Planetarna umetnost je u francuskom pesniku Pierreu Garnieru (1928) imala i ima velikog inspiratora i pokretača novih kreativnih energija i tokova. Već 1963. godine, on u Parizu, u časopisu Les lettres (brojevi 29 i 30) objavljuje Manifeste pour une poséie nouvelle, visuelle et phonique, kao i Plan-pilote fondant le spatialisme, kojima udara temelje svom pesničkom pravcu: prostornoj poeziji (spatialisme).
Osnovna dokumenta ovog pravca (manifesti, proglasi, etc.) Pierre Garnier će publikovati u knjizi Spatilaisme et poesie concrete, Galimard, 1968 godine. Od tada do danas ovaj pesnik će sam, ili sa Ilsom Garnier, objaviti više desetina zbirki prostorne poezije. Navešćemo samo neke: Poemes mecanigues (1965), Ozieux – poemes spartilistes en dialecte picard (1967), Jardin japonais (1978), Livres de Daniéle (l982), Livre d'amour d'Ilse (l984), Poemes en chiffres (1988), Le Spatialisme en chemins (1990), itd.
Za Pierrea Garniera čitava poezija je eksperimentalna, "istraživanje u sebi" a ne predstavljanje nečega izvan.
Novi pesnik više neće biti samo onaj koji opisuje jezikom, peva, već je istinski tvorac jezika. U osnovi prostorne poezije, prema njegovom rečima, je "objektivizacija pesme" i njeno smeštanje u prostor, a to se može postići jedino potpunom "izmenom strukture pesme". Čitanje nije više samo dodirivanje površine poezije, već prodiranje u njeno jezgro do suštinskih vizuelnih i jezičkih znakova. Na taj način pesma biva odgonetana "u trodimenzionalnom, čak četvorodimenzionalnom prostoru".
Vizuelna i prostorna poezija, uverava nas Garnier, jeste poezija na granicama jezika i sveta, radikalna poezija na rubu bezmerja.
(Objavljeno u Internacionalnoj reviji SIGNAL no. 18, 1998 i u knjizi “Tokovi neoavangarde”, 2004)
No comments:
Post a Comment