MIROLJUB TODOROVIC, POETRY, ESSAYS AND VISUAL WORKS

2011-12-14T14:35:00.000-08:00

ITALIJANSKA I SRPSKA NEOAVANGARDA

           Šezdesetih godina ovog veka naša civilizacija učinila je krupne korake ka elektronskoj, planetarnoj i kosmičkoj ekspanziji. Suočili smo se sa mogućnostima i moćima računara, čovek je zakoračio u kosmos, spustio se na Mesec. Informativni mediji započeli su potpuno osvajanje našeg životnog pa samim tim i duhovnog prostora. Nova tehnološka sredstva, znatno savršenija nego ranija, menjala su, razume se, i naš odnos prema umetnosti. U takvim uslovima rođena je i vizuelna poezija. Neosporno, rekao bih, inspirativni izvor, osnovna poluga, pa i krvotok neoavangarde šezdesetih i sedamdesetih godina. Ona je imala, svakako, svoju predistoriju u futurizmu, dadaizmu, pa i mnogo ranije u evropskom Baroku, čak i u antičkoj Grčkoj, ali je postala to što jeste tek u našem vremenu, u vremenu civilizacije slike.
          Pokret vizuelne poezije zahvatio je tih godina čitav svet. Od Urugvaja do Japana, od Kanade do Australije nicale su grupe, osnivali su se časopisi, otvarale izložbe vizuelne poezije. Najuzavrelije tlo bilo je, pak, u Italiji. Brojne neoavangardne grupe, umetnici, časopisi, izložbe, od juga do severa aktivno je u to vreme u ovoj zemlji. Kudikamo više nego u mnogoljudnijoj Americi, da ne pominjem Francusku, Nemačku i Veliku Britaniju.
           U Tarantu, kasnije u Firenci, deluje Mikele Perfeti, u Napulju Mateo Dambrozio i Lučano Karuzo, u Torinu braća Adriano i Mauricio Spatola, kao i veteran Arigo Loratotino, u Milanu Ugo Karega, u Veroni i Breši Izaia Mabelini alias Sarenko i Franko Verdi, itd., itd.
            Jedan od promotora italijanske avangarde i vizuelne poezije svakako je Euđenio Mičini, autor više desetina pesničkih knjiga, eseja i manifesta, osnivač dveju neoavangardnih grupa 63 i 70, izdavačke kuće i časopisa Techne u Firenci, kao i veoma značajnog mesečnika za vizuelnu poeziju Lotta poetica sa Sarenkom i belgijskim pesnikom Paulom de Vreom.
             Svoje stavove o novoj poeziji Mičini će izložiti u mnogim esejima, ali oni su, rekao bih, najeksplicitnije izraženi u tekstu ''Vizuelna poezija – sadašnjost-budućnost'', koji je napisao u saradnji sa Mikeleom Perfetijem. U ovom manifestu dvojica pesnika polemički atakuju ne samo na tradicionalnu već i konkretnu poeziju pa čak i na avangardu. Prema njima "odnos vizuelne poezije i avangarde sadržan je u činjenici da je avangarda (od prvih godina ovog veka pa sve do šezdesetih godina) bila endoliterarna, to jest da je nastala iz književnosti i, mada je išla putem negacije (dijalektičke negacije kao izvora istorije), u stvari, nastavlja njeno tkivo, stvarajući novu tradiciju i opet se utapajući u književnost."
S druge strane, ukazuju oni, vizuelna poezija se, odričući privilegovan status pridavan verbalnoj upotrebi reči i samoj reči, postavlja van književnosti; ona je dopunjuje, ne koristi se direktno njenim modelima, ne poštuje njene žanrove, i čak postavlja sebe kao alternativu.
            Osnovni nedostatak dosadašnje endoliterarne avangarde, zaključuju Mičini i Perfeti jeste u tome što je ona radikalno kritikovala jezik, postavljajući književnost kao lingvističku autobiografiju, to jest postavljajući jezik kao subjekt i nameravajući da postigne metodičnu neizražajnost. i nerazumljivost, a ne nove oblike izražavanja. Novonastale formalističke discipline u punoj su meri opravdale ovakvu njenu strukturu i razvoj, ali nisu uklonile književnost sa terene lingvistike.
              Za Mičinija vizuelna poezija je "gerilski rat" u kome se mogu upotrebiti sva sredstva, a čiji je krajnji cilj ne samo promena u književnosti već i preobrazba društva. To se vidi u njegovim vizuelnim pesmama iz sedamdesetih godina gde dominiraju društveno-socijalni i politički motivi sa ključnim rečima kao što su "revolucija", "vlada", "mafija", koje su uvek u prvom planu ikoničke strukture bacajući u zasenak druge verbalne i vizuelne elemente. Osnovno geslo pesnika je izjednačavanje poezija i života i nastojanje da se pokaže kako sam život piše poeziju. Na to će nas upozoriti i naslovi pojedinih Mičinijevih pesničkih knjiga: Poesie est violence, (Poezija je nasilje) i Poetry gets into life (Poezija ulazi u život).
            Završavajući ovaj kratak, sažet, pa samim tim i nedovoljan prikaz obimnog i razuđenog Mičinijevog pesničkog i kritičkog dela, želeo bih da kažem nekoliko reči i o vezama italijanske vizuelne poezije i jugoslovenskog signalizma. Te veze bile su, moram odmah to da istaknem, bolje i čvršće nego sa i jednim drugim narodom i kulturom u svetu.
            Prvi prikaz signalizma van naše zemlje došao je iz pera Mikelea Perfetija u listu Korijere del đorno u Tarantu 27. septembra 1970. godine. Perfeti je i dalje u istom listu pratio i prikazivao svaku signalističku akciju i oduševljeno dočekivao svaki novi broj časopisa Signal i signalističku knjigu.
Nikako ne mogu da zaboravim da nam je upravo naš današnji gost Euđenio Mičini ponudio da objavimo prvu antologiju signalističke poezije kod njega u Firenci.
             Prva zajednička izložba signalista nije bila ovde u Beogradu, niti u Srbiji, niti u ondašnjoj Jugoslaviji, već u Milanu u Italiji. Nju je pod nazivom ''Poesia signalista Jugoslava'' u galeriji Tul jula 1971. godine organizovao veliki prijatelj signalizma Ugo Karega.
              Širom su nam bila otvorena vrata časopisa Lotta poetica, Tam tam i raznovrsnih zbornika i antologija. Naša imena nalaze se u katalozima brojnih internacionalnih izložbi vizuelne poezije u Italiji.
            U knjizi Signalizam u svetu, objavljenoj 1984. godine u Beogradu, koja donosi najznačajnije tekstove o jugoslovenskom signalizmu koje su napisali stranci, pored dvoje Poljaka, dvoje Francuza, trojice Nemaca, uz po jednog Čileanca, Čeha, Rusa, Belgijanca i Kanađanina, čak je četvorica Italijana. O signalizmu pišu: Mikele Perfeti, Adrijano Spatola, Enco Minareli i Mateo Dambrozio. U napomeni je naveden i tekst Ariga Loratotina koji priređivač nije uvrstio u ovu knjigu.
             S druge strane mi smo nastojali da koliko toliko, prema našim mogućnostima, uzvratimo i predstavimo dela italijanske neoavangarde našoj publici.
              U prvom broju Internacionalne revije Signal objavljuju vizuelne pesme: Mikele Perfeti, Đulija Nikolai, Adrijano Spatola, Arigo Loratotino, Sarenko, Ugo Karega, Đuzi Kopini i Euđenio Mičini. U odnosu na objavljene pesnike iz drugih zemalja apsolutna je dominacija naših italijanskih kolega.
               Slično je i sa beleškama kojima se u Signalu prate knjige, časopisi, izložbe i druge manifestacije. U antologijama neoavangarde, koje sam pravio za časopis Delo: ''Konkretna vizuelna i signalistička poezija'', 1975. i ''Mejl art-mejl poezija'', 1980, veliki je broj italijanskih umetnika. Pa i u ovoj novoj seriji, u obnovljenom Signalu pored starih prijatelja. da pomenem: Perfetija, Mičinija, Loratotina, tu su još i novi saradnici: Đovani Strada, Rosana Apičela, Emilio Morandi, Ruđero Mađi, Đino Đini, Vitore Baroni, Serse Luiđeti, i drugi. No, ovo je već stvar za stručnjake i jednu širu i ozbiljniju komparativnu analizu međusobnih veza, prožimanja i odnosa i talijanske i naše neoavangarde.
                Na meni je da iskoristim ovu priliku i još jednom pozdravim našeg gosta, velikana planetarne poezije Euđenija Mičinija i da se preko njega zahvalim brojnim italijanskim pesnicima, kritičarima, antologičarima, urednicima izdavačkih kuća i časopisa i galeristima, koji su s punim poverenjem i širokog srca, kako samo umeju Italijani, prihvatili jugoslovenski signalizam, objavljivali ga u svojim časopisima, antologijama, izlagali na izložbama, tumačili u svojim esejima i tako preporučivali svetu ne samo naš pokret već i srpsku kulturu, čiji je signalizam neosporni i neotuđivi deo.

(Objavljeno u Politici, 4. jula 1998. i u knjizi ''Tokovi neoavangarde'', Nolit, Beograd, 2004)

2011-12-14T14:31:00.001-08:00

RUSKA NEOAVANGARDA

            Pod neoavangardom podrazumevamo sve one pokrete, struje, grupe i pojedince, koji se javljaju šezdesetih godina u književnosti i umetnosti sa težnjom za radikalnim promenama u raznim oblastima ljudskog duha i kulture. Ovde bi spadali: konkretna poezija, mejl-art, konceptualna umetnost, novi realizam, Fluksus, vizuelna poezija, spacijalizam, bodi-art, signalizam, itd.
             U mejl-artu, vizuelnoj poeziji i različitim formama ispoljavanja konceptualne umetnosti vidimo žile kucavice neoavangarde šezdesetih i sedamdesetih godina.
            Mejl-art po novom umetničkom senzibilitetu, planetarnoj komunikaciji što se preobražava u kreaciju, i neograničenim oblicima i metodama istraživanja kojima se vrši prevrednovanje suštinskih načela umetnosti.
              Poetički programi konkretne i vizuelne poezije znatno su preinačili osnovne postavke književnosti napuštanjem standardnih vidova i načina jezičkog izražavanja, pri čemu je složeno estetsko zračenje i delovanje vizuelne pesme zasnovano, u najvećoj meri, na materijalno shvaćenoj percepciji teksta.
              Radikalizam konceptualne umetnosti, koja je sve svela na ideju (koncept), poljuljani su sami temelji likovne umetnosti.
Mejl-artom i vizuelnom poezijom začinju se i prvi elementi budućeg planetarnog mišljenja i bića.
               U poslednjoj deceniji dvadesetog veka intermedijalna istraživanja i raznovrsni eksperimenti, koje je inicirala neoavangarda, sve su više prisutni i u ruskoj književnosti i likovnoj umetnosti. Javljaju se pojedinci i grupe ne samo u Moskvi i Sankt Peterburgu, već i u Kalinjingradu, Kalugi, sve do Jejska na Azovskom moru i Kemerova u dalekom Sibiru. Jedan od najagilnijih vizuelnih pesnika i mejlartista Sergej Segaj, koji deluje već više od dve decenije, uspostavivši kontakt sa brojnim neoavangardnim centrima u Evropi i Americi, živeo je i radio u ruskoj provinciji (Jejsku).
               U Kalinjingradu književno-umetnička grupa na čelu sa Dmitrijem Bulatovim već je organizovala više izložbi vizuelne poezije, mejl-arta i drugih intermedijalnih istraživanja, a nedavno je objavljena i obimna antologija Точка зрения – визуалная поэзия 90-е годи. U ovoj antologiji, izvanredno opremljenoj, na blizu 600 stranica velikog formata, predstavljeno je sto šesnaest umetnika (vizuelnih pesnika i mejlartista) iz celog sveta. Antoligiju je sačinio Dmitrij Bulatov. Ovaj umetnik često i kritičko-esejistički analizira sadašnju poziciju neoavangarde. Prema njegovom mišljenju Internacionalna mejl-art mreža (Network), kao umetnički pokret našeg vremena, značajnija je i od dadaizma dvadesetih i Fluksua pokreta šezdesetih godina, pre svega po širini i obuhvatnosti, a onda i po kreativnim i inovacijskom naboju umetničkih akcija. Uz Bulatova u Kalinjingradu su još: Aleksandar Popadin, Maksim Stepanov, Andrej Tozik Kirilov i drugi.
                Brojna grupa umetničkih (likovnih i književnih) istraživača okupljena je i u Moskvi oko Vilija R. Meljnikova Starkvista, mladog, veoma plodnog i inventivnog stvaraoca. U njoj deluju: Aleksandar Glušenko, Arijadna Darja Bondareva, Dimitrije Petrosjan, Vladimir Tolstov, Šaša Babulevič, Andrej Kolosov, Jurij Balašov, itd. U sibirskom Kemerovu, na planu neoavangarde, aktivni su Vadim Gorajev i Igor Davlešin.
                 U Sankt Peterburgu zapažamo imena kao što su Inga Negelj, Olga Čehovnicer, Leonid Aronzon i Julija Klauser.
                 Za ruske umetnike karakteristično je i značajno to što pored iskustva evropske i svetske neoavangarde koriste izvore sopstvene istorijske avangarde: ruskog futurizma, konstruktivizma, suprematizma, Zauma, itd. To se oseća u delima Sergeja Segaja i njegovom Zaumlandu, ali i u ostvarenjima Dmitrija Bulatova, Vilija R. Meljnikova Starkvista, Maksima Stepanova, Andreja Tozika Kirilova, Aleksandra Glušenka, Vladimira Tolstova, Leonida Aronzona i Aleksandra Popadina. Ruski neoavangardni umetnici pokazuju nam se tako kao dostojni naslednici i nastavljači svojih slavnih prethodnika: Maljeviča, Hlebnjikova, Kručoniha, Tatljina, Rodčenka i drugih velikana istorijske avangarde sa početka ovog veka.

