SIGNALIZAM U AKCIJI - SCIJENTIZAM

SIGNALIZAM U AKCIJI

SCIJENTIZAM

Prvobitna ideja signalizma je scijentizam – pokušaj sinteze poezije (literature) i egzaktnih nauka. To je već tada, šezdesetih godina, bio čitav jedan program revolucionisanja poezije, kulture, mišljenja. Ne samo pesnički bunt. Ne samo pokušaj već radikalni zahvat: seča i gradnja. Literarna, duhovna revolucija koja je gradila novi pogled na svet: planetrani kosmički – na ruševinama starog jezika i formi.

To je jedan sasvim novi, sasvim drugačiji prilaz literaturi, poeziji, jeziku, stvaranju uopšte. Planetarna opsednutost i kosmogonijska vizija drugih svetova, mogućeg života i izvan zemlje, tamo negde u dubinama kosmosa, u vrtlozima drugačijeg jezika i sveta.

Kosmos je materijalan, zapravo prepun je materije i energije koje su u neprekidnom kretanju, sudaranju, promenama, eksplozijama, stvaranju i razaranju. Čovek je deo kosmosa, najživlji, najtananiji, najkrhkiji. On je deo sveopšte igre sveta (kosmosa). U toj igri, u toj borbi on se oslanja na jezik, misao, pesmu. Za jedan novi svet bio je potreban novi jezik, novi način mišljenja, nova pesma. To je sve dala prva faza signalizma – scijentizam, ili, kako je kasnije nazvana, pesnička nauka.

SIGNALIZAM U AKCIJI

Scijentizam i pesnička nauka pre su proizvod jedne pesničke laboratorije, negoli agoničke grupne akcije, otvorene borbe u zagušenoj književnoj areni. Borba je usledila potom 1969. i 1970. godine kada dolazi do formiranja grupe i pokreta, do pojave prvog broja časopisa Signal i drugog i trećeg manifesta signalizma. Prvi manifest je još donkihotska borba sa “silama nemerljivim”. Godine koje su usledile bile su godine zajedničkih istupanja, novih manifesta, časopisa, izložbi, proglasa, otvorenih i prikrivenih rasprava, svađa, antologija, jednom reči: dinamike, života.

Borba s “pasivizmom jedne kulture” i njenim otvorenim i nedvosmislenim tradicionalizmom, ispoljenim najpre kroz raznorazne antologije i tekstove Milana Komnenića, Bogdana A. Popovića i drugih, u tom periodu je oštra, otvorena i bespoštedna. To nije bila borba putem neposrednih polemika, već borba stvaralačkom akcijom, delom. Nastajala su literarna dela koja su bila sasvim drugačija od svega onog što je do tada bilo stvoreno u našoj književnosti, u našoj kulturi. Signalizam je živeo kroz ta dela koja su rušila sve ranije predstave o poeziji i umetnosti. Atakovao je na najsvetiju stvar literature, na sam jezik. Ali više ne kao u prethodnoj fazi da ga samo zameni jednim novijim, svežim jezikom, već da ga sasvim istisne iz prostora književnosti. To je radila signalistička vizuelna poezija. Svela je čitav jezik na slovo, na znak. A kad joj ni to nije bilo dovoljno ostavila je praznu belu stranicu da govori, da zrači, da peva. Ima li kraja signalističkoj radikalnosti i vitalnosti? Čini nam se da nema. To potvrđuje jedan drugi oblik signalizma – kompjuterska poezija.

Čovek počinje u stvaralaštvu da upotrebljava mašine. U jednom momentu prestrašenim tradicionalistima, ali i bivšim nadrealističkim avangardistima, učinilo se da je mašina ukonila čoveka sa polja kreacije i zauzela njegovo mesto. Odmah su počele tužbalice o dehumanizaciji stvaralaštva, o mašinskoj umetnosti koja će uništiti ljudsko, o tragičnoj, gotovo hamletovskoj poziciji umetnika u elektronskoj civilizaciji. (1) Postavilo se po ko zna koji put pitanje o budućnosti umetnosti, svrsi umetnosti u tehnološkom društvu, da bi se na kraju postavila dijagnoza o smrti umetnosti.

