Vizuelni pesnik i kritičar Michele Perfetti (1931), jedan je od najznačajnijih i najuticajnijih eksperimentatora i avangardista prelomnih šezdesetih i sedamdesetih godina u evropskoj i svetskoj (planetarnoj) kulturi. Završio je folozofiju. Delovao je kao član poznate avagardne grupe 70 iz Firence. Organizovao je više izložbi vizuelne poezije i mejl-arta u Italiji, a jedno vreme je u listu Coriere del giorno kritički pratio i vrednovao avangardna zbivanja u svetu.
Najpoznatija dela ovog pesnika iz herojskog doba neoavangarde svakako su vizuelni romani i zbirke vezuelnih pesama: ..000+1, Circo Italisder, Taranto 1967, Frammenti guotidiani, Circo Italisder, Taranto 1969, Vivere Jersey, Techne, Firenze 1969, Plastic city, 1972, etc.
Družeći se ponovo, posle toliko godina, sa ovim knjigama kao eho osluškujem u njima Perfettijeve reči iz ranih manifesta da je vizuelna poezija negacija negacije, odnosno "estetičko uverenje suprotstavljeno stereotipnom uverenju zdravog razuma."
U jednom od svojih eseja, pisanim zajedno sa Eugenijem Miccinijem, Perfetti će nedvosmisleno i smelo ustvrditi da avangardna poezija "nije ništa drugo do gerilski rat" i da se kao takva služi ne samo rečju i slikom, nego i svetlošću, gestom, dakle svim vidljivim instrumentima komuniciranja.
Prema ovom pesniku vizuelna poezija mora "težiti tome da preobrati svoja sopstvena sredstva (ako je sposobna da ih zamišlja i ostvaruje podzemnim kanalima) u sredstva masovnog komuniciranja, sve dotle dok (kao što se nadao Berouz), ne preuzme vlast nad njima, i 'pomoću' njih preobrati i samo društvo".
(Objavljeno u Internacionalnoj reviji SIGNAL no. 13-14, 1996 i u knjizi “Tokovi neoavangarde”, 2004)
No comments:
Post a Comment