* Segaj je sa Ri Nikonovom, još krajem šezdesetih osnovao umetničku grupu Anarfuts (Anarhofuturisti), a od 1979. godine oni izdaju časopis "Transponans". Objavljeno je tridesetak brojeva ovog časopisa, ručne izrade; svaki broj se pojavljivao samo u pet bibliofilskih primeraka.
Nedavno su Segaj i Nikonova iz Rusije emigrirali u Nemačku.

(Objavljeno u Politici, 28. marta 1998. Isto u magazinu Beorama, mart 1998, zatim u časopisu Signal broj 19-20, 1999 (na engleskom jeziku) i katalozima: Ruska neoavangarda, Srećna galerija SKC, Beograd, 1998, Galerija Most, Novi Sad, 1998 i Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, 1999. Tekst je objavljen i u mojoj knjizi
Tokovi neoavangarde, Nolit, Beograd, 2004.)

GERILSKI RAT MICHELEA PERFETTIJA

2011-03-02T13:14:00.000-08:00

Vizuelni pesnik i kritičar Michele Perfetti (1931), jedan je od najznačajnijih i najuticajnijih eksperimentatora i avangardista prelomnih šezdesetih i sedamdesetih godina u evropskoj i svetskoj (planetarnoj) kulturi. Završio je folozofiju. Delovao je kao član poznate avagardne grupe 70 iz Firence. Organizovao je više izložbi vizuelne poezije i mejl-arta u Italiji, a jedno vreme je u listu Coriere del giorno kritički pratio i vrednovao avangardna zbivanja u svetu.

Najpoznatija dela ovog pesnika iz herojskog doba neoavangarde svakako su vizuelni romani i zbirke vezuelnih pesama: ..000+1, Circo Italisder, Taranto 1967, Frammenti guotidiani, Circo Italisder, Taranto 1969, Vivere Jersey, Techne, Firenze 1969, Plastic city, 1972, etc.

Družeći se ponovo, posle toliko godina, sa ovim knjigama kao eho osluškujem u njima Perfettijeve reči iz ranih manifesta da je vizuelna poezija negacija negacije, odnosno "estetičko uverenje suprotstavljeno stereotipnom uverenju zdravog razuma."

U jednom od svojih eseja, pisanim zajedno sa Eugenijem Miccinijem, Perfetti će nedvosmisleno i smelo ustvrditi da avangardna poezija "nije ništa drugo do gerilski rat" i da se kao takva služi ne samo rečju i slikom, nego i svetlošću, gestom, dakle svim vidljivim instrumentima komuniciranja.

Prema ovom pesniku vizuelna poezija mora "težiti tome da preobrati svoja sopstvena sredstva (ako je sposobna da ih zamišlja i ostvaruje podzemnim kanalima) u sredstva masovnog komuniciranja, sve dotle dok (kao što se nadao Berouz), ne preuzme vlast nad njima, i 'pomoću' njih preobrati i samo društvo".

(Objavljeno u Internacionalnoj reviji SIGNAL no. 13-14, 1996 i u knjizi “Tokovi neoavangarde”, 2004)

GUILLERMO DEISLER (1940-1995)

2011-03-02T13:13:00.000-08:00

            Prošle godine preminuo je Guillermo Deisler, vizuelni pesnik, esejista, antologičar, jedan od stubova internacionalnog pokreta neoavangarde sedamdesetih godina.
            Rođen u Santjago de Čileu 1940, živeo je u Antofagasti gde je radio na Univerzitetu. Osnivač je avangardne edicije Mimbre.
            Dok je još bio u Čileu objavio je antologiju Poesia visiva en el mundo (1972). Posle svrgavanja i ubistva predsednika Aljendea Deisler odlazi u emigraciju. Dugo je živeo u Bugarskoj, u Plovdivu, a poslednjih godina u Nemačkoj (njenom istočnom delu). Julien Blaine je 1975. u svojoj ediciji Nepe (Ventabren, Marselj) objavio reprezentativan izbor njegove vizuelne poezije.
             U Deislerovim vizuelnim pesmama dominiraju opštecivilizacijske, socijalne, urbane, ekološke i antiratne teme. Kritički okrenut prema zapadnom modelu društva on često ne prikriva ideološke izvore svoje inspiracije. Većina Deislerovih pesama nastala je putem tehnike kolaža, ali i primenom drugih prevashodno grafičkih metoda kojima je ovaj avangardni umetnik majstorski vladao.
              Naša saradnja, započeta Deislerovim objavljivanjem u Internacionalnoj reviji SIGNAL no. 2-3, 1971, trajala je bezmalo četvrt veka. U više navrata on je pisao sa velikim razumevanjem o signalizmu. (Pogledati njegove tekstove u knjizi Signalizam u svetu, Beograd, 1984.).
              Opraštajući se od Guillerma Deislera, izuzetnog pesnika, esejiste i prijatelja, objavljujemo, ovom prilikom, nekoliko njegovih originalnih vizuelnih pesama, koje se nalaze u Signalističkom dokumentacionom centru, i pismo iz 1972. godine.

(Objavljeno u Internacionalnoj reviji SIGNAL no. 13-14, 1996 i u knjizi “Tokovi neoavangarde”, 2004)

PROSTORNA POEZIJA PIERREA GARNIERA

2011-03-02T13:12:00.000-08:00

Planetarna umetnost je u francuskom pesniku Pierreu Garnieru (1928) imala i ima velikog inspiratora i pokretača novih kreativnih energija i tokova. Već 1963. godine, on u Parizu, u časopisu Les lettres (brojevi 29 i 30) objavljuje Manifeste pour une poséie nouvelle, visuelle et phonique, kao i Plan-pilote fondant le spatialisme, kojima udara temelje svom pesničkom pravcu: prostornoj poeziji (spatialisme).
Osnovna dokumenta ovog pravca (manifesti, proglasi, etc.) Pierre Garnier će publikovati u knjizi Spatilaisme et poesie concrete, Galimard, 1968 godine. Od tada do danas ovaj pesnik će sam, ili sa Ilsom Garnier, objaviti više desetina zbirki prostorne poezije. Navešćemo samo neke: Poemes mecanigues (1965), Ozieux – poemes spartilistes en dialecte picard (1967), Jardin japonais (1978), Livres de Daniéle (l982), Livre d'amour d'Ilse (l984), Poemes en chiffres (1988), Le Spatialisme en chemins (1990), itd.
Za Pierrea Garniera čitava poezija je eksperimentalna, "istraživanje u sebi" a ne predstavljanje nečega izvan.
Novi pesnik više neće biti samo onaj koji opisuje jezikom, peva, već je istinski tvorac jezika. U osnovi prostorne poezije, prema njegovom rečima, je "objektivizacija pesme" i njeno smeštanje u prostor, a to se može postići jedino potpunom "izmenom strukture pesme". Čitanje nije više samo dodirivanje površine poezije, već prodiranje u njeno jezgro do suštinskih vizuelnih i jezičkih znakova. Na taj način pesma biva odgonetana "u trodimenzionalnom, čak četvorodimenzionalnom prostoru".
Vizuelna i prostorna poezija, uverava nas Garnier, jeste poezija na granicama jezika i sveta, radikalna poezija na rubu bezmerja.

(Objavljeno u Internacionalnoj reviji SIGNAL no. 18, 1998 i u knjizi “Tokovi neoavangarde”, 2004)

PLANETARNA KULTURA

2011-02-22T11:15:00.001-08:00

PLANETARNA KULTURA

APPROCHES 3, 1968. Revija za eksperimentalnu poeziju, izlazi u Parizu. Izdavači i urednici: J.F. Bory i Julien Blaine. Broj 3 donosi iscrpnu panoramu svetske konkretne poezije. Pored francuskih pesnika ovde se pojavljuju još konkretni pesnici: Japana, Kube, Italije, Švajcarske, Holandije, SAD, Velike Britanije, Kanade, Nemačke, SSSR, Čehoslovačke, Belgije, Španije i Argentine.

DE TAFELRONDE XIV --- 1, februar 1969. Belgijski časopis za konkretnu i vizuelnu poeziju, izlazi u Antnjerpenu; glavni urednik Paul de Vree. U ovom broju časopis donosi tekstove: Raoula Hausmanna, Paula de Vreea i Michela Bartosika, vizuelnu poeziju: Jochena Gerza, Jiri Valocha, Paula de Vreea, Hansa Clavina, Uga Carrege, Catherine Fremiot, Luciana Carusa i drugih.

UMDRUCK 1, april-maj 1970, Nirnberg (Zapadna Nemačka). Izdavači i urednici: Godehard Schramm i Ernst F. Wiedemann. Internacionalni časopis za književnost. U prvom broju zastupljeni su pesnici: Čehoslovačke, Austrije, Luksemburga, Francuske, Engleske i Zapadne Nemačke.

NEUE TEXTE 3, novembar 1969. Izdavač Heimrad Bäcker, Linz, Austrija. Ovaj broj donosi tekst S.J. Schmidta o poeziji Ernsta Jandla i eksperimentalnu poeziju: Heimrada Bäckera, Michaela Horovitza, Petera Henischa, Rudolfa Petrika, Wernera Grubera, B.P. Nichola, Iana Hamiltona Finlaya i Boba Cobbinga.

NEUE TEXTE 4, april 1970. Češki avangardni pesnik Jiri Valoch pripremio je Antologiju čehoslovačke eksperimentalne poezije. Pored teksta Jiria Valocha: "Eine private anthologie" u ovom pesničkom izboru zastupljeni su: Karel Trenkienjitz, Jindrich Prochazka, Jiri Valoch, Bohumila Grögerova Josef Hiršal, Karel Adamus, Josef Honys, Vladimir Burda, Ladislav Nebesky, Bela Kolarova, Milan Adamčiak i Ladislav Novak.

OVUM 10, broj 1, decembar 1969, Montevideo, Urugvaj. Urednik: Clemente Padin. Tekstovi o novoj poeziji: Moacy Cirne, Clemente Padin, Julien Blaine i Michelle Perfetti. Vizuelna poezija: Francisco Bonilla, Carlo Alberto Sitta,Clemente Padin, Michelle Perfetti, Vincenzo Accame, Edgardo Antonio Vigo, Francisko Gandolfo, Alvaro de Sa, i Sebastiano de Carvalho.

BIT, časopis za teoriju informacije, egzaktnu estetiku, dizajn mass media i vizuelne komunikacije, izlazi u Zagrebu, izdavač Galerija grada Zagreba, odgovorni urednik Božo Bek. Prvi broj časopisa iz 1968. godine posvećen je teoriji informacija i novoj estetici. Tekstove na ovu temu objavljuju: Matko Meštrović, Abraham Moles, Max Bense i Radoslav Putar.

Drugi i treći broj časopisa donose priloge sa Internacionalnog kolokvijuma Kompjuteri i vizuelna istraživanja, održannog u Zagrebu 3 --- 4 avgusta 1968. godine. Između ostalih tekstove objavljuju: Ješa Denegri, Herbert Franke, Hiroshi Kanjano, Georg Nees, Frieder Nake, Michael Noll, Leslie Mezei, Petar Milojević, Marc Adrian, Vladimir Bonačić, Abraham Moles, Vladimir Muljević, Vjenceslav Richter, Zdenko Šternberg, Božo Težak i Jiri Valoch.

Broj četiri posvećen je dizajnu. Dvobroj 5-6 od 1969. godine donosi, na temu konkretna poezija, zanimljive tekstove: Maxa Bensea Vere Horvat Pintarić, Branimira Donata i Tomaža Brejca.

GALLERIA ARTE CONTAMPORANEA SINCRON, Brescia, Italia. Ova galerija pod rukovodstvom entuzijaste Armanda Nizzia, uspela je da tokom 1970. godine organizuje niz izložbi italijanskih i stranih konkretnih i vizuelnih pesnika. Između ostalih u galeriji SINCRON su izlagali: Bruno Dematto (april 1970), Rafael Martinez (maj 1970), Jorrit Tornljuist (maj 1970) i Mario Balloco (oktobar 1970).