To je, više nego očigledno, bio strah od mašine, strah od novoga, užasan strah, teskoba ugroženog bića. Tog straha, te dileme u signalizmu nije bilo. Nije bilo uopšte kolebanja u tome da se mašina upotrebi u stvaralačke svrhe. Nije bilo dileme da je to što je dobijeno uz njenu pomoć literatura, poetski tekst.

Probijene su mnoge granice, srušena vekovna pravila stvaralaštva i ono što je tom prilikom stvoreno bilo je do te mere novo da nije moglo ostati u tesnom odelu ranije estetike i teorije književnosti i umetnosti.

Stara, tradicionalistička literatura i umetnost pokušale su zadržati status quo uplašene ponornošću novina koje je doneo signalizam, nemogućnošću da se bar delimično prilagode, odlučnošću i radikalnošću kojom je signalizam nastupao kroz svoja dva najisturenija oblika: vizuelnu i kompjutersku poeziju.

Svoju istraživačku vitalnost signalizam je ispoljio i kroz druge oblike, možda manje radikalne od onih o kojim sam govorio, ali zato ne manje značajne za literaturu i umetnost. To se, pre svega, odnosi na šatrovačku, fenomenološku, aleatornu i stohastičku poeziju, gde su vidni napori da se što dublje prodre u jezik, da se ispita samo biće jezika kako bi se pronašle nove mogućnosti za njegovu pesničku upotrebu.

SIGNALIZAM KAO STVARALAČKI POKRET

Iz onog što sam već kazao jasno proizilazi da je signalizam stvaralački pokret. Organizovan, sa svojom predistorijom, istorijom i sadašnjim trajanjem.

Ne postoji više časopis kao stožer okupljanja, ali zato postoji jasno definisan program, teorija signalizma koja se i dalje razvija. Postoji još nekoliko ljudi, stvaralaca koji ne odustaju od signalizma i koji će, nadam se, kao istraživači biti uvek zaneti inspirativnim idejama ovog našeg pokreta.

Sada smo, zapravo, u situaciji da se mnoge ideje signalizma vešto ili nevešto preuzimaju od strane tradicionalista i neotradicionalista, kamufliraju i proturaju kao nove, originalne.

Književnost mora de se kreće, da se menja, inače bi odavno bila mrtva. Originalnost i radikalnost ideja signalizma bila je ogromna u vremenu kada su one bile izrečene. Rušio se i bacao u prah i pepeo čitav jedan literarni i umetnički sistem zasnovan na tradicionalizmu, establišment koji je vladao u kulturi. Zato su vremenom pojedini tradicionalisti i nova generacija neotradicioanlista počeli da preuzimaju od signalizma mnogo toga što im je odgovaralo, vešto prerušavajući to preuzimanje, istovremeno postajući još ljući neprijatelji i negatori signalizma, valjda pomalo opterećeni i nekom vrstom griže savesti, ako

tako mogu da je nazovem.

ODNOS SIGNALIZMA PREMA DRUGIM

AVANGARDNIM POKRETIMA

Taj problem može dvostruko da se sagleda: kao odnos signalizma prema ranijim avangardnim pokretima: futurizmu, dadaizmu, nadrealizmu, takozvanoj “istorijskoj avangardi”, kako je sada nazivaju neki teoretičari umetnosti, i odnos prema novim tendencijama u literaturi i umetnosti šezdesetih i sedamdesetih godina (konkretna i vizuelna poezija, spacijalizam itd.).

Iz manifesta i drugih tekstova nastalih u okviri signalizma, kao i iz tekstova o signalizmu kao pokretu, moguće je videti kakav je taj odnos. Signalizam u prvom svom manifestu (Manifest pesničke nauke 1968. godine) (2) mnogo šta zamera futurizmu, ali isto tako prihvata, bar u najopštijem vidu, ideje koje su futurističke, ili bi mogle biti futurističke.

Sve te ideje, čija je opštost neosporna, sada se posmatraju u jednom sasvim drugačijem miljeu, ne više industrijske civilizacije, već nove tehnološke i elektronske ere. Futuristi su obožavali mašinu (automobil, lokomotivu), ali ta mašina je bitno drugačija od one koje su signalisti upotrebili da stvaraju umetnost (kompjuter). I odnos prema mašini je drugačiji. Za Marinetija mašina je lepša od Nike samotračke, dok je za signaliste kompjuter oruđe koje su upotebili da bi stvorili jedno umetničko, pesničko delo.

