimnoj antologiji (oko 400 strana, sa sto jednim autorom), Kostelanec se ne ograničava samo na savremene istraživače već donosi i dela eksperimentatora s početka veka

od kojih je svakako najznačajnije ime Gertrude Stein. U uvodnom eseju, autor ističe da je proza književna disciplina koja je trenutno najmanje obavezna da eksperimentiše. Razvoj ostalih grana umetnosti do sada gotovo da nije uticao na prozu pa se zato upravo u njoj oseća potreba za umetničkim oživljavanjem. Nova proza teži da izbegne nedostatke modernih masovnih medija, kako bi prenela iskustva i percepcije koje je u drugim oblastima komunikacije tehnološki nemoguće doneti. Autor govori i o unošenju vizuelnih elemenata, što zahteva naša civilizacija, a kao jednu od prepreka u objavljivanju eksperimentalne proze navodi teškoće koje proističu iz štamparskih konvencija.

Kritičari su sa velikim interesovanjem dočekali pojavu Kostelanečeve knjige. Tako je za neke od njih ona "prodor kroz konceptualnu prepreku koja okružuje teoretske granice proze kao umetničkog medija". Za kritičara Roberta Murheda (Robert Moorhead) Kostelančev izbor predstavlja najobuhvatniji dokument o eksperimentalnoj prozi. Proza, po njemu, dobija neograničene mogućnosti kada se posmatra kroz kontekst ove antologije.

        “Književne novine” broj 462, 1. maj 1974.

UMETNOST KOMUNIKACIJE

UMETNOST KOMUNIKACIJE

(Dobrica Kamperelić  “Umetnost kao komunikacija”, Grafopublik, Beograd, 1992)

Multimedijalni umetnik Dobrica Kamperelić, već desetak godina aktivno učestvuje u jednom velikom, kreativnom energijom visoko uzdignutom stvaralačkom talasu, koji se više od dve decenije valja, pospešuje i uzbuđuje, upoznaje i združuje, inspiriše i obogaćuje, otvara mnoge zapretane breše u najrazličitijim kulturama diljem ove naše plave planete.

Inspirativne izvore svoga delovanja, ovaj stvaralac nalazi, rekao bih, pre svega, u Fluksusu i konceptualnoj umetnosti, i to u onoj njihovoj ranoj, herojskoj fazi: Ben, On Kavara, Bojs, Košut, Sol Levit. Uostalom i jedna od prvih izložbi-akcija kojom Kamperelić započinje svoj rad nosi naziv: Umetnost kao ideja. "Izlagati jedan koncept znači postaviti samu ideju na nivo dela" isticala je Katrin Mile još 1969. godine. Polazeći od toga Kamperelić će, dakle, od samih svojih početaka istraživati načine funkcionisanja imaginativnih i komunikativnih procesa koje proizvode akcije (gestovi) umetnika i njihova inovativna dela.

Posle niza grupnih i samostalnih izložbi, performansa i projekata u okviru mejl-arta i drugih umetničkih medija, čije bi nas nabrajanje daleko odvelo, Kamperelić je stigao da izdaje i publikaciju Open World, veoma važan činilac i kariku u smeru njegove široko shvaćene i na sličan način praktikovane, permanentne komunikativne aktivnosti.

Umetnost kao komunikacija, to nije samo naslov knjige, koja je pred nama, to je, čini mi se, osnova i srž čitave Kamperelićeve umetničke delatnosti, njen istočnik i impuls koji ga uvek iznova i neumorno pokreće u nove istraživačke poduhvate. Svojom knjigom ovaj umetnik na jednom širokom fonu i planu uspeva da nam veoma živim bojama prikaže gotovo brojgelovsku sliku svega onog što se poslednjih godina zbivalo u pregrejanim umetničko-istraživačkim laboratorijama, ne samo Jugoslavije već i Evrope i sveta.

Kreativci različitog napona i snage sa različitim motivima i veoma divergentnih pogleda na svet, društvo, planetarne probleme, čovekovu ulogu u istoriji, sadašnjem trenutku u vaseljeni, defiluju u vidu britkih, pa i šokantnih kaleidoskopskih slika na svakoj stranici ovog rukopisa. Umetnost kao komunikacija za mene je prava freska nezajažljive čovekove žudnje da se u svojoj rušilačkoj ali i gradilačkoj snazi takmiči i izjednači sa samim Bogom, kotao nepojamnih strasti, verovanja i nadanja, gotovo infantilne, dečije želje za kontaktom, za toplim, prijateljskim dodirom, prvorodni i neurotični krik iz tamnih ponora čovekove usamljenosti i kosmičke zime koja ga ni u snu ne zaboravlja i ne ostavlja.