Pierre Garnier SPATIALISME ET POESIE CONCRETE, Galimard, Pariz 1968. Delo jednog od istaknutih avangardnih pesnika i teoretičara nove poezije, tvorca francuskog spacijalizma, urednika časopisa Les lettres, profesora u Amijenu, Pierrea Garniera. Pored eseja o konkretnoj poeziji, spacijalizmu, spacijalističkih manifesta i pesama samog autora, knjiga sadrži još i čitavu antologiju značajnih tekstova o novoj poeziji i pesama: Maxa

Bansea, Juliena Blainea, J.F. Borya, Augusta de Camposa, Haralda de Camposa, Henri Chopina, Boba Cobbiga, Johna Furnivala, Ilse Garnier, Eugena Gomringera, Ernsta Jandla, Kitasono Katuea, Arrigo Lora Totina, Franza Mona, Maurizia Nannuccia, B.P. Nichola, Ditera Rota, Adriana Spatole, Paula de Vrea i drugih.

Paul de Vree POËZIE IN FUSIE (visuel, konkreet, fonetisch), De Bladen voor de poëzie, Lier 1968.

Antologija konkretne, vizuelne i foničke poezije znamenitog belgijskog pesnika i teoretičara, urednika internacionalnog časopisa De Tafelronde, Paula de Vreea (rođen 1909. godine). Knjiga sadrži obimne tekstove o konkretnoj, vizuelnoj i foničkoj poeziji sa preciznim bibliografskim podacima o autorima, zbirkama nove poezije, avangardnim časopisima i izložbama.

U ovoj antologiji zastupljeni su: Arias-Misson, Azeredo, Bann, Belloli, Bense, Blaine, Bory, Campos A., Campos H., Carrega, Clavin, Cobbing, Garnier P., Garnier I., Gerz, Gomringer, Heissenbüttel, Jandl, Jonson, Katue, Kriwet, Lora-Totino, Mon, Pignatari, Rot, Spatola, Valoch, Vigo, Vroom, i drugi.

CENTRO TOOL, Milano. Centar za vizuelnu poeziju i avangardnu umetnost. Direktor centra je italijanski avangardni pesnik Ugo Carrega. Izložbe u Centru Tool tokom prve polovine 1971. godine:

Ronaldo Mignani: Poemi mentali, 25. 1. - 6. 2.

Heinz Gappmayer: Testi conceziali, 9. - 20. 2.

Jochen Gerz: Is there life on earth? 23. 3. - 3. 4.

Daniel Biga: Abecedaire sexuel, 20. - 30. 4.

Vicenzo Accame: Prove di scrittura, 23. 2. - 6. 3.

Siegfried J. Schmidt: Poesia concezionale, 9. 3. - 20. 3.

Marcel Alocco: Ideogrammaire, livre de lecture, 6. - 17. 4.

Rodolfo Vitone: Modelli Simbiotici, 30. 4. - 8. 5.

Emilio Isgo: 10. - 19. 5.

Poesia signalista Jugoslava: 17. - 31. 7.

Izlagali su predstavnici beogradske signalističke grupe: Vlada Stojiljković, Tamara Janković, Zoran Popović, Miroljub Todorović i Marina Abramović.

SOMETHING ELSE PRESS, (New York, Vermont, USA).

Manja ali veoma aktivna izdavačka kuća koja, uglavnom, objavljuje avangardnu literaturu, kako američkih tako i stranih autora.

Njen osnivač i urednik je poznati američki avangardista Dick Higgins.

Izdanja SOMETHING ELSE PRESSA:

Gertrude Stein Geography and plays, 1968.

Emmet Wiliams Sweethearts, 1967.

Marshall McLuhan and others Verbi-Voco-Visual explorations, 1968.

Eugen Gomringer The book of Hours and Constellations, 1968.

Dick Higgins Foeweombwhnw, 1969.

Bern Porter Found Poems, 1972.

Velimir Chlebnikov WERKE I (poesie), WERKE II (prosa, schriften, briefe), das neue bush RONJOHULT, Hamburg, 1972.

Celokupna dela genijalnog ruskog futurističkog pesnika na preko hiljadu strana u prevodu mladog nemačkog slaviste, prevodioca i sa srpskohrvatskog jezika, Petera Urbana. Objavljena su dva toma u veoma ukusnoj opremi. Pored poezije i proze, pesničkih i jezičkih eksperimenata Hlebnjikova, prevodilac i priređivač ovog, zaista, u svemu izuzetnog izdanja, objavljuje i niz fotografija pesnika i njegovih futurističkih drugova, prepisku, faksimile rukopisa, fotose likovnih dela i prve vizuelne pesme ruskih avangardista s početka ovog veka.

Eugenio Miccini ARCHIVIO DI POESIA VISIVA ITALIANA, Techne, Firenze 1970.

Mala antologija italijanske vizuelne poezije, od osnivača futurističkog pokreta Tomasa Marinettija do teoretičara vizuelne poezije i jednog od najistaknutijih italijanskih avangardnih pesnika Eugenija Miccinija.

Peter Finch TYPEWRITER POEMS, Something Else Press, Second Aeon publications, Vermont, Cardiff 1972.

Mladi velški pesnik Peter Finch (rođen 1947), objavljuje izbor konkretnih i vizuelnih pesama nastalih putem pisaće mašine. U izboru su zastupljena dvadeset i dva britanska pesnika sa po jednom do tri vizuelne pesme i kraćim bibliografskim podacima.

Klaus Peter Dencker TEXT-BILDER VISUELLE POESIE INTERNETIONAL (Von der Antike bis zur Gegenwart), Verlag M. du Mont Schauber, Köln 1972.

Značajna antologija vizuelne poezije koja predočava razvojni luk ove vrste pesništva od Antike do današnjih dana. Jedan je od prvih izbora koji ukazuje na duboke korene i neprekidni kontinuitet vizuelne literature u istoriji ljudske kulture. Autor je knjigu podelio u tri dela. Prvi deo sadrži primere vizuelne poezije iz drevnog Egipta, stare Grčke, Rima, arapske, evropske srednjevekovne i barokne literature, kao i futurizma, dadaizma i nadrealizma s početka ovog veka. U drugom delu objavljen je izbor konkretne, vizuelne i signalističke poezije savremenih umetnika. Treći deo daje primere reklama, grafika, kompjuterskih grafika, plakata i svih onih oblika moderne civilizacije koje interaktivno utiču na vizuelnog pesnika i vizuelnu poeziju. Ova studiozna antologija donosi vizuelne pesme petorice jugoslovenskih autora pripadnika signalističkog pokreta.

(Objavljeno u Internacionalnoj reviji Signal brojevi: 1, 1970; 2-3, 1971 i 8-9, 1973)

PROZAISTI PRODORA

2011-02-22T11:14:00.000-08:00

PROZAISTI PRODORA

Richard Kostelanetz “Breakthrough Fictioneers”, Something Else Press, 1973)

Početak šezdesetih godina dvadesetog veka bio je u znaku ponovnog rađanja, a nešto kasnije i punog zamaha likovne i literarne avangarde, koja je svoje korene tražila i nalazila u ranijim pokretima: futurizmu i ekspresionizmu pre prvog svetskog rata, dadaizmu u toku i neposredno posle rata i nadrealizmu između dva svetska rata.

Danas nešto više od jedne decenije od obnove i procvata avangarde, već se svode i sumiraju rezultati raznorodnih traganja i eksperimenata, posebno u literaturi. U svetu se pojavilo više antologija vizuelne poezije, i vizuelnih istraživanja, u kojima se iscrpno analiziraju, i kritički razvrstavaju, dela raznih eksperimentalnih grupa i stvaralaca. Jedna od takvih je antologija Ričarda Kostelaneca (Richard Kostelanetz) Prozaisti prodora (Breaktrough Fictioneers), koja se pojavila prošle godine u Americi izazivajući veliku pažnju. Ovu knjigu, inače, izvanredno grafički opremljenu, štampala je među izdavačima u svetu već afirmisana, baš za ovakvu vrstu izdanja, njujorška izdavačka kuća "Something Else Press"

Sastavljač je relativno mlad (rođen 1940), ali u Americi poznat i cenjen pisac. Objavio je više knjiga: eseja, vizuelne poezije, proze, antologija i monografija. Najznačajnije među njima su svakako: The Theatar of Mixed Means (1968), Metarmophosis in the Arts (1972), In the Beginning (1971), Accounting (1972), On Contemporary Literature (1964), The Young American Writers (1967), Imaged Words end Worded Images (1970), Visual Language (1970), John Cage (1970), Moholy Nagy (1970), i druge. Poznat je i jugoslovenskim čitaocima po svom izvrsnom eseju o Makluanu "Maršal Makluan - prvosveštenik elektronskog sela", objavljenom u knjizi Makluanova galaksija (za i protiv Makluana) 1971. godine.

U ovoj obimnoj antologiji (oko 400 strana, sa sto jednim autorom), Kostelanec se ne ograničava samo na savremene istraživače već donosi i dela eksperimentatora s početka veka

od kojih je svakako najznačajnije ime Gertrude Stein. U uvodnom eseju, autor ističe da je proza književna disciplina koja je trenutno najmanje obavezna da eksperimentiše. Razvoj ostalih grana umetnosti do sada gotovo da nije uticao na prozu pa se zato upravo u njoj oseća potreba za umetničkim oživljavanjem. Nova proza teži da izbegne nedostatke modernih masovnih medija, kako bi prenela iskustva i percepcije koje je u drugim oblastima komunikacije tehnološki nemoguće doneti. Autor govori i o unošenju vizuelnih elemenata, što zahteva naša civilizacija, a kao jednu od prepreka u objavljivanju eksperimentalne proze navodi teškoće koje proističu iz štamparskih konvencija.

Kritičari su sa velikim interesovanjem dočekali pojavu Kostelanečeve knjige. Tako je za neke od njih ona "prodor kroz konceptualnu prepreku koja okružuje teoretske granice proze kao umetničkog medija". Za kritičara Roberta Murheda (Robert Moorhead) Kostelančev izbor predstavlja najobuhvatniji dokument o eksperimentalnoj prozi. Proza, po njemu, dobija neograničene mogućnosti kada se posmatra kroz kontekst ove antologije.

“Književne novine” broj 462, 1. maj 1974.

UMETNOST KOMUNIKACIJE

2011-02-19T15:48:00.001-08:00

UMETNOST KOMUNIKACIJE

(Dobrica Kamperelić “Umetnost kao komunikacija”, Grafopublik, Beograd, 1992)

Multimedijalni umetnik Dobrica Kamperelić, već desetak godina aktivno učestvuje u jednom velikom, kreativnom energijom visoko uzdignutom stvaralačkom talasu, koji se više od dve decenije valja, pospešuje i uzbuđuje, upoznaje i združuje, inspiriše i obogaćuje, otvara mnoge zapretane breše u najrazličitijim kulturama diljem ove naše plave planete.

Inspirativne izvore svoga delovanja, ovaj stvaralac nalazi, rekao bih, pre svega, u Fluksusu i konceptualnoj umetnosti, i to u onoj njihovoj ranoj, herojskoj fazi: Ben, On Kavara, Bojs, Košut, Sol Levit. Uostalom i jedna od prvih izložbi-akcija kojom Kamperelić započinje svoj rad nosi naziv: Umetnost kao ideja. "Izlagati jedan koncept znači postaviti samu ideju na nivo dela" isticala je Katrin Mile još 1969. godine. Polazeći od toga Kamperelić će, dakle, od samih svojih početaka istraživati načine funkcionisanja imaginativnih i komunikativnih procesa koje proizvode akcije (gestovi) umetnika i njihova inovativna dela.

Posle niza grupnih i samostalnih izložbi, performansa i projekata u okviru mejl-arta i drugih umetničkih medija, čije bi nas nabrajanje daleko odvelo, Kamperelić je stigao da izdaje i publikaciju Open World, veoma važan činilac i kariku u smeru njegove široko shvaćene i na sličan način praktikovane, permanentne komunikativne aktivnosti.

Umetnost kao komunikacija, to nije samo naslov knjige, koja je pred nama, to je, čini mi se, osnova i srž čitave Kamperelićeve umetničke delatnosti, njen istočnik i impuls koji ga uvek iznova i neumorno pokreće u nove istraživačke poduhvate. Svojom knjigom ovaj umetnik na jednom širokom fonu i planu uspeva da nam veoma živim bojama prikaže gotovo brojgelovsku sliku svega onog što se poslednjih godina zbivalo u pregrejanim umetničko-istraživačkim laboratorijama, ne samo Jugoslavije već i Evrope i sveta.

Kreativci različitog napona i snage sa različitim motivima i veoma divergentnih pogleda na svet, društvo, planetarne probleme, čovekovu ulogu u istoriji, sadašnjem trenutku u vaseljeni, defiluju u vidu britkih, pa i šokantnih kaleidoskopskih slika na svakoj stranici ovog rukopisa. Umetnost kao komunikacija za mene je prava freska nezajažljive čovekove žudnje da se u svojoj rušilačkoj ali i gradilačkoj snazi takmiči i izjednači sa samim Bogom, kotao nepojamnih strasti, verovanja i nadanja, gotovo infantilne, dečije želje za kontaktom, za toplim, prijateljskim dodirom, prvorodni i neurotični krik iz tamnih ponora čovekove usamljenosti i kosmičke zime koja ga ni u snu ne zaboravlja i ne ostavlja.