Veoma često neki neupućeni kritičari, čak dobronamerno, brkaju signalizam, ili barem neka od njegovih ostvarenja, sa nadrealizmom. To je sasvim pogrešno. Razlike su ogromne. Gotovo da su ova dva avangardna pokreta na suprotnim pozicijama. S druge strane, često ukazivanje na vezu i izvesne podudarnosti sa dadaizmom mislim da stoje. Na ovaj veoma inspirativan izvor signalista ukazivao je svojim tekstovima i Ljubiša Jocić. Od kirtičara neposrednu vezu između pojedinih signalističkih pesničkih oblika i dadaizma utvrđuje poljski naučnik i pesnik Julijan Kornhauzer u svojoj studiji: Signalizam – program srpske eksperimentalne poezije, Krakov 1981 (3) Izvesni rezultati u stohaističkoj poeziji (jedan od vidova signalizma), ali ne i postupak očigledno su veoma bliski dadaističkim pesničkim tvorevinama. Međutim, osnovna ideja o opštem ne-stvaralačkom nihilizmu i potpunoj anarhiji u umetnosti strana je signalizmu.

Što se tiče avangardnih struja šezdesetih i sedamdesetih godina u nekim tekstovima, ranije, već je istaknuta osnovna razlika između njih i signalizma.

Naš pokret se u odnosu na konkretnu, vizuelnu, letrističku i spacijalnu poeziju pokazuje kao kompleksniji, obuhvatniji sa širokom lepezom delovanja što podrazumeva i složeniji istraživački instrumentarij. S druge strane i ambicije signalizma su, u odnosu na to što su želele ove struje, znatno veće, ne samo revolucionisanje poezije, ili literature, već radikalni zahvati u svim oblastima umetnosti čovekovog življenja primereni novoj planetarnoj civilizaciji.

NOVE SNAGE SIGNALIZMA

Kao što je to više puta, u raznim prilikama, ranije naglašavano, signalizam je jedan otvoreni umetnički sistem dovoljno fleksibilan da se u njemu nađu kreativne ličnosti različitog naboja i mogućnosti istovremeno, sa raznovrsnim idejama, koristeći brojne stvaralačke metode u okvirima široko shvaćene oblasti avangardnih signalističkih istraživanja.

Od 1976. godine (4) kada smo se sabrali u kragujevačkim Koracima i dve godine kasnije kada smo predstavljeni u francuskom časopisu Do(k)s mnogo se toga izmenilo. Pojedinci su napustili signalizam, neki su se od njih čak okrenuli protiv siganlizma pišući, ili samo potpisujući nešto što su za njih drugi napisali. Stvorio se široki front lažne avangarde o čemu je pisao i Ljubiša Jocić, još pre nekoliko godina, braneći signalizam od beskrupuloznih napada onih, koji su u tim napadima videli šansu da izađu iz svoje duboke stvaralačke anonimnosti. (5) No o tome, ovom prilikom, neće biti reči.

Naš pokret je poslednjih godina dobio nekoliko zaista dragocenih ljudi, umetnika istraživača. Želim pre svega da ukažem na izuzetnu stvaralačku energiju Radomira Mašića, avangardnog umetnika iz Kule. Mašić pokriva najveći deo pojavnih oblika signalizma, posebno onih neverbalnih. Njegova poezija, prekoračivši granice verbalnog i vizuelno-linearnog, ušla je u trodimenzionalni prostor.

Krajem prošle godine pojavila se Mašićeva knjiga Mail-art, jedna od prvih knjiga ovakve vrste kod nas. U njoj se odmah uočava raznovrstan milje autorovih signalističkih istraživanja. Dominiraju oni radovi koji su veoma bliski vizuelnoj poeziji, a što je poznati italijanski pesnik i kritičar Michele Perfetti definisao kao „telepoezija – novi oblik komuniciranja.“

U drugoj knjizi Ego, koja uskoro treba da se pojavi, Mašić objavljuje svoja istraživanja u okviru signalističke gestualne poezije.