(“Krovovi” broj 29/30, maj 1993. i u knjizi “Planetarna kultura”, 1995)

RAZVOJNI LUK SIGNALIZMA

RAZVOJNI  LUK  SIGNALIZMA

(Reč na otvaranju izložbe “Signalizam ‘81”, Kulturno-prosvetna zajednica, Odžaci, 25. septembar, 1981)

Pokušaću večeras, otvarajući ovu izložbu, da u jednom kraćem izlaganju prikažem razvojni luk koji je prešao naš avangardni stvaralački pokret od prve ideje, što je nagoveštavala jednu novu literaturu i umetnost, do ove akcije čije izloške imate priliku da razgledate upoznajući se, na taj način, sa jednim delom našeg stvaralaštva. Naglašavam jednim delom, jer signalizam je razuđen i dejstvovao je kako u književnosti tako i u likovnoj umetnosti. Ovde se neću, dakle, zadržavati na osnovnim teoretskim postavkama koje su predočene u manifestima i mnogim drugim esejima. Uostalom, i u katalogu, koji je štampan povodom ove izložbe, gledaoci i čitaoci naći će obilje tekstova i materijala koji daju osnovnu sliku teorijsko-estetičkih pozicija signalizma. Moj cilj večeras biće da pokušam, kao što sam već napomenuo, da ocrtam jednu istorijsku, razvojnu liniju našeg pokreta.

Mislim da moramo poći od činjenice da su već sada u ovom trenutku jasno uočljivo više faza u razvoju signalizma. Prvu bih odmah nazvao fazom ideje kada se signalizam rađa u svom izvornom obliku scijentizmu, odnosno pokušaju iznalaženja jedne mogućne plodne sinteze nauke i literature (poezije). Te početke vezujemo sa ove distance, za daleku 1959. godinu.

Signalizam prilično dugo egzistira u toj fazi ideje koja kulminira sa pojavom prvog manifesta pod nazivom POEZIJA -  NAUKA, Manifest pesničke nauke, objavljenog u novosadskim Poljima 1968. godine. U ovom manifestu izložene su i precizirane temeljne postavke poetike signalizma, koje su kasnije, na ovaj ili onaj način, proširivane i produbljivane ulazile u sve buduće manifeste i ostale tekstove kojima je izgrađena složena arhitektonika signalizma kao otvorenog i razuđenog stvaralačkog sistema što daleko prevazilazi ideju samo jedne škole, odnosno pravca.

Iz faze ideje signalizam 1969. godine, deset godina kasnije, dakle, prelazi u fazu pokreta. Šta to znači? Pre svega oko osnovnih postavki signalizma okuplja se jedna grupa ljudi: književnika, slikara, istoričara umetnosti i naučnika s namerom da novu umetničku i književnu misao, nove metode i dela, pored praktične izvedbe još i aktivno propagira: grupnim istupanjem, manifestnim akcijama, objavljivanjem. Ovo jezgro okuplja se oko novopokrenute revije Signal. Signal se pojavljuje krajem 1970. godine kao internacionalna revija za signalistička istraživanja. Sam podnaslov časopisa već dovoljno govori. Iako je signalizam stvaralački pokret nastao u Jugoslaviji, znači specifičan je, jugoslovenski, što će kasnije potvrditi i mnogi, prvenstveno strani estetičari, on se okreće međunarodnom avangardnom talasu koji upravo tih godina u svetu dostiže svoj vrhunac kroz konkretnu, vizuelnu poeziju i konceptualnu umetnost. Signalizam se kao pokret znači ne izoluje: prihvata novine, slobodno emituje svoje ideje, ali istovremeno, u svoj svojoj otvorenosti i fleksibilnosti, zadržava raniju osobenost.Na stranicama časopisa Signal pored domaćih autora (signalista) pojaviće se i najznačajnija imena svetske avangardne poezije kao što su: Raul Hausman, Johan Gerc, Klaus Groh, Mikele Perfeti, Sarenko, Pjer Garnije, Paul de Vre, Žan Fransoa Bori, Žilijen Blen, Ričard Kostelanec, Giljermo Dajzler i mnogi drugi. Od konceptualnih umetnika zastupljeni su Japanac On Kavara, Amerikanac Sol Levit, etc. Signal i signalizam se od samog početka, dakle, ne postavljaju samo jugoslovenski već i internacionalistički što je ostala glavna odlika pokreta do današnjih dana.

