ITALIJANSKA I SRPSKA NEOAVANGARDA

           Šezdesetih godina ovog veka naša civilizacija učinila je krupne korake ka elektronskoj, planetarnoj i kosmičkoj ekspanziji. Suočili smo se sa mogućnostima i moćima računara, čovek je zakoračio u kosmos, spustio se na Mesec. Informativni mediji započeli su potpuno osvajanje našeg životnog pa samim tim i duhovnog prostora. Nova tehnološka sredstva, znatno savršenija nego ranija, menjala su, razume se, i naš odnos prema umetnosti. U takvim uslovima rođena je i vizuelna poezija. Neosporno, rekao bih, inspirativni izvor, osnovna poluga, pa i krvotok neoavangarde šezdesetih i sedamdesetih godina. Ona je imala, svakako, svoju predistoriju u futurizmu, dadaizmu, pa i mnogo ranije u evropskom Baroku, čak i u antičkoj Grčkoj, ali je postala to što jeste tek u našem vremenu, u vremenu civilizacije slike.
          Pokret vizuelne poezije zahvatio je tih godina čitav svet. Od Urugvaja do Japana, od Kanade do Australije nicale su grupe, osnivali su se časopisi, otvarale izložbe vizuelne poezije. Najuzavrelije tlo bilo je, pak, u Italiji. Brojne neoavangardne grupe, umetnici, časopisi, izložbe, od juga do severa aktivno je u to vreme u ovoj zemlji. Kudikamo više nego u mnogoljudnijoj Americi, da ne pominjem Francusku, Nemačku i Veliku Britaniju.
           U Tarantu, kasnije u Firenci, deluje Mikele Perfeti, u Napulju Mateo Dambrozio i Lučano Karuzo, u Torinu braća Adriano i Mauricio Spatola, kao i veteran Arigo Loratotino, u Milanu Ugo Karega, u Veroni i Breši Izaia Mabelini alias Sarenko i Franko Verdi, itd., itd.
            Jedan od promotora italijanske avangarde i vizuelne poezije svakako je Euđenio Mičini, autor više desetina pesničkih knjiga, eseja i manifesta, osnivač dveju neoavangardnih grupa 63 i 70, izdavačke kuće i časopisa Techne u Firenci, kao i veoma značajnog mesečnika za vizuelnu poeziju Lotta poetica sa Sarenkom i belgijskim pesnikom Paulom de Vreom.
             Svoje stavove o novoj poeziji Mičini će izložiti u mnogim esejima, ali oni su, rekao bih, najeksplicitnije izraženi u tekstu ''Vizuelna poezija – sadašnjost-budućnost'', koji je napisao u saradnji sa Mikeleom Perfetijem. U ovom manifestu dvojica pesnika polemički atakuju ne samo na tradicionalnu već i konkretnu poeziju pa čak i na avangardu. Prema njima "odnos vizuelne poezije i avangarde sadržan je u činjenici da je avangarda (od prvih godina ovog veka pa sve do šezdesetih godina) bila endoliterarna, to jest da je nastala iz književnosti i, mada je išla putem negacije (dijalektičke negacije kao izvora istorije), u stvari, nastavlja njeno tkivo, stvarajući novu tradiciju i opet se utapajući u književnost."
S druge strane, ukazuju oni, vizuelna poezija se, odričući privilegovan status pridavan verbalnoj upotrebi reči i samoj reči, postavlja van književnosti; ona je dopunjuje, ne koristi se direktno njenim modelima, ne poštuje njene žanrove, i čak postavlja sebe kao alternativu.
            Osnovni nedostatak dosadašnje endoliterarne avangarde, zaključuju Mičini i Perfeti jeste u tome što je ona radikalno kritikovala jezik, postavljajući književnost kao lingvističku autobiografiju, to jest postavljajući jezik kao subjekt i nameravajući da postigne metodičnu neizražajnost. i nerazumljivost, a ne nove oblike izražavanja. Novonastale formalističke discipline u punoj su meri opravdale ovakvu njenu strukturu i razvoj, ali nisu uklonile književnost sa terene lingvistike.
              Za Mičinija vizuelna poezija je "gerilski rat" u kome se mogu upotrebiti sva sredstva, a čiji je krajnji cilj ne samo promena u književnosti već i preobrazba društva. To se vidi u njegovim vizuelnim pesmama iz sedamdesetih godina gde dominiraju društveno-socijalni i politički motivi sa ključnim rečima kao što su "revolucija", "vlada", "mafija", koje su uvek u prvom planu ikoničke strukture bacajući u zasenak druge verbalne i vizuelne elemente. Osnovno geslo pesnika je izjednačavanje poezija i života i nastojanje da se pokaže kako sam život piše poeziju. Na to će nas upozoriti i naslovi pojedinih Mičinijevih pesničkih knjiga: Poesie est violence, (Poezija je nasilje) i Poetry gets into life (Poezija ulazi u život).