(“Krovovi” broj 29/30, maj 1993. i u knjizi “Planetarna kultura”, 1995)

RAZVOJNI LUK SIGNALIZMA

2011-02-19T15:47:00.000-08:00

RAZVOJNI LUK SIGNALIZMA

(Reč na otvaranju izložbe “Signalizam ‘81”, Kulturno-prosvetna zajednica, Odžaci, 25. septembar, 1981)

Pokušaću večeras, otvarajući ovu izložbu, da u jednom kraćem izlaganju prikažem razvojni luk koji je prešao naš avangardni stvaralački pokret od prve ideje, što je nagoveštavala jednu novu literaturu i umetnost, do ove akcije čije izloške imate priliku da razgledate upoznajući se, na taj način, sa jednim delom našeg stvaralaštva. Naglašavam jednim delom, jer signalizam je razuđen i dejstvovao je kako u književnosti tako i u likovnoj umetnosti. Ovde se neću, dakle, zadržavati na osnovnim teoretskim postavkama koje su predočene u manifestima i mnogim drugim esejima. Uostalom, i u katalogu, koji je štampan povodom ove izložbe, gledaoci i čitaoci naći će obilje tekstova i materijala koji daju osnovnu sliku teorijsko-estetičkih pozicija signalizma. Moj cilj večeras biće da pokušam, kao što sam već napomenuo, da ocrtam jednu istorijsku, razvojnu liniju našeg pokreta.

Mislim da moramo poći od činjenice da su već sada u ovom trenutku jasno uočljivo više faza u razvoju signalizma. Prvu bih odmah nazvao fazom ideje kada se signalizam rađa u svom izvornom obliku scijentizmu, odnosno pokušaju iznalaženja jedne mogućne plodne sinteze nauke i literature (poezije). Te početke vezujemo sa ove distance, za daleku 1959. godinu.

Signalizam prilično dugo egzistira u toj fazi ideje koja kulminira sa pojavom prvog manifesta pod nazivom POEZIJA - NAUKA, Manifest pesničke nauke, objavljenog u novosadskim Poljima 1968. godine. U ovom manifestu izložene su i precizirane temeljne postavke poetike signalizma, koje su kasnije, na ovaj ili onaj način, proširivane i produbljivane ulazile u sve buduće manifeste i ostale tekstove kojima je izgrađena složena arhitektonika signalizma kao otvorenog i razuđenog stvaralačkog sistema što daleko prevazilazi ideju samo jedne škole, odnosno pravca.

Iz faze ideje signalizam 1969. godine, deset godina kasnije, dakle, prelazi u fazu pokreta. Šta to znači? Pre svega oko osnovnih postavki signalizma okuplja se jedna grupa ljudi: književnika, slikara, istoričara umetnosti i naučnika s namerom da novu umetničku i književnu misao, nove metode i dela, pored praktične izvedbe još i aktivno propagira: grupnim istupanjem, manifestnim akcijama, objavljivanjem. Ovo jezgro okuplja se oko novopokrenute revije Signal. Signal se pojavljuje krajem 1970. godine kao internacionalna revija za signalistička istraživanja. Sam podnaslov časopisa već dovoljno govori. Iako je signalizam stvaralački pokret nastao u Jugoslaviji, znači specifičan je, jugoslovenski, što će kasnije potvrditi i mnogi, prvenstveno strani estetičari, on se okreće međunarodnom avangardnom talasu koji upravo tih godina u svetu dostiže svoj vrhunac kroz konkretnu, vizuelnu poeziju i konceptualnu umetnost. Signalizam se kao pokret znači ne izoluje: prihvata novine, slobodno emituje svoje ideje, ali istovremeno, u svoj svojoj otvorenosti i fleksibilnosti, zadržava raniju osobenost.Na stranicama časopisa Signal pored domaćih autora (signalista) pojaviće se i najznačajnija imena svetske avangardne poezije kao što su: Raul Hausman, Johan Gerc, Klaus Groh, Mikele Perfeti, Sarenko, Pjer Garnije, Paul de Vre, Žan Fransoa Bori, Žilijen Blen, Ričard Kostelanec, Giljermo Dajzler i mnogi drugi. Od konceptualnih umetnika zastupljeni su Japanac On Kavara, Amerikanac Sol Levit, etc. Signal i signalizam se od samog početka, dakle, ne postavljaju samo jugoslovenski već i internacionalistički što je ostala glavna odlika pokreta do današnjih dana.

Ova druga faza, kako sam je nazvao faza pokreta, karakteristična je po veoma živoj aktivnosti. Objavljuju se još dva manifesta kao i više tekstova kojima se čvrsto fundira signalistička poetika i estetika. U periodu od 1970 - 1973. godine pojavljuje se pet brojeva časopisa Signal, od kojih je treći u stvari i prva antologija signalističke vizuelne i gestualne poezije, objavljen u zajednici sa novosadskim časopisom mladih Uj Symposion na mađarskom i srpskom jeziku.

Časopis Signal u kome se tekstovi objavljuju uporedno na engleskom i našem jeziku prihvaćen je u najširim međunarodnim krugovima avangarde i pohvalno prikazivan od urugvajskog lista El Popular do japanskog eksperimentalnog časopisa Vou. O njemu pišu još Kontexts, Pages i Second Aeon u Engleskoj, Le Arti, Corriere del giorno, La fiera letteraria u Italiji, Literatur und Kritik u Austriji, Poezja, Literatura na snjiecie i Litery u Poljskoj, i drugi. Prevode se manifesti signalizma na: engleski, francuski, španski i poljski. U protekloj deceniji objavljeno je i više izbora signalističkih autora u stranim časopisima i drugim publikacijama sa kraćim i dužim osvrtima na naš pokret. Istaći ću ovom prilikom samo nekoliko. Tako, na primer, u časopisu Second Aeon, koji izlazi u Kardifu pod uredništvom mladog pesnika Pitera Finča, 1971. godine objavljen je izbor signalističkih radova različitih autora sa člankom naslovljenim: Signalizam, savremena istraživanja jugoslovenskih pesnika. Iste godine i časopis Ovum 10, koji izlazi u Montevideu, posvećuje izuzetnu pažnju signalizmu. Ne smemo zaboraviti ni već pominjani varšavski časopis Poezju, koji tokom 1972. i 1973. godine, u više navrata objavljuje članke o našem pokretu, prevodi i štampa manifeste i signalističke autore. Poljska je, možemo slobodno reći, zemlja gde je interesovanje za signalizam bilo veliko. Sve je to rezultiralo i obimnom studijom o signalizmu koja je ove godine objavljena u Krakovu. Autor studije je mlađi poljski pesnik, naučnik i prevodilac sa srpskohrvatskog i slovenačkog jezika, Julijan Kornhauzer. On je, u stvari, docent na katedri za jugoslavistiku Univerziteta u Krakovu. Studija Signalizam - program srpske eksperimentalne poezije predstavlja Kornhauzerovu habilitacionu doktorsku tezu odbranjenu prošle godine. To je do sada najveće priznanje što ga je naš pokret dobio.

Antologija signalizma (vizuelna i gestualna poezija) pojavila se u francuskom avangardnom časopisu Doc(k)s, koji izlazi pod veoma inventivnim uredništvom pesnika Žilijena Blena. Ova antologija povoljno je ocenjena u francuskim, i španskim, odnosno katalonskim časopisima, pošto je u istom broju predstavljena i katalonska književna avangarda. Isto tako veći broj signalista se pojedinačno, ili grupno, pojavljuje i u raznim međunarodnim antologijama i važnim izborima konkretne, vizuelne poezije, konceptualne umetnosti i mejl arta. Ovom prilikom pomenućemo samo jednu Textbilder (vizuelnu poeziju od Antike do današnjih dana) doktora Klausa Petera Denkera u izdanju poznate kuće Dumont Verlag iz Kelna.

Zanimljivo je istaći da je prva zajednička izložba signalista održana ne u našoj zemlji već u Italiji. Jula 1971. godine u Galeriji Tool u Milanu, kojom rukovodi značajni italijanski avangardni pesnik i likovni kritičar Ugo Karega, otvorena je izložba pod nazivom Poesia Signalista Jugoslava. Sledeća signalistička izložba održana je u Zagrebu u Galeriji suvremene umjetnosti, maja 1974. U okviru ove izložbe učestvuje četrnaest autora, štampan je obiman katalog sa manifestima signalizma, prilozima eksperimentalne poezije, kao i opširnom bibliografijom našeg pokreta. Izložba je povoljno primljena i prikazana u: Borbi, Politici, Književnoj reči, Radu, Omladinskim novinama i drugim listovima i časopisima. Odmah nakon ove, 1975. godine u Salonu Muzeja savremene umetnosti održana je treća zajednička izložba signalista, takođe sa priličnim uzbuđenjem primljena, posebno u beogradskim književnim i umetničkim krugovima. Izložba koja je pred vama, dakle, predstavlja četvrti skup i jedinstveni nastup signalista, znatno osvežen novim snagama i ja se nadam da ćemo opravdati poverenje koje nam je ukazano.

Tokom protekle decenije u našoj zemlji, signalizam je polako i sigurno sticao sve veću afirmaciju. Pored izbora u novosadskom časopisu Uj Symposion, beogradsko Delo 1975. posvećuje čitav broj konkretnoj, vizuelnoj i signalističkoj poeziji. Ova internacionalna antologija posleratne avangarde doživela je nepodeljena priznanja u svetu.

Do sada najobimnija antologija signalizma kao pokreta objavljena je u kragujevačkom časopisu Koraci 1976. godine, gde je zastupljeno preko trideset signalista sa obiljem radova i manifesta.

Početkom ove decenije signalizam ulazi u novu fazu. njena karakteristika više nije agonizam pokreta, već jedno smireno, analitičko produbljivanje svega onoga što se do tada uradilo na kreativno-istraživačkom i teorijsko-estetičkom planu.

Na kraju, posle ovakvog kratkog rezimea i, svakako, nepotpunog prikaza razvojnih tokova signalizma, hteo bih da se toplo zahvalim vama koji ste došli da vidite naše radove a posebno Kulturno-prosvetnoj zajednici koja je omogućila da se ova izložba održi.

(“Planetarna kultura”, 1995)

SIGNALISTI U ZAGREBU

2011-02-19T15:45:00.000-08:00

SIGNALISTI U ZAGREBU

Tokom maja ove godine u Galeriji suvremene umjetnosti u Zagrebu održana je izložba pod nazivom Signalizam. Cilj je izložbe bio je da prikaže osnovne tokove ovog avangardnog pokreta koji se razvio i deluje u našoj kulturi. Sama izložba, i obimna publikacija štampana povodom nje, katalog koji je pored uvodnog teksta i signalističke vizuelne poezije obuhvatio još i izbor signalističkih manifesta i bibliografiju, istakli su neke momente i delimično osvetlili ulogu koju je pokret imao, i još je ima, u literaturi i likovnoj umetnosti.

Pre svega ukazano je na činjenicu da je signalizam, posle nadrealizma i nešto manje znanog zenitizma, jedan od retkih pokreta u našoj kulturi koji se sa jasno definisanim estetičkim stavovima uklapa, a na izvestan način i proširuje lepezu avangardnih istraživanja u svetu.

Očigledno je, međutim, da signalizam nije dovoljno poznat, još se nalazi u punom zamahu i agoničkom samopotvrđivanju na našim kulturnim širinama i dužinama. Neka ozbiljnija razmatranja o ovoj, u najmanju ruku interesantnoj pojavi, nisu dali ni književni recenzenti, a kamoli teoretičari i književni istoričari. Izložba u Zagrebu, međutim, pokazala je da nije prerano govoriti o signalizmu i svemu što je on pokrenuo i pokreće u našoj književnosti. Ona nas je podsetila da su počeci pokreta vezani za 1959. godinu i pokušaje da se jednom novom i revolucionarnom poetikom, zasnovanom na još svežim jezičkim amalgamima egzaktnih nauka, suprotstavi vladajućim poetikama neoromantizma, zakasnelog simbolizma i tradicionalizma. Taj prvobitni, izvorni naum signalizma trajao je gotovo čitavu deceniju neprimećen u našoj literaturi. Tek posle štampanja časopisa, uklapanja u međunarodne tokove, i prvih većih uspeha van zemlje, domaća kulturna javnost počinje da pokazuje izvesno interesovanje za pokret i njegove ideje.

U drugoj fazi, koja je otpočela otprilike 1968. godine, signalizam proširuje svoju bazu, koja se do tada oslanjala samo na nekoliko grana, da tako kažemo, klasičnih egzaktnih nauka, i istraživačke postupke sve više zasniva na kibernetici, teoriji informacije, fenomenologiji, teoriji igara, strukturalnoj lingvistici, matematičkoj kombinatorici, proučavanju ekscentričnih oblika jezika, itd. Ovu fazu karakteriše pojava kompjuterske i nagli razvoj signalističke vizuelne poezije,koja je dotle samo rudimentno egzistirala u pokretu. Moramo odmah da napomenemo da ova dva pesnička oblika nisu jedina novina koja signalizam unosi u našu poeziju. Signalizam u literaturi ne možemo se vezivati samo za vizuelnu i kompjutersku poeziju, niti se može pokret u celini identifikovati sa ovim pesničkim oblicima, kao što je već, izgleda, postalo uobičajeno. Ta dva nova pesnička oblika svakako su najistureniji, najuočljiviji i najšokantniji vidovi ispoljavanja signalizma u književnosti, ali oni nisu i jedini.