Ego je poema koju čine pet delova. Pesnički materijal ovde je telo pesnika, a njegove „reči“ su gestovi. Pesma se „ispisuje“, stvara u prostoru sintezom neposredne (intuitivne) i programirane akcije. Pored gestualnih u tkivo pesme mogu biti ukomponovani i drugi elementu. U ovom slučaju to je plakat sa ispisanom rečju ego, koji se nalazi iza pesnika u svakom trenutku njegove akcije. Plakat se ovde može definisati i kao neka vrsta verbalnog pesničkog horizonta što stoji u neposrednoj vezi sa pesnikovim gestovima, dopunjujući ih, „objašnjavajući“ ih, šireći njihovu višeznačnost, nagrađujući jedno čisto polje kinezičkog dejstva.

Treći Mašićev rad, koji sam imao prilike da vidim, Pojavljivanja smatram, pre svega, svojevrsnom dopunom njegove gestualne poeme Ego. Dopunom u dvojakom smislu: najpre onom pesničkom, praktičnom, a onda i u jednom šire shvaćenom teorijskom. Zapravo podnaslov rada je „signalistički esej“. Elementima kojima autor operiše u ovom „eseju“ su telo, gest i već pomenuti plakat, što nas upozorava na činjenicu da Mašić pokušava da na jedan vizuelno-gestualan način pojasni i razloži svoje pesničke motive iz poeme Ego.

Jaroslav Supek ulazi u signalizam još 1975. godine radeći intenzivno na vizuelnoj poeziji. Zapaženo je njegovo učešće na izložbi Signalizam u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu 1975. godine, a zastupljen je i u, do sada, najobimnijoj antologiji signalizma u časopisu Koraci broj 1-2, 1976. godine. Supekov rad, međutim, znatno je širi od onog što je prikazano i objavljeno. U poslednje vreme posebno su zanimljiva njegova nastojanja da teoretski fundira i obrazloži svoju viziju signalizma. Tako, na primer, u tekstu Odlomak o signalizmu čitamo njegovu odrednicu signala u kojoj ga razlučuje od znaka:

„Signal, ne 'znak'. 'Znak' je pasivniji u odnosu na konstantno od /davanje sebe i okoline, kako ja(Jaroslav Supek) shvatam signal – davanje na znanje nekom (ostalima) da postojiš ti, odnosno JA. Znak je manje obuhvatan pojam. Ako se odnosi na čoveka on je jednovremen, kratkotrajan ('Dao mi je znak da mogu...'), naspram signala koji je konstantniji i duži ('Signalizirao mi je...').

Znak je prepoznatljiv proizvod čoveka i univerzuma. Signal u sebi sadrži znak, a može biti i čovek i univerzum.“

U svojoj, još neobjavljenoj, knjizi I Supek pokušava da jednim metapoetskim zahvatom objedini egzaktnu /prostorno-geometrijsku/ kosmološku i znakovno-vizuelnu strukturu složenog signalističkog pesničkog diskursa. Više nesvesno nego svesno oslanjajući se na Blanšoovu tvrdnju da je Malarme „bio iznenađen prirodom govora koja je označujuća i apstraktna“ Supek, pošavši od nekih sasvim opštih pojmova i relacija, preko kosmičko-egzaktnih uslovnosti, jednom imaginativnom „metodom“ pretvara signale u znake svoje poeme i konkretne slovne, verbalno-vizuelne jedinice koje će u sebi i dalje sadržati nešto od onog apstraktnog i kosmičkog sjaja.

Po Supeku jednostavnim listanjem knjige i prvobitno uočljiva ravan (označena kao crno obojena stranica) polako se pretvara u pravu, a onda u tačku. Tačka je zvezda, u stvari crna rupa, ovog metafizičkog sistema, koja se polako, pod dejstvom svojih unutarnjih sila, deformiše /ili struktuira/ u nama prepoznatljiv oblik slova I. To još nije slovo I, kako tvrdi Supek, već samo njegov „praosnov“ iz koga će se uz pomoć drugih tačaka i „crnih rupa“ razviti ostale brojne slovne i jezičke celine. Tako smo se jednom operacijom imaginiranja i selekcije koja „čini osnovu procesa prenošenja informacije“ (Jakobson) spustili iz tamnih zvezdanih prostora na belu stranicu knjige.