Ova druga faza, kako sam je nazvao faza pokreta, karakteristična je po veoma živoj aktivnosti. Objavljuju se još dva manifesta kao i više tekstova kojima se čvrsto fundira signalistička poetika i estetika. U periodu od 1970 - 1973. godine pojavljuje se pet brojeva časopisa Signal, od kojih je treći u stvari i prva antologija signalističke vizuelne i gestualne poezije, objavljen u zajednici sa novosadskim časopisom mladih Uj Symposion na mađarskom i srpskom jeziku.

Časopis Signal  u kome se tekstovi objavljuju uporedno na engleskom i našem jeziku prihvaćen je u najširim međunarodnim krugovima avangarde i pohvalno prikazivan od urugvajskog lista El Popular do japanskog eksperimentalnog časopisa Vou. O njemu pišu još Kontexts, Pages i Second Aeon u Engleskoj, Le Arti, Corriere del giorno, La fiera letteraria u Italiji, Literatur und Kritik u Austriji, Poezja, Literatura na snjiecie i Litery u Poljskoj, i drugi. Prevode se manifesti signalizma na: engleski, francuski, španski i poljski. U protekloj deceniji objavljeno je i više izbora signalističkih autora u stranim časopisima i drugim publikacijama sa kraćim i dužim osvrtima na naš pokret. Istaći ću ovom prilikom samo nekoliko. Tako, na primer, u časopisu Second Aeon, koji izlazi u Kardifu pod uredništvom mladog pesnika Pitera Finča, 1971. godine objavljen je izbor signalističkih radova različitih autora sa člankom naslovljenim: Signalizam, savremena istraživanja jugoslovenskih pesnika. Iste godine i časopis Ovum 10, koji izlazi u Montevideu, posvećuje izuzetnu pažnju signalizmu. Ne smemo zaboraviti ni već pominjani varšavski časopis Poezju, koji tokom 1972. i 1973. godine, u više navrata objavljuje članke o našem pokretu, prevodi i štampa manifeste i signalističke autore. Poljska je, možemo slobodno reći, zemlja gde je interesovanje za signalizam bilo veliko. Sve je to rezultiralo i obimnom studijom o signalizmu koja je ove godine objavljena u Krakovu. Autor studije je mlađi poljski pesnik, naučnik i prevodilac sa srpskohrvatskog i slovenačkog jezika, Julijan Kornhauzer. On je, u stvari, docent na katedri za jugoslavistiku Univerziteta u Krakovu. Studija Signalizam - program srpske eksperimentalne poezije predstavlja Kornhauzerovu habilitacionu doktorsku tezu odbranjenu prošle godine. To je do sada najveće priznanje što ga je naš pokret dobio.

Antologija signalizma (vizuelna i gestualna poezija) pojavila se u francuskom avangardnom časopisu Doc(k)s, koji izlazi pod veoma inventivnim uredništvom pesnika Žilijena Blena. Ova antologija povoljno je ocenjena u francuskim, i španskim, odnosno katalonskim časopisima, pošto je u istom broju predstavljena i katalonska književna avangarda. Isto tako veći broj signalista se pojedinačno, ili grupno, pojavljuje i u raznim međunarodnim antologijama i važnim izborima konkretne, vizuelne poezije, konceptualne umetnosti i mejl arta. Ovom prilikom pomenućemo samo jednu Textbilder (vizuelnu poeziju od Antike do današnjih dana) doktora Klausa Petera Denkera u izdanju poznate kuće Dumont Verlag iz Kelna.

Zanimljivo je istaći da je prva zajednička izložba signalista održana ne u našoj zemlji već u Italiji. Jula 1971. godine u Galeriji Tool u Milanu, kojom rukovodi značajni italijanski avangardni pesnik i likovni kritičar Ugo Karega, otvorena je izložba pod nazivom Poesia Signalista Jugoslava. Sledeća signalistička izložba održana je u Zagrebu u Galeriji suvremene umjetnosti, maja 1974. U okviru ove izložbe učestvuje četrnaest autora, štampan je obiman katalog sa manifestima signalizma, prilozima eksperimentalne poezije, kao i opširnom bibliografijom našeg pokreta. Izložba je povoljno primljena i prikazana u: Borbi, Politici, Književnoj reči, Radu, Omladinskim novinama i drugim listovima i časopisima. Odmah nakon ove, 1975. godine u Salonu Muzeja savremene umetnosti održana je treća zajednička izložba signalista, takođe sa priličnim uzbuđenjem primljena, posebno u beogradskim književnim i umetničkim krugovima. Izložba koja je pred vama, dakle, predstavlja četvrti skup i jedinstveni nastup signalista, znatno osvežen novim snagama i ja se nadam da ćemo opravdati poverenje koje nam je ukazano.