Humorna i protestna poezija pesnički su oblici koji od ranije, naravno, postoje u našoj literaturi, ali već zbog samog antagonističkog stava pokreta prema vladajućim strujama neoromantizma i tradicionalizma, onda raznim vidovima literarnog konformizma i specifičnom odnosu što ga svaka avangarda ima prema trenutnim i prošlim literarnim, društvenim i drugim pojavnostima, ovi pesnički oblici u signalizmu dovedeni su do svojih krajnjih mogućih granica pa su kao takvi i dobili sasvim novi kvalitet. U tom kontekstu ne može se zanemariti ni šatrovačka poezija kojom signalizam, između ostalog, pokazuje i jedno dublje interesovanje za jezik. Dodajmo zatim fenomenološku poeziju, kao i poeziju dobijenu pomoću matematičkih modela - apsolutne novine što ih signalizam uvodi u našu literaturu. Od oblika u kojima se ne koristi jezik kao izražajno sredstvo pomenućemo signalističku manifestaciju (gestualnu poeziju). Još jednim svojim specifičnim vidom, atematskom poezijom lišenom svih osim čisto pesničkih i jezičkih aspiracija; pesništvom igre slika, čulnih senzacija i nadasve tragalačkog iskustva, signalistička poezija suprotstavlja se egzistencijalnoj patetici sveukupnog dosadašnjeg pesništva.

(''Književne novine'' broj 467, 16. jul 1974. i u knjizi ''Planetarna kultura'', 1995)

HISTORICHE ANTHOLOGIE VISUELE POEZIE

2011-02-08T15:34:00.001-08:00

HISTORICHE ANTHOLOGIE VISUELE POEZIE

U izdanju Rijkscentrum Hoger Kunstonderwijs-a iz Brisela pojavila se na holandskom jeziku ovih dana, u dosta skromnoj opremi, HISTORICHE ANTHOLOGIE VISUELE POEZIE. Njen sastavljač je holandski avangardni pesnik i umetnik G. J. de Rook, poznat već od ranije kao uspešni organizator međunarodnih izložbi vizuelne poezije i izdavač dosta pouzdane VISUEL POETRY ANTHOLOGY (133 poets from 25 countries), Hag 1975.

HISTORICHE ANTHOLOGIE je specifična knjiga i razlikuje se od svega onog što je do sada napravljeno u ovoj oblasti. G. J. de Rook je, naime, pozvao petnaest pesnika da u sažetom obliku opišu istorijski razvoj vizuelne poezije u svojoj zemlji. Tako o vizuelnoj poeziji u Argentini piše Edgardo Antonio Vigo. Čeh Jiri Valoch pored Čehoslovačke daje priloge o vizuelnoj poeziji u Nemačkoj Demokratskoj Republici i Poljskoj. Paul de Vree iscrpno obaveštava o genezi ove nove književne discipline u flamanskoj Belgiji, Dieter Kessler u Zapadnoj Nemačkoj, Damaso Ogaz u Čileu (do Aljendea), Nicholas Zurbrugg u Engleskoj. Jacques Lepage govori o vizuelnoj poeziji u Francuskoj, Adriano Spatola u Italiji, Peter Weiermair u Austriji, Jose Maria Montells u Španiji, Clemente Padin u Urugvaju, Tom Ockerse u SAD, J. H. Duke u Australiji a pisac ovih redova u Jugoslaviji.

De Rookova HISTORICHE ANTHOLOGIE VISUELE POEZIE značajna je, između ostalog i zbog toga jer su na zaista pregledan način, i po prvi put na jednom mestu, prikazani razvojni tokovi vizuelne poezije, te nove grane literature, u raznim zemljama što će svakako omogućiti kasnijim istraživačima i teoretičarima da o ovom fenomenu dublje i pouzdanije govore.

Tekstovi u Antologiji ukazuju na jedinstvo pokreta vizuelne poezije, ali istovremeno i na pojedine specifičnosti i razlike. Te razlike potencirao je, u neku ruku, i sam sastavljač (de Rook), koji pored tekstova (eseja) objavljuje još po jednu ili više vizuelnih pesama po njemu karakterističnih za pojedine narode i avangardne grupe.

Politika, 25. mart 1976. Isto u knjizi PLANETARNA KULTURA, Beograd, 1995.

PLANETARNA KOMUNIKACIJA

2010-12-30T08:54:00.001-08:00

PLANETARNA KOMUNIKACIJA

(Moja mejl-art aktivnost 1970-1987)

Iz knjige DNEVNIK AVANGARDE, Grafopublik, Beograd, 1990.

Mejl-artom se bavim negde od 1970. godine, kada sam bio najviše angažovan poetsko-vizuelnim istraživanjima i u neprekidnom kontaktu sa nizom umetnika i pesnika iz celog sveta.

Jednu od prvih mejl-art akcija, širih razmera, izveo sam 1971. godine. Akcija je zabeležena u časopisu Signal broj 2/3 na sledeći način: „Miroljub Todorović: SIGNALISTIČKA MANIFESTACIJA 1 (SIGNALIST MANIFESTATION 1) 20. 3. 1971., Beograd. (1)

Novi tip komunikacije. Osnovni elemenat komuniciranja je izbušena (upotrebljena) kartica računara IBM. Na praznoj poleđini kompjuterske kartice pisaćom mašinom otkucava se: ime pošiljaoca, datum i mesto porekla informacije, ime i oznaka informacije. Ovako pripremljena kartica ubacuje se u koverat i putem pošte šalje konzumentu“.

Kao primaoci prve signalističke manifestacije, iz inostranstva, navode se imena i nazivi 63 umetnika, galerija i izvođača. Između ostalih ovu komunikativnu kompjutersku kartu dobili su: A.de Campos, C. Padin, M. Perfetti, J. Valoch, J. Blaine, J. Gerz, Sarenco, E. Miccini, E. Jandl, P. Garnier, M. Bense, S. J. Schmidt, B. Cobbing, D. Higgins, Ben Vautier, Art Intermedia, itd. (2)

Od Jugoslovena karta je upućena tridesetpetorici pesnika kritičara i kulturnih radnika: Dušanu Matiću, Marku Ristiću, Oskaru Daviču, Petru Džadžiću, Eliju Finciju, Radomiru Konstantinoviću, Branimiru Donatu, Sveti Lukiću, Stevanu Raičkoviću, Novici Petkoviću, Tomažu Brejcu, Boži Beku, Tarasu Kermauneru, Želimiru Koščeviću, Veselinu Iliću i drugima.

Reakcije na ovu pošiljku nisam zabeležio, niti se u ovom trenutku neke od njih mogu setiti, mada sam siguran da ih je bilo. Sličnu sam mail-art akciju u toku godine, a i kasnije, ponovio više puta. Proširivao se, ili sužavao, menjao krug potencijalnih konzumenata. Uvek se operisalo upotrebljenim kompjuterskim karticama u više boja, standardnih dimenzija. Na karticama se najčešće intervenisalo flomasterom. Zaokruživana su ona mesta gde je kartica probušena, ili su ispisivane neke reči ili poruke, od kojih se naravno, u više navrata pojavljivala reč: SIGNALIZAM (SIGNALISM), ili nešto kasnije poruka: RAZMIŠLJAJTE O SIGNALIZMU (THINK ABOUT SIGNALISM).

Sećam se serije kartica na kojima sam lepio male pravougaone filmove sa snimcima zuba, koje sam, u većim količinama, bio nabavio na zubnoj klinici u Rankeovoj. Zanimljive su bile i one kompjuterske kartice na kojima su stavljene nalepnice u boji s likovima iz životinjskog sveta od praistorijskih dinosaura, preko riba, ptica, sisara, do našeg neposrednog pretka čovekolikog majmuna.

Početkom 1972. startovao sam s jednom artists book.(3) Ta akcija, a i sama knjiga, opisani su u poslednjem broju (8/9) Signala:

„Miroljub Todorović: FORTRAN (signalist book), Beograd, februar 1972. Signalistička knjiga FORTRAN načinjena je od šest belih, upotrebljenih kartica u 47 primeraka. Na prvoj kartici nalaze se navedeni podaci (ime autora, naziv knjige i datum izlaženja). Sledeće četiri kartice ispunjene su flomasterskim intervencijama. Intervencije su jednoobrazne. Na poleđini zadnje kartice utisnut je pečat Signala, pored koga je još i potpis autora sa naznačenim rednim brojem knjige i brojem koji pokazuje koliko je primeraka ukupno proizvedeno. Signalistička knjiga FORTRAN poslata je ovim umetnicima, umetničkim arhivima, galerijama i redakcijama: Clemente Padin, Hans Clavin, Edgardo Antonio Vigo, Jiri Valoch, Julijen Blaine, Jochen Gerz, Sarenco, Galleria Sincron, David Briers, G.J.de Rook, Michael Gibbs, N.Zurbrugg, Bob Cobbing, „Art intermedia“, Edition Kimmel, Ben Vautier, J. Van der Wolks, Janos Urban, Klaus Groh, Guillermo Deisler, Stedelijk Museum, Hans Werner Kalkmann, „Ganglija“, Achille Bonito Oliva, „Grab Grass“, Nachl Nucha, Alvaro de Sa, Archiv Sohm, Bulkowski, Marc Poinsot, Horst Trees, „Pfirsich“, „Avalanche“. Joseph Kosuth, Carl Andre, Paul Berry, Joseph Beuys, Jan Dibbets, Alain Kirili, Richard Long, Sol Lewitt, Peter Kennedy, Janez Kocijančić, Franci Zagoričnik, Boda Marković i Dobrivoje Jevtić“.

Povodom knjige reagovalo je više umetnika.(4) Izdvajam poštanske karte Richarda Longa, koji mi se javio 27. aprila 1972. godine iz Bristola, i Josepha Beuysa, koji je poslao svoju postcard Fluxus Zone West: Joseph Beuys BRD, Fluxus Zone West: Ken Friedmann USA, edition Hundertmark, Berlin, sa poznatim pečatom Fluxus Zone West i tekstom:

„Dear Todorović,

Many thanks for your small signalist book.

Y. S. Joseph Beuys.“

Novosadski pesnik Janez Kocijančić reagovao je na taj način što je primerak FORTRANA (broj 24/47) repropdukovao kao „Specijalno izdanje“ u svojoj rubrici „U-R“ u INDEX-u, listu studenata Vojvodine, broj 246 od 23. marta 1972. godine. Ispod reprodukovanih stranica ove knjige objavljena je i kraća beleška sa bio-bibliografskim podacima.

U narednom broju INDEX-a, takođe, u rubrici „U-R“ Kocijančić daje ovu informaciju:

„Nedavno je u Beogradu izašla najnovija (signalistička) knjiga Miroljuba Todorovića FORTRAN (naziv za jedan od kompjuterskih jezika). Knjiga je izrađena u 47 primeraka, a zatim distribuirana 47-rici Miroljubovih prijatelja širom celog sveta. Svaki primerak se sastoji od po 6 upotrebljenih kompjuterskih kartica sa pesnikovim (flomaster) intervencijama. U prošlom broju „U-R“-a imali ste prilike da vidite jedan od unikatnih primeraka, umnoženih u broj primeraka, ekvivalentan „Index“-ovom tiražu“.

Iste 1972. godine izradio sam svoj prvi pečat sa porukom koju sam već ranije ispisivao: THINK ABOUT SIGNALISM (RAZMIŠLJAJTE O SIGNALIZMU)(5) Pored poruke, koju sam putem ovog pečata utiskivao na svoje komunikacione poštanske karte i pisma, zajedno sa ostalim (oficijelnim) pečatima časopisa SIGNAL, Signalističkog dokumentacionog centra, Društva umetnika signalista, iskoristio sam ga za stvaranje raznih vizuelnih oblika u kojima se gubila, ili dobijala na intenzitetu, njegova osnovna poruka. (6) Dva rada nastala u tim dosta uzbudljivim štambiljskim igrama pojavila su se kasnije u zborniku STAMP ART, (7) koji je uredio holandski pesnik i istraživač G. J. de Rook u Amsterdamu.

Marta 1972. u Politici štampan je tekst pod nazivom „Kosmički hijeroglifi“ o letu američke kosmičke sonde „Pionir 10“, čija je misija bila istraživanje Asteroidnog pojasa i planete Jupiter. Po predviđanjima „Pionir 10“ je kraj Jupitera trebalo da prođe decembra 1973. godine, emitujući naučnicima nove podatke o ovoj džinovskoj, tajanstvenoj planeti. Posle te misije, koja je kao što znamo, uspešno završena, kosmička sonda krenula je duboko u Svemir napuštajući Sunčev sistem. „Pionir 10“ je sa sobom poneo i prvu čovekovu interstelarnu poruku bićima sa drugih svetova. Ovo šifrovano „kosmičko pismo“ ugravirano je u pozlaćenu aluminijumsku pločicu za koju naučnici veruju da će izdržati let dug sto miliona zemaljskih godina, ili međuzvezdano rastojanje od 3.000 svetlosnih godina.

