UMETNOST KOMUNIKACIJE

UMETNOST KOMUNIKACIJE

(Dobrica Kamperelić  “Umetnost kao komunikacija”, Grafopublik, Beograd, 1992)

Multimedijalni umetnik Dobrica Kamperelić, već desetak godina aktivno učestvuje u jednom velikom, kreativnom energijom visoko uzdignutom stvaralačkom talasu, koji se više od dve decenije valja, pospešuje i uzbuđuje, upoznaje i združuje, inspiriše i obogaćuje, otvara mnoge zapretane breše u najrazličitijim kulturama diljem ove naše plave planete.

Inspirativne izvore svoga delovanja, ovaj stvaralac nalazi, rekao bih, pre svega, u Fluksusu i konceptualnoj umetnosti, i to u onoj njihovoj ranoj, herojskoj fazi: Ben, On Kavara, Bojs, Košut, Sol Levit. Uostalom i jedna od prvih izložbi-akcija kojom Kamperelić započinje svoj rad nosi naziv: Umetnost kao ideja. "Izlagati jedan koncept znači postaviti samu ideju na nivo dela" isticala je Katrin Mile još 1969. godine. Polazeći od toga Kamperelić će, dakle, od samih svojih početaka istraživati načine funkcionisanja imaginativnih i komunikativnih procesa koje proizvode akcije (gestovi) umetnika i njihova inovativna dela.

Posle niza grupnih i samostalnih izložbi, performansa i projekata u okviru mejl-arta i drugih umetničkih medija, čije bi nas nabrajanje daleko odvelo, Kamperelić je stigao da izdaje i publikaciju Open World, veoma važan činilac i kariku u smeru njegove široko shvaćene i na sličan način praktikovane, permanentne komunikativne aktivnosti.

Umetnost kao komunikacija, to nije samo naslov knjige, koja je pred nama, to je, čini mi se, osnova i srž čitave Kamperelićeve umetničke delatnosti, njen istočnik i impuls koji ga uvek iznova i neumorno pokreće u nove istraživačke poduhvate. Svojom knjigom ovaj umetnik na jednom širokom fonu i planu uspeva da nam veoma živim bojama prikaže gotovo brojgelovsku sliku svega onog što se poslednjih godina zbivalo u pregrejanim umetničko-istraživačkim laboratorijama, ne samo Jugoslavije već i Evrope i sveta.

Kreativci različitog napona i snage sa različitim motivima i veoma divergentnih pogleda na svet, društvo, planetarne probleme, čovekovu ulogu u istoriji, sadašnjem trenutku u vaseljeni, defiluju u vidu britkih, pa i šokantnih kaleidoskopskih slika na svakoj stranici ovog rukopisa. Umetnost kao komunikacija za mene je prava freska nezajažljive čovekove žudnje da se u svojoj rušilačkoj ali i gradilačkoj snazi takmiči i izjednači sa samim Bogom, kotao nepojamnih strasti, verovanja i nadanja, gotovo infantilne, dečije želje za kontaktom, za toplim, prijateljskim dodirom, prvorodni i neurotični krik iz tamnih ponora čovekove usamljenosti i kosmičke zime koja ga ni u snu ne zaboravlja i ne ostavlja.

(“Krovovi” broj 29/30, maj 1993. i u knjizi “Planetarna kultura”, 1995)