            Završavajući ovaj kratak, sažet, pa samim tim i nedovoljan prikaz obimnog i razuđenog Mičinijevog pesničkog i kritičkog dela, želeo bih da kažem nekoliko reči i o vezama italijanske vizuelne poezije i jugoslovenskog signalizma. Te veze bile su, moram odmah to da istaknem, bolje i čvršće nego sa i jednim drugim narodom i kulturom u svetu.
            Prvi prikaz signalizma van naše zemlje došao je iz pera Mikelea Perfetija u listu Korijere del đorno u Tarantu 27. septembra 1970. godine. Perfeti je i dalje u istom listu pratio i prikazivao svaku signalističku akciju i oduševljeno dočekivao svaki novi broj časopisa Signal i signalističku knjigu.
Nikako ne mogu da zaboravim da nam je upravo naš današnji gost Euđenio Mičini ponudio da objavimo prvu antologiju signalističke poezije kod njega u Firenci.
             Prva zajednička izložba signalista nije bila ovde u Beogradu, niti u Srbiji, niti u ondašnjoj Jugoslaviji, već u Milanu u Italiji. Nju je pod nazivom ''Poesia signalista Jugoslava'' u galeriji Tul jula 1971. godine organizovao veliki prijatelj signalizma Ugo Karega.
              Širom su nam bila otvorena vrata časopisa Lotta poetica, Tam tam i raznovrsnih zbornika i antologija. Naša imena nalaze se u katalozima brojnih internacionalnih izložbi vizuelne poezije u Italiji.
            U knjizi Signalizam u svetu, objavljenoj 1984. godine u Beogradu, koja donosi najznačajnije tekstove o jugoslovenskom signalizmu koje su napisali stranci, pored dvoje Poljaka, dvoje Francuza, trojice Nemaca, uz po jednog Čileanca, Čeha, Rusa, Belgijanca i Kanađanina, čak je četvorica Italijana. O signalizmu pišu: Mikele Perfeti, Adrijano Spatola, Enco Minareli i Mateo Dambrozio. U napomeni je naveden i tekst Ariga Loratotina koji priređivač nije uvrstio u ovu knjigu.
             S druge strane mi smo nastojali da koliko toliko, prema našim mogućnostima, uzvratimo i predstavimo dela italijanske neoavangarde našoj publici.
              U prvom broju Internacionalne revije Signal objavljuju vizuelne pesme: Mikele Perfeti, Đulija Nikolai, Adrijano Spatola, Arigo Loratotino, Sarenko, Ugo Karega, Đuzi Kopini i Euđenio Mičini. U odnosu na objavljene pesnike iz drugih zemalja apsolutna je dominacija naših italijanskih kolega.
               Slično je i sa beleškama kojima se u Signalu prate knjige, časopisi, izložbe i druge manifestacije. U antologijama neoavangarde, koje sam pravio za časopis Delo: ''Konkretna vizuelna i signalistička poezija'', 1975. i ''Mejl art-mejl poezija'', 1980, veliki je broj italijanskih umetnika. Pa i u ovoj novoj seriji, u obnovljenom Signalu pored starih prijatelja. da pomenem: Perfetija, Mičinija, Loratotina, tu su još i novi saradnici: Đovani Strada, Rosana Apičela, Emilio Morandi, Ruđero Mađi, Đino Đini, Vitore Baroni, Serse Luiđeti, i drugi. No, ovo je već stvar za stručnjake i jednu širu i ozbiljniju komparativnu analizu međusobnih veza, prožimanja i odnosa i talijanske i naše neoavangarde.
                Na meni je da iskoristim ovu priliku i još jednom pozdravim našeg gosta, velikana planetarne poezije Euđenija Mičinija i da se preko njega zahvalim brojnim italijanskim pesnicima, kritičarima, antologičarima, urednicima izdavačkih kuća i časopisa i galeristima, koji su s punim poverenjem i širokog srca, kako samo umeju Italijani, prihvatili jugoslovenski signalizam, objavljivali ga u svojim časopisima, antologijama, izlagali na izložbama, tumačili u svojim esejima i tako preporučivali svetu ne samo naš pokret već i srpsku kulturu, čiji je signalizam neosporni i neotuđivi deo.