Tekst iz Politike, koji je ujedno sadržao i crtež šifrovanog „kosmičkog pisma“, smatrao sam idealnim za dalji nastavak sopstvenih (mejl-art) akcija, pogotovo što se to poklapalo sa mojim ranijim interesovanjima u okviru signalizma (scijentizam, egzaktne nauke, planetarna umetnost, kosmologija). Umnožavao sam ga u više navrata na kseroksu, a kasnije i štampao u ofset tehnici na A4 formatu. Ovaj tekst ubrzo je potisnuo kompjuterske kartice u mom opštenju u medjunarodnoj komunikativnoj mreži gde sam uključen. Fotokopija teksta slata je raznim umetnicima, galerijama i arhivima, kao i na brojne izložbe ponekad bez ikakvih intervencija, a najčešće sa intervencijama. (8) Intervencije su se sastajale u zaokruživanju pojedinih reči iz teksta, onih koje su mi se činile ključnim kao: sonda, zvezda, hijeroglifi, Jupiter, prva, vodonik, Zemlja, začetak, generator, poruka, otuda, Sunce, beskrajnog, označeno, ćelije, signal, odgonetanja, neizvesno, bića, itd. Tako zaokružene reči često sam pravim linijama povezivao sa uzdignutom šakom čoveka na slici šifrovanog pisma. Stvarala se jedna zrakasta, po meni, dosta upečatljiva verbalno-vizuelna konstelacija puna značenja, koja je kod svakog rada bila za nijansu drugačija jer su se različite reči zaokruživale i različitim putevima (linijama) skupljale u žiži čovekove šake. (9)

Serija ovog teksta sa intervencijama, koji je pored postojećeg naslova Kosmički hijeroglifi dobio još i oznaku Signalist Project, činila je okosnicu moje prve mail-art izložbe SIGNALISTIČKA ISTRAŽIVANJA 1 (komunikacija-oko), u galeriji Studentskog kulturnog centra u Beogradu od 26. februara do 9. marta 1973. godine. (10)

Pored tog projekta bile su izložene još i fotokopije pisama, koverata i drugi odabrani poštanski materijal koji sam primao u vremenu od 1970. do 1973. godine, kao i fotokopije mapa sa letačkim maršrutama nemačke avionske kompanije Lufthanza. Čitav ovaj projekat uključujući i medicinski prikaz kao jednog od osnovnih komunikativnih organa, nazvao sam „Totalnom komunikacijom“. U tom smislu napisao sam, povodom izložbe, i manifest koji je objavljen u katalogu pod naslovom KOMUNIKACIJA – BIĆE - MIŠLJENJE.

Prema stavovima koji su izloženi u manifestu: „Komunikacija je u samoj osnovi bića. Element je i činjenica njegovog postojanja. Nesumnjiva mera hoda i rasta od prvobitne rudimentarne ka moćnoj planetarnoj svesti. Komuniciram (opštim), dakle postojim, dakle stvaram. Bit je komunikacije višeznačna u najdubljem smislu te reči. Ona je i društveno-istorijska i egzaktna i umetnička i subjektivna u njenom najintimnijem, najljudskijem aspektu... Njena sredstva su stepenici civilizacije. Kominikacija je temelj i hrana čovekovih otkrića“. (11)

Manifest pokazuje u kojoj meri pridajem značaj komunikaciji (samim tim i mail-artu kao umetnosti što neposredno izrasta na određenim komunikativnim modelima), pošto mi se čini osnovom gotovo svih istraživanja poslednjih dvadeset godina u likovnim umetnostima, pa i u literaturi.

Početkom 1973. štampao sam seriju od osam poštanskih karata. Gotovo sve one sadrže radove iz široko shvaćene oblasti signalističkih istraživanja. To su: Anagrami 1968 godina (vizuelna poezija), Lunomer 1969/70 (verbalno vizuelna poema), Alfabet 1969/70 (vizuelna poema), Gordijev čvor 1971 (gestualna poema) i Signalistička manifestacija 1971 (gestualna poezija). Reprodukovani su i Kosmički hijeroglifi s tim što je na karti projekt sa intervencijama: zaokružene reči povezane pravim linijama sa šakom čoveka urađen u negativu, tako da su tekst, šifrovano pismo, crtež čoveka i žene i intervencije dati na crnom „kosmičkom“ fonu koji, na taj način, još više vizuelno podvlači karakter čitave ove vanzemaljske informativno-komunikativne operacije. Mail-art rad Communication iz 1972, nastao kolažiranjem i fotokopiranjem međunarodnih poštanskih kupona, takođe je objavljen. Na poslednjoj (osmoj) postcard nalazi se znak „Signala“, odnosno amblem signalizma sa kraćom informacijom o Signalističkom dokumentacionom centru. Serija se pojavila u ukupnom tiražu od oko 5000 primeraka (karata). (12)

U početku poštanske karte najčešće su slate s prethodnim materijalom Signalist Project: Kosmički hijeroglifi, pa su tako i izlagane na izložbama i reprodukovane u zbornicima, katalozima i antologijama konceptualne umetnosti, vizuelne poezije i mejl-arta, kao što su: LA ESCRITURA EN LIBERTAD Ferdinanda Millana i Jesusa Garcie Sancheza, POST DOCUMENTS (13) Juna Mazukamia i drugim.

Domaćim i stranim umetnicima, književnicima, kulturnim i javnim radnicima, tokom sledećih godina slao sam svoje poštanske karte u serijama, i to u određenim vremenskim razmacima. Na svakoj od ovih karata najčešće je bio utisnut pečat sa porukom RAZMIŠLJAJTE O SIGNALIZMU (THINK ABOUT SIGNALISM). Pojedine od poslatih karata vratile bi se, uglavnom, zbog pogrešne ili promenjene adrese primaoca. Pošta je redovno na tim vraćenim pošiljkama stavljala svoj žig nepoznat-inkonnu, što je dalo ideju za jednu mail-art akciju pod nazivom Neuspela komunikacija koju sam znatno kasnije realizovao.

Interesovanje za mejl-art, u svetu, naglo je poraslo negde od 1976/77 godine. Vizuelna poezija se polako gubila. Već su se gasili i poslednji značajni specijalizovani časopisi za ovu novu literarnu disciplinu. Konceptualna umetnost utopila se u statističko dokumentovnaje sopstvenih materijala i ideja, u bizarnoj jezičkoj tautologiji. Poštanska umetnost se odjednom pokazuje kao „svež i živ okvir za pojedine umetnike“, nova pokretračka snaga u koju je iznenada počela da se uliva sva energija nemirnog, istraživačkog i nekonvencionalnog duha.

U periodu od 1971. do 1978. godine (14) najtešnju saradnju, na planu mail-arta i umetničke komunikacije uopšte, uspostavljam sa nemačkim umetnikom Klausom Grohom i njegovim I. A. C.-om (International Artist’s Corporation), koji je više godina štampao INFO (Informativni bilten) sa najznačajnijim aktuelnim informacijama, povezujući na taj način veliki broj umetnika iz mnogih zemalja.

Groh mi je objavio i drugu artists book (bookwork) u okviru svoje poznate edicije Art booklets.

To je mala knjižica formata 7,5/10,5cm., u stvari, list formata A4 presavijen na osam delova tako da zajedno s „koricama“ čini 16 stranica. Klaus Groh je izdao preko pedeset takvih knjižica: Vizuelnih pesnika, mejlartista, konceptualaca i drugih istraživača na širokom prostoru umetnosti (15). Moja, pod naslovom APROACHES i sa rednim brojem 25, pojavila se 1973. godine.

Na stranicama APROACHES-a ispisano je flomasterom 14 naučnih simbola koji se upotrebljavaju u fizici i matematici. Knjiga počinje simbolom približavanja (toka), a završava se simbolom beskonačnog.

U prikazu cele edicije Art booklets u londonskom časopisu Art and Artist’s, septembar 1974, kritičar David Zack (16) zabeležiće:

„Miroljub Todorovics Aproaches is one of several masterprices in the I. A. C. series. It signals artists, which is to say individuals, approaching their goal, points out pitfalls and concludes Entropy equals Infinity“.

Pored poštanskih karata 1973. godine štampam u ofsetu, još dva mail-art plakata pod istim naslovom Communication. (17) Na jednom se nalaze mape centralnog dela, sa glavnim saobraćajnicama gradova: Beča, Sofije, Budimpešte, Atine, Bukurešta, Rima, dok je na drugom plakatu ponovo u prvom planu američka kosmička letelica „Pionir 10“. Tu je, međutim, pored crteža „Pionira“ i „kosmičkog pisma“, vizuelno prikazana čitava maršruta letilice od Zemlje kroz Sunčev sistem pored Jupitera i Saturna prema spoljnim planetama i kosmičkom bezmerju.

Ovim radovima, kao što sam i pomenuo, treba, svakako, dodati i brojne fotokopije oficijelnih poštanskih maraka objavljenih prethodno u nekim našim visokotiražnim listovima, prilikom značajnih filatelističkih izdanja, ili prikaza pošte i poštanskog sistema. Primer: „Jugoslavija 1972“, marke u svetu sa kosmičkim motivima i slično. Posebno sam umnožio i distribuirao jednu stranicu američkog časopisa Playboy na kojoj su se našli plakati umanjeni i svedeni na razmere marke sa reklamnim nazivom „Mail coupon today“. Na svim tim fotokopijama pored imena i adrese stavljao sam još i nazive: Communication ili Mail-art.

Sopstvene marke počeo sam izrađivati krajem 1978. godine. Do sada je proizvedeno više serija sa različitim motivima: delovi mapa poštanskih kupona, lik autora, obilazak satelita ili let rakete oko Zemlje, mesečeva površina, isečak „kosmičkog pisma“ (nekoliko varijanata) niz sa likovima pesnika, naučnika, državnika i kosmonauta, zračenje, prikaz kretanja elektrona u atomu, slika zemljine lopte s kontinentima, itd. Najčešći natpisi i poruke na markama su: Signalist Post, Signal, Communication, Think about Signalism, Signalist Poetry, The Moons Sign, Trip to Starland, Komunikacija, Signal-Art, Mail-Art, Think about Mail-Art itd. Najveći deo ovih maraka objavljen je u francuskom časopisu DOC/K/S u nekoliko brojeva. (18)

Proizvodio sam i čitave serije novih poštanskih karata od manjih kartona u razmeri 10,8/15cm., kako zahtevaju pravila pošte. Te su karte bile unikatne (u jednom primerku) s različitim nazivima i porukama kao što su: THINK ABOUT SIGNALISM READY MADE POETRY, kolažirano često s obe strane sem mesta koje je bilo određeno za adresu primaoca. (19) Na tim dopisnicama-kolažima stavljao sam oficijelne i sopstvene marke i putem pošte ih slao. Neke od njih pominje i poljski pesnik i kritičar Julijan Kornhauser u svojoj doktorskoj disetraciji SIGANLIZAM – PROGRAM SRPSKE EKSPERIMENTALNE POEZIJE, odeljak Stilistički pristup signalističkoj poeziji (...''17 poštanskih karata čiji je autor Todorović, svaka sa naslovom dela, neke sa markama koje je dao autor, sve upućeno na moje ime...“.) (20)

Februara 1979. godine konačno sam ostvario ranije zamišljenu mail-art akciju „Neuspela komunikacija“. Nekolicini naših starih davno umrlih pesnika, pisaca i kritičara, dvojici vođa iz prvog i drugog srpskog ustanka, i još dvojici živih velikana literature, uputio sam svoje poštanske karte (štampana serija iz 1973), s osnovnom porukom RAZMIŠLAJTE O SIGNALIZMU. Karte su upućene preporučeno, neke od njih i hitno. Adrese su, naravno, bile proizvoljne, ali je i tu bilo nekakvog „sistema“.

Đuri Jakšiću poslata je preporučena karta na Skadarsku broj 47. Pored dve normalne (tekuće) marke nalepljena je i jedna prigodna sa reprodukcijom poznate Đurine slike. Ova marka, bar dva puta veća od uobičajenih, u vrednosti od 1,20 para, nije imala nikakav naziv, ali je u njenom desnom gornjem uglu jasnim, krupnim slovima, u nekoj vrsti zlatotiska, bilo odštampano Đura Jakšić. Karta je (po dosta uočljivom žigu) bila upućena 10. februara 1979. Posle dva dana (12.februara) vraćena mi je s pečatom pošte: nepoznat-inconnu. Poštar je još hemijskom olovkom iznad pečata dopisao: „U Skadarskoj 47 nepoznat“, stavio datum 12.2.’79. i potpisao se.