Tokom protekle decenije u našoj zemlji, signalizam je polako i sigurno sticao sve veću afirmaciju. Pored izbora u novosadskom časopisu Uj Symposion, beogradsko Delo 1975. posvećuje čitav broj konkretnoj, vizuelnoj i signalističkoj poeziji. Ova internacionalna antologija posleratne avangarde doživela je nepodeljena priznanja u svetu.

Do sada najobimnija antologija signalizma kao pokreta objavljena je u kragujevačkom časopisu Koraci 1976. godine, gde je zastupljeno preko trideset signalista sa obiljem radova i manifesta.

Početkom ove decenije signalizam ulazi u novu fazu. njena karakteristika više nije agonizam pokreta, već jedno smireno, analitičko produbljivanje svega onoga što se do tada uradilo na kreativno-istraživačkom i teorijsko-estetičkom planu.

Na kraju, posle ovakvog kratkog rezimea i, svakako, nepotpunog prikaza razvojnih tokova signalizma, hteo bih da se toplo zahvalim vama koji ste došli da vidite naše radove a posebno Kulturno-prosvetnoj zajednici koja je omogućila da se ova izložba održi.

                                      (“Planetarna kultura”, 1995)

SIGNALISTI U ZAGREBU

SIGNALISTI U ZAGREBU

           

Tokom maja ove godine u Galeriji suvremene umjetnosti u Zagrebu održana je izložba pod nazivom Signalizam. Cilj je izložbe bio je da prikaže osnovne tokove ovog avangardnog pokreta koji se razvio i deluje u našoj kulturi. Sama izložba, i obimna publikacija štampana povodom nje, katalog koji je pored uvodnog teksta i signalističke vizuelne poezije obuhvatio još i izbor signalističkih manifesta i bibliografiju, istakli su neke momente i delimično osvetlili ulogu koju je pokret imao, i još je ima, u literaturi i likovnoj umetnosti.

Pre svega ukazano je na činjenicu da je signalizam, posle nadrealizma i nešto manje znanog zenitizma, jedan od retkih pokreta u našoj kulturi koji se sa jasno definisanim estetičkim stavovima uklapa, a na izvestan način i proširuje lepezu avangardnih istraživanja u svetu.

Očigledno je, međutim, da signalizam nije dovoljno poznat, još se nalazi u punom zamahu i agoničkom samopotvrđivanju na našim kulturnim širinama i dužinama. Neka ozbiljnija razmatranja o ovoj, u najmanju ruku interesantnoj pojavi, nisu dali ni književni recenzenti, a kamoli teoretičari i književni istoričari. Izložba u Zagrebu, međutim, pokazala je da nije prerano govoriti o signalizmu i svemu što je on pokrenuo i pokreće u našoj književnosti. Ona nas je podsetila da su počeci pokreta vezani za 1959. godinu i pokušaje da se jednom novom i revolucionarnom poetikom, zasnovanom na još svežim jezičkim amalgamima egzaktnih nauka, suprotstavi vladajućim poetikama neoromantizma, zakasnelog simbolizma i tradicionalizma. Taj prvobitni, izvorni naum signalizma trajao je gotovo čitavu deceniju neprimećen u našoj literaturi. Tek posle štampanja časopisa, uklapanja u međunarodne tokove, i prvih većih uspeha van zemlje, domaća kulturna javnost počinje da pokazuje izvesno interesovanje za pokret i njegove ideje.

U drugoj fazi, koja je otpočela otprilike 1968. godine, signalizam proširuje svoju bazu, koja se do tada oslanjala samo na nekoliko grana, da tako kažemo, klasičnih egzaktnih nauka, i istraživačke postupke sve više zasniva na kibernetici, teoriji informacije, fenomenologiji, teoriji igara, strukturalnoj lingvistici, matematičkoj kombinatorici, proučavanju ekscentričnih oblika jezika, itd. Ovu fazu karakteriše pojava kompjuterske i nagli razvoj signalističke vizuelne poezije,koja je dotle samo rudimentno egzistirala u pokretu. Moramo odmah da napomenemo da ova dva pesnička oblika nisu jedina novina koja signalizam unosi u našu poeziju. Signalizam u literaturi ne možemo se vezivati samo za vizuelnu i kompjutersku poeziju, niti se može pokret u celini identifikovati sa ovim pesničkim oblicima, kao što je već, izgleda, postalo uobičajeno. Ta dva nova pesnička oblika svakako su najistureniji, najuočljiviji i najšokantniji vidovi ispoljavanja signalizma u književnosti, ali oni nisu i jedini.