Na kraju, upozorio bih na rad Nade Marinković, posebno na ciklus njenih signalističkih vizuelnih pesama pod nazivom Nuklearna botanika.

Nada Marinković je fizičar, istraživač. Završila je fiziku na prirodno-matematičkom fakultetu, gde sada sprema i magistraturu. Radi u poznatom institutu „Boris Kidrič“ u Vinči na nuklearnom reaktoru. Sfera njenog vizuelno-istraživačkog rada upravo su procesi, znaci, simboli egzaktnih nauka, ono dakle što je bilo najavljeno i započeto još u prvoj fazi signalizma – scijentizmu. Kao naučnik i vizuelni pesnik Marinkovićeva se suvereno kreće tamnom i gustom šumom egzaktnih pojmova i simbola gde dominiraju: talasi, prostor, pozitroni, fluks svetlosti, neutrini, polje, plazma, interakcija, mezoni, nukleoni, itd.

U svojim signalističkim pesmama ova pesnikinja operiše verbalno-vizuelnim elementima. Razbija određene pojmove iz fizike (nuklearne fizike) izražene putem jezika, raspoređuje ih u prostor kombinujući u raznovrsne vizuelne celine zajedno sa egzaktnim simbolima.

Poznata je činjenica da čestice atomske strukture pored uobičajenog naziva (proton, elektron, itd) imaju i svoje simbole koji se koriste prilikom prikaza raznih reakcija i interakcija. Tako, na primer, naučni izraz p + 13AL27 – 12Mg24 + α označava da je jezgro aluminijuma bombardovano protonima i da je, na taj način, dobijeno jezgro magnezijuma i α – čestica. Upravo tu mogućnost kombinovanja jezičkog, vizuelnog i egzaktno-simbolskog često koristi Nada Marinković u svojim radovima pokušavajući da nasluti i izrazi nešto mnogo šire i dublje nego što je uobičajena (tekuća, tradicionalna) pesnička i naučna slika sveta.

( Uvodni tekst u katalogu izložbe ''Signalizam '81'', Odžaci, 1981)

Napomene:

(1) Vidi Zoran Mišić: Na vest o smrti čovekovoj, „Književnost“, broj 11, 1969; Eli Finci: Poezija iz mašine, „Politika“, 21, mart 1970; Bogdan A. Popović: Pesnička avangarda danas – šta je to?, „Savremenik“, broj 4, april 1972.

(2) Miroljub Todorović: Poezija – nauka (Manifest pesničke nauke), „Polja“, broj 117-118, 1968. Isto u knjizi Signalizam, Niš, 1979, str. 76-79.

(3) Julijan Kornhauser: Signalizam – Propozyeja serbskiej poezji eksperymentalnej, Uniwersytet Jagiellonski, Krakow, 1981, str. 1-172.

(4) Sredinom sedamdesetih godina naša tradicionalistička kritika, uglavnom, ćutanjem ignoriše siganlizam. To zapaža i Sveta Lukić u svom tekstu Reč o signalizmu („Večernje novosti“, 25. septembar 1976.), kada kaže da se ovaj naš pokret „više potvrdio u inostranstvu nego kod nas“. „Bez komentara ostaju posebne signalističke publikacije – nastavlja Lukić – kao i prezentacija u časopisima (poslednja, veoma instruktivna, bila je nedavno u kragujevačkim Koracima). Otpor signalizmu i njemu srodnim pokušajima kod nas je indirektan, ispoljava se u brižnoj, zaokupljenosti kritike i publike tradicionalnim oblicima umetnosti. A oni su polazna tačka signalističke negacije... Signalizam se obara na klasičan horizont poezije, na ‘posvećenu‘ umetnost u celini“.

(5) Videti tekstove Ljubiše Jocića: Ponovo povodom signalizma, „Umetnost“, broj 45-46, 1976, i Opet fragmenti o signalizmu, „Književna reč“, broj 60, 12. jul 1976.