Preporučena karta pesniku Vojislavu Iliću upućena je 9.2.1979. sa beogradske pošte 6 na adresu u Makedonskoj ulici broj 30. Sutradan poštar je na gornjem delu karte zabeležio: „10.2.’79. nepoznat, označite kod koga stanuje“ (pretpostavljajući, vrovatno, da se radi o podstanaru, i potpisao se. Onda je ispod svega stvaljen žig nepoznat, inconnu, još jednom je rukom napisano nepoznat (podvučeno) i potpisano. Karta mi je vraćena 13. februara jutarnjom poštom.

Dr. Jovanu Skerliću upućena je 10. 2. 1979. hitna, preporučena dopisnica na adresu u ulici Milana Rakića broj 17, s porukom da razmišlja o signalizmu. Poštar, pošto ga nije mogao pronaći, u levom gornjem uglu dopisnice konstatuje: „Dostava pokušana, po izjavi stanara nepoznat – 11.2.79. u 11:10h“ (potpis).

Bori Stankoviću karta je adresirana na Knez Mihailovu 14. Stavljena je prigodna marka s likom pisca i naznakom Bora Stanković 1986-1976. Iznad toga još je stajalo, ćirilskim slovima ispisano, „Stogodišnjica rođenja“. Jedino je na karti upućenoj ovom piscu otisnut, u međuvremenu napravljen, jubilarni pečat: SIGANLIZAM – SIGNA – LISM 1959-1979 think about signalism. Karta se vratila 12. februara sa onim već uobičajenim nepoznat.

Jovanu Jovanoviću Zmaju poštanska karta, na kojoj je reprodukovan deo signalističke poeme Alfabet s porukom RAZMIŠLJAJTE O SIGNALIZMU, upućena je, tih februarskih dana, na ulicu Laze Kostića broj 4 u Novom Sadu. Vraćena je par dana kasnije sa utisnutim velikim žigom koji je zapremao više od polovine raspoloživog prostora ostavljenog za pisanje. Žig se razlikovao od onih na prethodnim dopisnicama, jer je sadržao čitavu lepezu razloga zbog kojih pošiljka nije mogla biti uručena primaocu. Nije se, dakle, samo konstatovala činjenica da je primalac nepoznat, inconnu. Pre svega u gornjem delu žiga pisalo je, nešto većim slovima, natrag – retourn. Ispod toga u dva niza, s leve strane na srpskom, a s desne strane na francuskom ispisane su reči: nepoznat, odselio, ne prima, na putu, ne postoji, umro....poslednje dve reči nisam mogao razaznati zbog slabog otiska. Između srpskih i francuskih reči je mali kvadrat koji poštar zaokružuje ili na neki drugi način označava ukazujući tako na razlog koji ga je sprečio da pošiljku uruči. Zanimljivo je da je poštonoša na ovoj karti označio kvadrat koji se odnosi na odselio – demenage, i preko toga se potpisao.

Začetniku našeg pesničkog modernizma Lazi Kostiću, poslata je poštanska karta sa reprodukcijom gestualne poeme Gordian Knot (Gordijev čvor). Karta je adresirana na ulicu Jovana Jovanovića Zmaja broj 7, takođe, u Novom Sadu. Broj preporuke na njoj je 768. 12. februara karta mi je vraćena sa žigom koji se razlikovao od onog što je bio otisnut na sličnoj pošiljci upućenoj Zmaju. Žig je manji, slova dosta zamrljena, teško čitljiva. Nije više bilo reči na francuskom jeziku (Laza je, inače, znao francuski, čak je svoj tajni dnevnik snova i ljubavnih žudnji za Lenkom Dunđerskom, već uveliko mrtvom, napisao na tom jeziku). Sadržaj pečata: gore, većim slovima: NATRAG, ispod toga u dva niza: ne postoji, nepoznat, na putu, Drugi niz: umro, otputovao.... treću reč nisam mogao dešifrovati. Na kraju, ispod svega, još dve konstatacije: Adresa nedovoljna i Ne postoji više. Poštar je ovde označio kvadrat koji se odnosi na nepoznat i, verovatno, kako to propisi nalažu, potpisao se.

Milošu Obrenoviću upućena je karta na Karađorđevu ulicu broj 6, a Karađorđu Petroviću na Miloševu 32, obe u Beogradu. Kod ovog drugog nenamerno sam pogrešio stavljajući naziv ulice. Umesto zvaničnog naziva ulica Kneza Miloša stavio sam samo Miloševa (u svakodnevnoj upotrebi je još i Miloša Velikog), verovatno poveden onim Karađorđeva bez Vožd. Karta je upućena hitno i preporučeno. U ulici Kneza Miloša 32 poštar je 11. 2. 79. konstatovao da je Karađorđe Petrović nepoznat. Onda je drugi poštonoša, istog dana, pokušao da Karađorđu uruči dopisnicu u Milaševoj 32. Njegova konstatacija: „Dostava pokušana, ne odnosi se na Milaševa“ (potpis).

Signalističke poštanske karte nisu mogle biti uručene ni: Vladislavu Petkoviću Disu u Baba Višnjinoj 36, Miloradu Šapčaninu u Aberdarevoj 3 i Simi Milutinoviću Sarajliji u Njegoševoj 28, svi iz Beograda.

Karta preporučeno poslata Augustinu Ujeviću u Zagreb, Ilica 87, vraćena je sa sličnim žigom koji je utisnut i na karti upućenoj Lazi Kostiću. Poštar je označio kvadrat kod reči nepoznat zelenom hemijskom olovkom i još je tu reč podvukao. Pošto je na Tinovoj karti otisak pečata mnogo čistiji i jasniji, nego na Lazinoj mogao sam sada lako pročitati (dešifrovati) treći razlog (u drugom nizu) za ne uručivanje pošiljke. On glasi: NIJE TRAŽIO (21)

Nakon „Neuspele komunikacije“, negde u proleće 1979 godine došao sam na ideju da nekom od naših časopisa (u prvom planu su bili Delo i Koraci), ponudim jedan izbor iz mail-arta, koji bi pored radova obuhvatio i teoretske tekstove. Ova ideja prihvaćena je od strane glavnog i odgovornog urednika Dela Muharema Pervića, tako da sam uskoro pristupio njenoj realizaciji. Već polovinom maja napravio sam pismo – poziv na engleskom jeziku, umnožio ga u trista primeraka i poslao. U pismu koje je bilo uokvireno mojim umetničkim markama, zatražio sam od umetnika da mi pošalju svoje radove iz obalsti mail-arta: kataloge, knjige, biografiju, kao i teoretske tekstove. Naglasio sam da radim na obimnoj antologiji poštanske umetnosti koja će se pojaviti u časopisu Delo. Na kraju napomenuo sam i to da će primljeni materijal biti prezentovan na izložbi pod nazivom THINK ABOUT MAIL ART. (Ovde sam unapred računao sa Srećnom galerijom Studentskog kulturnog centra).

Već krajem maja počinju da pristižu prve pošiljke za antologiju. Među tim prvim lastama su Poljak Pawel Petasz, poznati mejlartista, osnivač međunarodnog časopisa za poštansku umetnost Commonpress, i vizuelni pesnik Guillermo Deisler, Čileanac koji sada živi u emigraciji u Bugarskoj. Odmah zatim javljaju se: Klaus Groh, Sarenco, Daniel Daligand, Michele Perfetti, Eugenio Miccini, Jacques Lepage, Ulises Carrion, G. A. Cavellini i drugi.

Tokom celog leta pristiže gotovo neverovatna količina avangardnih časopisa, novina, pisama, poštanskih karti, originalnih delova raznovrsnih oblika i veličina, fotografija, artists books, maraka i sličnog materijala. Javljaju se i šalju svoje radove između ostalih: Romano Peli, Adriano Spatola, Timm Ulrich, E. F. Higgins, Dick Higgins, Endre Tot, Ray Johnson, Toshinori Saito, Carl Andre, Julien Blaine, Gino Gini, Lon Spiegelman, Lamberto Pignotti, Ben Vautier (koji pored svojig šalje i obilje kataloga i materijala grupe Fluxus), Vittore Baroni Clemente Padin, S. J. Shmidt, Anna Banana. Amerikanac Ken Friedmann, uz radove dostavlja i veliki paket sa katalozima, knjigama, manifestima, fotokopijama novinskih članaka i prikaza umnoženim materijalima iz kojih bi se mogla napraviti čitava studija o posleratnoj američkoj avangardi, fluksusu i konceptualnoj umetnosti.

Pismo – poziv u celini objavljuje kanadski umetnički časopis Parallelograme u jednom od letnjih brojeva, u rubrici „Classified Abroad“, pod naslovom „Think about Mail-Art“. Poziv objavljuje i američki časopis Art montly, kao i neki engleski umetnički časopisi. Ovo pre svega saznajem iz pisama pojedinih autora, koji se pozivaju na te časopise, a po neki od njih, kao, na primer, Mike Dyar iz San Franciska, uz radove šalje i isečak iz novina (časopisa) gde je pročitao moj poziv za antologiju i izložbu, ne nagalašavajući pritom, o kojim se novinama (časopisu) radi.

Sav taj obimni materijal trebalo je srediti i izvršiti selekciju. Izbor je morao biti rigorozan, jer se ispostavilo, za razliku od Dela broj 3, mart 1975, kada sam objavio Antoilogiju konkretne, vizuelne i signalističke poezije, i gde sam na raspolaganju imao preko dvesta strana časopisa da ovde mogu računati samo sa 8 do devet tabaka. To je znatno izmenilo i narušilo moju prvobitnu viziju ovog projekta.

Antologija mail-arta predata je redakciji časopisa negde početkom januara 1980. U međuvremenu nije ostvarena ideja da se dobijeni materijal izloži u Srećnoj galeriji SKC-a u okviru planirane izložbe THINK ABOUT MAIL-ART. Delo je, inače, dosta kasnilo, pa sam računao da će izbor ići u decembarskom broju (ranije dogovoreni novembarski broj već je bio u štampi). No, kako to obično biva, malo se oklevalo i odlagalo pa je konačno antologija objavljena u februarskom broju Dela 1980. godine. (22)

Objavljivanje tog broja dosta je učinilo da se mail-art, kao nova i izazovna umetnička disciplina približi našim umetnicima koji su iz radova i brojnih teoretskih priloga mogli da shvate značaj, težinu i širinu poštanske umetnosti kao antitradicionalističke i nekonvencionalne umetnosti koja veoma uspešno zaobilazi sve moguće barijere: jezičke, nacionalne, ideološke. Neposredna posledica pojave antologije bila je povećano interesovanje za mail-art, uključivanje više naših umetnika u međunarodnu komunikacionu mrežu, pokretanje novih akcija, izložbi, mejl časopisa, biltena, itd. (23)

Sledeći projekat, s kojim kontinuirano nastavljam svoju mail-art aktivnost, bio je objavljivanje nove bookwork Signal Art. Ova knjižica pojavila se novembra 1980. kao signalističko izdanje u 77 primeraka i pridružuje se mojim prethodnim artists books. Iako su u njoj, uglavnom, reprodukovani mail-art radovi, knjiga je urađena sito tehnikom tako da je reprodukcija umnogome izneverila original i pod jednom novom, prvenstveno grafičkom tenzijom poprimala izvesna svojstva originala, odnosno njegovu „jedinstvenost i neponovljivost“. (24)

Pored stranica štampanih u sito tisku Signal art je sadržao i jednu fotokopiju nalepljenu na predzadnjoj strani korica. Fotokopiran je, u stvari, tekst Šta je to mail-art-mail-poetry?, Objavljen u mojoj rubrici „Informacije“ u Književnoj reči 1979. godine. Na izvesnom broju primeraka nalaze se i otisci pečata RAZMIŠLJAJTE O SIGNALIZMU (THINK ABOUT SIGNALISM) i THINK ABOUT MAIL-ART.

Zanimljivo je i to da je ova knjiga bila predmet polemike koju sam vodio sa mladim zagrebačkim pesnikom Brankom Čegecom. Taj pesnik, nedovoljno obavešten, s krajnje laičkim predstavama o mail-artu i posleratnoj avangardi uopšte, maliciozno se u Oku obrušio na Signal Art. (25) Nije mi preostalo ništa drugo nego da se oštro suprotstavim ovom neznanju udruženom s malicioznošću i providnom prepotentnošću pod lažnom maskom avangarde i tobožnjeg radikalizma. (26)

Od 21. do 31. maja 1981. godine, u galeriji Srećna nova umetnost, SKC-a u Beogradu, održava se moja samostalna izložba pod nazivom POŠTANSKA UMETNOST – MAIL – ART. Mali izložbeni prostor galerije uslovio je dosta strogu selekciju radova. Centralno mesto na izložbi zauzela je „Neuspela komunikacija“, koja je, uostalom, privukla i najveću pažnju publike i izazvala posebne rasprave i komentare. Povodom izložbe objavljen je obiman katalog. U uvodnom tekstu naslovljenom Miroljub Todorović – poštanska umetnost, (27) Slavko Timotijević, između ostalog, posebnu pažnju poklanja „Neuspeloj komunikaciji“. Pored ovog publikovan je tekst Michelea Perfettia: Autentični protagonist jugoslovenske avagarde, dva moja teksta o mail-artu, opširna bibliografija i priličan broj mail-art dela sa naglaskom na radovima iz „Neuspele komunikacije“. Reprodukovane su kao fotokopije, dopisnice upućene: Vojislavu Iliću, Đuri Jakšiču, Jovanu Skerliću, Bori Stankoviću, Karađorđu Petroviću, Milošu Obrenoviću, Lazi Kostiću, Jovanu Jovanoviću Zmaju, Vladislavu Petkoviću Disu i Augustinu Ujeviću.