Humorna i protestna poezija pesnički su oblici koji od ranije, naravno, postoje u našoj literaturi, ali već zbog samog antagonističkog stava pokreta prema vladajućim strujama neoromantizma i tradicionalizma, onda raznim vidovima literarnog konformizma i specifičnom odnosu što ga svaka avangarda ima prema trenutnim i prošlim literarnim, društvenim i drugim pojavnostima, ovi pesnički oblici u signalizmu dovedeni su do svojih krajnjih mogućih granica pa su kao takvi i dobili sasvim novi kvalitet. U tom kontekstu ne može se zanemariti ni šatrovačka poezija kojom signalizam, između ostalog, pokazuje i jedno dublje interesovanje za jezik. Dodajmo zatim fenomenološku poeziju, kao i poeziju dobijenu pomoću matematičkih modela - apsolutne novine što ih signalizam uvodi u našu literaturu. Od oblika u kojima se ne koristi jezik kao izražajno sredstvo pomenućemo signalističku manifestaciju (gestualnu poeziju). Još jednim svojim specifičnim vidom, atematskom poezijom lišenom svih osim čisto pesničkih i jezičkih aspiracija; pesništvom igre slika, čulnih senzacija i nadasve tragalačkog iskustva, signalistička poezija suprotstavlja se egzistencijalnoj patetici sveukupnog dosadašnjeg pesništva.

(''Književne novine'' broj 467, 16. jul 1974. i u knjizi ''Planetarna kultura'', 1995)

HISTORICHE ANTHOLOGIE VISUELE POEZIE

HISTORICHE ANTHOLOGIE VISUELE POEZIE

U izdanju Rijkscentrum Hoger Kunstonderwijs-a  iz Brisela pojavila se na holandskom jeziku ovih dana, u dosta skromnoj opremi, HISTORICHE ANTHOLOGIE VISUELE POEZIE. Njen sastavljač je holandski avangardni pesnik i umetnik G. J. de Rook, poznat već od ranije kao uspešni organizator međunarodnih izložbi vizuelne poezije i izdavač dosta pouzdane VISUEL POETRY ANTHOLOGY (133 poets from 25 countries), Hag  1975.

HISTORICHE ANTHOLOGIE je specifična knjiga i razlikuje se od svega onog što je do sada napravljeno u ovoj oblasti. G. J. de Rook je, naime, pozvao petnaest pesnika da u sažetom obliku opišu istorijski razvoj vizuelne poezije u svojoj zemlji. Tako o vizuelnoj poeziji u Argentini piše Edgardo Antonio Vigo. Čeh Jiri Valoch pored Čehoslovačke daje priloge o vizuelnoj poeziji u Nemačkoj Demokratskoj Republici i Poljskoj. Paul de Vree iscrpno obaveštava o genezi ove nove književne discipline u flamanskoj Belgiji, Dieter Kessler u Zapadnoj Nemačkoj, Damaso Ogaz u Čileu (do Aljendea), Nicholas Zurbrugg u Engleskoj. Jacques Lepage govori o vizuelnoj poeziji u Francuskoj, Adriano Spatola u Italiji, Peter Weiermair u Austriji, Jose Maria Montells u Španiji, Clemente Padin u Urugvaju, Tom Ockerse u SAD, J. H. Duke u Australiji a pisac ovih redova u Jugoslaviji.

De Rookova HISTORICHE ANTHOLOGIE VISUELE POEZIE značajna je, između ostalog i zbog toga jer su na zaista pregledan način, i po prvi put na jednom mestu, prikazani razvojni tokovi vizuelne poezije, te nove grane literature, u raznim zemljama što će svakako omogućiti kasnijim istraživačima i teoretičarima da o ovom fenomenu dublje i pouzdanije govore.

Tekstovi u Antologiji ukazuju na jedinstvo pokreta vizuelne poezije, ali istovremeno i na pojedine specifičnosti i razlike. Te razlike potencirao je, u neku ruku, i sam sastavljač (de Rook), koji pored tekstova (eseja) objavljuje još po jednu ili više vizuelnih pesama po njemu karakterističnih za pojedine narode i avangardne grupe.

Politika, 25. mart 1976. Isto u knjizi PLANETARNA KULTURA, Beograd, 1995.