(Objavljeno u Politici, 4. jula 1998. i u knjizi ''Tokovi neoavangarde'',      Nolit, Beograd, 2004)

RUSKA NEOAVANGARDA

            Pod neoavangardom podrazumevamo sve one pokrete, struje, grupe i pojedince, koji se javljaju šezdesetih godina u književnosti i umetnosti sa težnjom za radikalnim promenama u raznim oblastima ljudskog duha i kulture. Ovde bi spadali: konkretna poezija, mejl-art, konceptualna umetnost, novi realizam, Fluksus, vizuelna poezija, spacijalizam, bodi-art, signalizam, itd.
             U mejl-artu, vizuelnoj poeziji i različitim formama ispoljavanja konceptualne umetnosti vidimo žile kucavice neoavangarde šezdesetih i sedamdesetih godina.
            Mejl-art po novom umetničkom senzibilitetu, planetarnoj komunikaciji što se preobražava u kreaciju, i neograničenim oblicima i metodama istraživanja kojima se vrši prevrednovanje suštinskih načela umetnosti.
              Poetički programi konkretne i vizuelne poezije znatno su preinačili osnovne postavke književnosti napuštanjem standardnih vidova i načina jezičkog izražavanja, pri čemu je složeno estetsko zračenje i delovanje vizuelne pesme zasnovano, u najvećoj meri, na materijalno shvaćenoj percepciji teksta.
              Radikalizam konceptualne umetnosti, koja je sve svela na ideju (koncept), poljuljani su sami temelji likovne umetnosti.
Mejl-artom i vizuelnom poezijom začinju se i prvi elementi budućeg planetarnog mišljenja i bića.
               U poslednjoj deceniji dvadesetog veka intermedijalna istraživanja i raznovrsni eksperimenti, koje je inicirala neoavangarda, sve su više prisutni i u ruskoj književnosti i likovnoj umetnosti. Javljaju se pojedinci i grupe ne samo u Moskvi i Sankt Peterburgu, već i u Kalinjingradu, Kalugi, sve do Jejska na Azovskom moru i Kemerova u dalekom Sibiru. Jedan od najagilnijih vizuelnih pesnika i mejlartista Sergej Segaj, koji deluje već više od dve decenije, uspostavivši kontakt sa brojnim neoavangardnim centrima u Evropi i Americi, živeo je i radio u ruskoj provinciji (Jejsku).
               U Kalinjingradu književno-umetnička grupa na čelu sa Dmitrijem Bulatovim već je organizovala više izložbi vizuelne poezije, mejl-arta i drugih intermedijalnih istraživanja, a nedavno je objavljena i obimna antologija Точка зрения – визуалная поэзия 90-е годи. U ovoj antologiji, izvanredno opremljenoj, na blizu 600 stranica velikog formata, predstavljeno je sto šesnaest umetnika (vizuelnih pesnika i mejlartista) iz celog sveta. Antoligiju je sačinio Dmitrij Bulatov. Ovaj umetnik često i kritičko-esejistički analizira sadašnju poziciju neoavangarde. Prema njegovom mišljenju Internacionalna mejl-art mreža (Network), kao umetnički pokret našeg vremena, značajnija je i od dadaizma dvadesetih i Fluksua pokreta šezdesetih godina, pre svega po širini i obuhvatnosti, a onda i po kreativnim i inovacijskom naboju umetničkih akcija. Uz Bulatova u Kalinjingradu su još: Aleksandar Popadin, Maksim Stepanov, Andrej Tozik Kirilov i drugi.
                Brojna grupa umetničkih (likovnih i književnih) istraživača okupljena je i u Moskvi oko Vilija R. Meljnikova Starkvista, mladog, veoma plodnog i inventivnog stvaraoca. U njoj deluju: Aleksandar Glušenko, Arijadna Darja Bondareva, Dimitrije Petrosjan, Vladimir Tolstov, Šaša Babulevič, Andrej Kolosov, Jurij Balašov, itd. U sibirskom Kemerovu, na planu neoavangarde, aktivni su Vadim Gorajev i Igor Davlešin.
                 U Sankt Peterburgu zapažamo imena kao što su Inga Negelj, Olga Čehovnicer, Leonid Aronzon i Julija Klauser.
                 Za ruske umetnike karakteristično je i značajno to što pored iskustva evropske i svetske neoavangarde koriste izvore sopstvene istorijske avangarde: ruskog futurizma, konstruktivizma, suprematizma, Zauma, itd. To se oseća u delima Sergeja Segaja i njegovom Zaumlandu, ali i u ostvarenjima Dmitrija Bulatova, Vilija R. Meljnikova Starkvista, Maksima Stepanova, Andreja Tozika Kirilova, Aleksandra Glušenka, Vladimira Tolstova, Leonida Aronzona i Aleksandra Popadina. Ruski neoavangardni umetnici pokazuju nam se tako kao dostojni naslednici i nastavljači svojih slavnih prethodnika: Maljeviča, Hlebnjikova, Kručoniha, Tatljina, Rodčenka i drugih velikana istorijske avangarde sa početka ovog veka.

           * Segaj je sa Ri Nikonovom, još krajem šezdesetih osnovao umetničku grupu Anarfuts (Anarhofuturisti), a od 1979. godine oni izdaju časopis "Transponans". Objavljeno je tridesetak brojeva ovog časopisa, ručne izrade; svaki broj se pojavljivao samo u pet bibliofilskih primeraka.
              Nedavno su Segaj i Nikonova iz Rusije emigrirali u Nemačku.

(Objavljeno u Politici, 28. marta 1998. Isto u magazinu Beorama, mart 1998, zatim u časopisu Signal broj 19-20, 1999 (na engleskom jeziku) i katalozima: Ruska neoavangarda, Srećna galerija SKC, Beograd, 1998, Galerija Most, Novi Sad, 1998 i Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, 1999. Tekst je objavljen i u mojoj knjizi
Tokovi neoavangarde, Nolit, Beograd, 2004.)