Wednesday, March 2, 2011

GERILSKI RAT MICHELEA PERFETTIJA




Vizuelni pesnik i kritičar Michele Perfetti (1931), jedan je od najznačajnijih i najuticajnijih eksperimentatora i avangardista prelomnih šezdesetih i sedamdesetih godina u evropskoj i svetskoj (planetarnoj) kulturi. Završio je folozofiju. Delovao je kao član poznate avagardne grupe 70 iz Firence. Organizovao je više izložbi vizuelne poezije i mejl-arta u Italiji, a jedno vreme je u listu Coriere del giorno kritički pratio i vrednovao avangardna zbivanja u svetu.

Najpoznatija dela ovog pesnika iz herojskog doba neoavangarde svakako su vizuelni romani i zbirke vezuelnih pesama: ..000+1, Circo Italisder, Taranto 1967, Frammenti guotidiani, Circo Italisder, Taranto 1969, Vivere Jersey, Techne, Firenze 1969, Plastic city, 1972, etc.


Družeći se ponovo, posle toliko godina, sa ovim knjigama kao eho osluškujem u njima Perfettijeve reči iz ranih manifesta da je vizuelna poezija negacija negacije, odnosno "estetičko uverenje suprotstavljeno stereotipnom uverenju zdravog razuma."

U jednom od svojih eseja, pisanim zajedno sa Eugenijem Miccinijem, Perfetti će nedvosmisleno i smelo ustvrditi da avangardna poezija "nije ništa drugo do gerilski rat" i da se kao takva služi ne samo rečju i slikom, nego i svetlošću, gestom, dakle svim vidljivim instrumentima komuniciranja.

Prema ovom pesniku vizuelna poezija mora "težiti tome da preobrati svoja sopstvena sredstva (ako je sposobna da ih zamišlja i ostvaruje podzemnim kanalima) u sredstva masovnog komuniciranja, sve dotle dok (kao što se nadao Berouz), ne preuzme vlast nad njima, i 'pomoću' njih preobrati i samo društvo".

(Objavljeno u Internacionalnoj reviji SIGNAL no. 13-14, 1996 i u knjizi “Tokovi neoavangarde”, 2004)

GUILLERMO DEISLER (1940-1995)




            Prošle godine preminuo je Guillermo Deisler, vizuelni pesnik, esejista, antologičar, jedan od stubova internacionalnog pokreta neoavangarde sedamdesetih godina.
            Rođen u Santjago de Čileu 1940, živeo je u Antofagasti gde je radio na Univerzitetu. Osnivač je avangardne edicije Mimbre.
            Dok je još bio u Čileu objavio je antologiju Poesia visiva en el mundo (1972). Posle svrgavanja i ubistva predsednika Aljendea Deisler odlazi u emigraciju. Dugo je živeo u Bugarskoj, u Plovdivu, a poslednjih godina u Nemačkoj (njenom istočnom delu). Julien Blaine je 1975. u svojoj ediciji Nepe (Ventabren, Marselj) objavio reprezentativan izbor njegove vizuelne poezije.
             U Deislerovim vizuelnim pesmama dominiraju opštecivilizacijske, socijalne, urbane, ekološke i antiratne teme. Kritički okrenut prema zapadnom modelu društva on često ne prikriva ideološke izvore svoje inspiracije. Većina Deislerovih pesama nastala je putem tehnike kolaža, ali i primenom drugih prevashodno grafičkih metoda kojima je ovaj avangardni umetnik majstorski vladao.
              Naša saradnja, započeta Deislerovim objavljivanjem u Internacionalnoj reviji SIGNAL no. 2-3, 1971, trajala je bezmalo četvrt veka. U više navrata on je pisao sa velikim razumevanjem o signalizmu. (Pogledati njegove tekstove u knjizi Signalizam u svetu, Beograd, 1984.).
              Opraštajući se od Guillerma Deislera, izuzetnog pesnika, esejiste i prijatelja, objavljujemo, ovom prilikom, nekoliko njegovih originalnih vizuelnih pesama, koje se nalaze u Signalističkom dokumentacionom centru, i pismo iz 1972. godine.

(Objavljeno u Internacionalnoj reviji SIGNAL no. 13-14, 1996 i u knjizi “Tokovi neoavangarde”, 2004)

PROSTORNA POEZIJA PIERREA GARNIERA





  Planetarna umetnost je u francuskom pesniku Pierreu Garnieru (1928) imala i ima velikog inspiratora i pokretača novih kreativnih energija i tokova. Već 1963. godine, on u Parizu, u časopisu Les lettres (brojevi 29 i 30) objavljuje Manifeste pour une poséie nouvelle, visuelle et phonique, kao i Plan-pilote fondant le spatialisme, kojima udara temelje svom pesničkom pravcu: prostornoj poeziji (spatialisme).
 Osnovna dokumenta ovog pravca (manifesti, proglasi, etc.) Pierre Garnier će publikovati u knjizi Spatilaisme et poesie concrete, Galimard, 1968 godine. Od tada do danas ovaj pesnik će sam, ili sa Ilsom Garnier, objaviti više desetina zbirki prostorne poezije. Navešćemo samo neke: Poemes mecanigues (1965), Ozieux – poemes spartilistes en dialecte picard (1967), Jardin japonais (1978), Livres de Daniéle (l982), Livre d'amour d'Ilse (l984), Poemes en chiffres (1988), Le Spatialisme en chemins (1990), itd.
Za Pierrea Garniera čitava poezija je eksperimentalna, "istraživanje u sebi" a ne predstavljanje nečega izvan.
 Novi pesnik više neće biti samo onaj koji opisuje jezikom, peva, već je istinski tvorac jezika. U osnovi prostorne poezije, prema njegovom rečima, je "objektivizacija pesme" i njeno smeštanje u prostor, a to se može postići jedino potpunom "izmenom strukture pesme". Čitanje nije više samo dodirivanje površine poezije, već prodiranje u njeno jezgro do suštinskih vizuelnih i jezičkih znakova. Na taj način pesma biva odgonetana "u trodimenzionalnom, čak četvorodimenzionalnom prostoru".
Vizuelna i prostorna poezija, uverava nas Garnier, jeste poezija na granicama jezika i sveta, radikalna poezija na rubu bezmerja.

(Objavljeno u Internacionalnoj reviji SIGNAL no. 18, 1998 i u knjizi “Tokovi neoavangarde”, 2004)