Uz katalog, galerija je objavila i specijalnu pozivnicu urađenu u sito štampi, na kojoj je reprodukovana jedna od mojih unikatnih poštanskih karata kao i veoma uspeli plakat izložbe.

U 1980. i 1981. godini održava se nekoliko značajnih međunarodnih mail-art izložbi na kojima učestvujem. Ovde posebno izdvajam MAIL ETC., ART (a traveling correspondence art exhibition), koja započinje januara 1979. na Koloradskom univerzitetu u Boulderu, putuje po američkim univerzitetima tokom cele godine i završava se opet u Boulderu februara 1980. U lepom višebojnom katalogu objavljene su mi umetničke marke i poštanska karta Vasionski hijeroglifi. Pored toga u uvodnom tekstu kataloga kritičar Jim Field uz prikaz rada Kanađanina Chucka Stakea, Amerikanca Richarda Kostelanetza i Fracuza Jean-Paula Thenota posebno ističe moj, kako to on kaže, „art manifesto“ Fragmenti o signalizmu (28)

Zanimljiva je izložba MISLAID INFORMATION, koju, takođe, organizuju studenti, ovog puta u mestu Waga Waga u Australiji. Odabrani materijal (među kojima su i moje umetničke marke naslovljene kao „Signal art“), objavljuje specijalni broj studentskog lista Race, u celini posvećen ovom projektu.

Sarenco, Eugenio Miccini i Franco Verdi, u okviru edicije „Factotum-Art“, Verona 1980., štampaju zbornik posvećen knjizi kao umetničkom delu pod naslovom Liber (practica internationale del libro d’artista). S realizacijom ovog projekta započelo se još 1978. godine, kada su ovi avangardni pesnici pismom od većeg broja umetnika zatražili da pošalju jednu artists’ book za planiranu izložbu i knjigu (zbornik). U projektu učestvuje 141 umetnik (pesnik, avangardni istraživač) iz više zemalja s očiglednom dominacijom Italijana.

U svom inspirativnom uvodnom tekstu Eugenio Miccini kaže da je knjiga od jednog mitskog objekta sada u novoj umetničkoj praksi postala „subjekt, anti-knjiga, alegorija“. U zborniku se, inače, između mnogih artists’ books nalazi reprodukcija moje sitgnalističke knjige (signalist book) Cobol, napravljene u jednom primerku od upotrebljenih kompjuterskih kartica na kojima su vršene intervencije flomasterom. Razmere knjige su 8,5 x 19 cm., a na reprodukciji se još vidi da je nastala u Beogradu 1978. godine.(29)

Sa Italijanima sam od samog početka od uključivanja u tokove avangardnih strujanja šezdesetih i sedamdesetih godina, najčešće i najbolje sarađivao. Izlagao sam na mnogim izložbama upravo u Italiji, zastupljen sam u njihovim zbornicima i antologijama vizuelne poezije i mejl-arta. Od stranaca najveće interesovanje za signalizam (ako se izuzme studija Poljaka Julijana Kornhauzera), ispoljili su, upravo, Italijani. O tome svedoči i broj autora koji su pisali o našem avangardnom pokretu: A. Spatola, M. Perfetti, M. D Ambrosio, A. Lora Totino, E. Minarelli.

Ova saradnja nastavlja se i sa novom generacijom avangardista odnosno trećim talasom italijanskih mejlartista, čiji je jedan od vodećih predstavnika Nikola Frangione. Frangione uvrštava moje radove u knjigu Snapshot (collective work of mail-art), koju u svega 1 bibliofilskih primeraka (posedujem primerak 44), objavljuje januara 1980. iste godine isti autor uređuje i štampa međunarodni magazin za poštansku umetnost Commonpress no.26 sa temom „Zen and Art“, gde se našlo i nekoliko mojih umetničkih maraka iz serije Self portrait.

Amerikanka Jane Ellen Gilmor početkom 1980. uređuje i izdaje Commonpress sa temom „Ruins“. U tom broju objavljujem jednu vizuelnu pesmu koju ću kasnije preštampati u zbirci Čorba od mozga /1982/

Ime Belgijanca Guy Schraenena iz Antverpena i ranije je bilo poznato i uvažavano u avangardnim krugovima. Oktobra 1980. ovaj organizator i teoretičar kreće s jednim projektom koji će bit svakako krupnim slovima zabeležen u istoriji mail-arta.

Pod nazivom ANTWERP INTERNATIONAL MAIL-ART FESTIVAL u Internationaal Cultureel Centrum-u Antverpenu, Schraenen započinje sa mejl-art feštom (izložbe, predavanja, projekcije), koja će trajati čitavu godinu dana. U okviru ovog festivala Schraenen izdaje i Libellus, prvu mesečnu publikaciju za poštansku umetnost. U Libellusu, koji će se pojaviti u 12 brojeva, od oktobra 1980. do oktobra 1981, štampaju se raznovrsni radovi iz mejl-arta, konkretne i vizuelne poezije, manifesti, poruke, sentence, obaveštenja i pozivi za učešće na izložbama, u zbornicima, antologijama i drugim projektima avangardnih umetnika od Brazila do Japana i od Finske do Australije. Počev od broja 2 svog magazina, Schraenen počinje da vodi svojevrsni dnevnik pristiglih pošiljki sa imenima pošiljaoca, koji iz broja u broj sve više raste. Od broja jedan, on objavljuje marke (otisak pečata), sa imaginarnim likom jednog ili dvoje mejlartista. U Libellusu se pojavljuje nekoliko mojih vizuelnih pesama i mejl-art radova. U broju 12 objavljena je i marka (otisak pečata u plavoj boji) sa mojim imaginarnim likom, (30) a Shraenen mi istovremeno šalje i otisak više ovih maraka na posebnom papiru, kao i specijalnu kovertu njegovog ICC (small press archive communication), takođe, sa markom.

Pored pomenutih akcija čiji su inicijatori, a i realizatori, kao što smo videli, uglavnom, umetnici, vredno je zabeležiti i akcije jedne oficijelne ustanove. Metronom (Espai del Centre de Documentacio d’Art Actual) iz Barselone od 13. oktobra do 21. novembra 1980. organizuje veliku mejl-art izložbu sa pozamašnim katalogom gde štampa po jedan rad svakog učesnika. Već sledeće godine ova ustanova, takođe, oktobra i novembra, priređuje izložbu posvećenu knjigama umetnika (Artists’ books). Za tu izložbu, kako nas direktor Metronoma Rafael Tous i Giner obaveštava, pristiglo je oko 2.000 knjiga od preko 800 umetnika. U obimnom katalogu kritičari i teoretičari pokušavaju da definišu „knjige umetnika“ i odrede im mesto u novim kreativnim gibanjima. Za Huberta Kretscmera i sama forma knjige je poruka. (31) Jose Luis Mata polazi od činjenice da je pravljenje specijalnih knjiga, objekt-knjiga, antiknjiga i svega onog što se može dovesti u vezu sa idejom knjige, u stvari ''iskra pobune'' protiv uobičajene, često jednodimenzionalne, prakse življenja pa i stvaranja. (32) Za Guya Schraenena knjiga umetnika je zajedno sa dadaizmom revolucionisala svet umetnosti dvadesetog stoleća.

Artists’ book je, prema ovom kritičaru, doprinela tom revolucionisanju ne samo kroz iznalaženje novih formi, ili pak sadržaja, već, što je možda isto tako značajno, širenjem umetničkih dela, pa moglo bi se dodati i širenjem granica umetnosti. (33)

U Metronomovom katalogu na strani 117, pod rednim brojem 624, reprodukovana je naslovna strana moje signalist book Fortran, Belgrade 1981 (još jedna knjiga iz porodice fortran ). Na strani 187 pod istim rednim brojem date su njene osnovne karakteristike: „llibre original, 8 pag.- 8x19 cm.“

Krajem avgusta 1981. godine Peter Jörg Splettstösser, u okviru Festivala kulture u Bremenu, organizuje izložbu umetničkih pečata STAMP = QUOTATION QUOTATION = STAMP. Na Splettstösserov poziv 123 umetnika, pesnika i kompozitora poslalo je svoju ideju (nacrt) za umetnički pečat razmera ne većih od 8x5 cm. Katalog izložbe, u stvari načinjen je ručno od otisaka pečata u raznim bojama i predstavlja izuzetno zanimljiv zbornik u kome se zaista mogu sagledati raznovrsne artističke mogućnosti ovog oblika poštanske umetnosti. Posle izložbe Peter Jörg Splettstösser poslao je svim autorima pečate koje je napravio po njihovom nacrtu. Tako sam došao do pečata s porukom THINK ABOUT MAIL-ART koji uokviruje crtež karakterističan za moje likovne intervencije.

U Dnevniku, koji sam tih meseci intenzivno vodio, pod datumom 24. 9. 1981. (četvrtak) stoji zabeleška: „Pismo iz japanskog grada Kobea s katalogom i dve fotografije sa izložbe Portopia ’81. Izložba je otvorena polovinom marta i trajala je do 15. septembra. Posetilo ju je 14 miliona ljudi. Uz ovu grandioznu izložbu veoma uspešno je predstavljena i poštanska umetnost pod nazivom „Letters to Kobe“. Taj deo izložbe, po rečima organizatora videlo je tri miliona ljudi. U Kobeu mail-art je zaista bio viđen.“

Mladi belgijski umetnik Guy Bleus, priredio je oktobra 1981. u Briselu međunarodnu mail-art izložbu ARE YOU EXPERIENCED? Specifičnost te izložbe, odnosno njenog kataloga je u tome što radovi u njemu nisu odštampani kao što je to uobičajeno već su preneti na mikrofilmove pa su onda pripojeni odštampanom delu kataloga. (34)

Najspektakularnija, a svakako i najznačajnija izložba mail-arta u 1981. godini, i ne samo u njoj, bila je ona u okviru XVI Bijenala u Sao Paolu. Ta manifestacija učinila je mnogo za dalju afirmaciju poštanske umetnosti i njeno nastojanje da postane „neka vrsta kulturne kapilarne mreže planetarne umetnosti.“ Bijenale je toliko poznat u svetu da sam bio i sam prilično iznenađen kada je u aprilu iste godine stiglo pismo kojim me predsednik Saveta Bijenala, i jedan od glavnih njegovih organizatora, Walter Zanini poziva da učestvujem na izložbi „Nucleus I – Mail – Art“ koja je zamišljena kao sastavni deo XVI bijenala.

Zaninija poznajem još od ranije pošto sam učestvovao na izložbama Prospectiva (1974) i Poeticas visuais /1977/, koje je on veoma uspešno organizovao kao direktor Muzeja savremene umetnosti Univerziteta u Sao Paolu. Sada za Bijenale poslao sam mu, uglavnom, već umožene, fotokopirane i štampane materijale sa intervencijama na pojedinim radovima, ono sa čime sam poslednjih godina najčešće učestvovao na izložbama ovakve vrste. Pismom od 1. jula Zanini me obaveštava da je primio radove, zahvaljuje se i kaže da će pravovremeno poslati nove informacije o izložbi koju priprema.

XVI Bijenale u Sao Paolu trajao je od 16. oktobra do 20. decembra 1971. Šestog decembra ponovo sam dobio pismo od Waltera Zaninija u kome me upoznaje sa još nekim detaljima te velike manifestacije. Prema njegovim rečima na izložbi mejl-arta predstavljeno je više od šest hiljada dokumenata na prostoru od 2000 kvadratnih metara. Od stranih mejlarista, između ostalih lično su prisustvovali izuzetnoj fešti poštanske umetnosti: Cavellini, Fischer, Ulises Carrion i Jonier Marin. Pismo Zanini završava obećanjem da uskoro šalje katalog izložbe. Katalog koji zatim stiže samo potvrđuje svu grandioznost ove mail-art predstave u Sao Paolu. (35)

Opisivanje izložbi na kojima sam učestvovao u 1981. godini (36) prebogatoj mail-art događajima završiću beleškom o izložbi MARKE UMETNIKA – ARTISTS’ POSTAGE STAMPS, koju sam sa istoričarem umetnosti i likovnim kritičarem Slavkom Timotijevićem, organizovao novembra meseca u Srećnoj galeriji SKC-a čiji je on rukovodilac. Na izložbi je učestvovalo 93 umetnika iz više zemalja. Štampan je i dosta dobar katalog sa reprodukcijama maraka u crno-beloj tehnici, i dve poštanske karte na kojima su, takođe reprodukovane marke umetnika.

Sledećih godina moje interesovanje za mail-art nije se bitnije smanjivalo, ali sam postao znatno izbirljiviji i selektivniji što se izložbi tiče pa učestvujem samo tamo gde, prema pozivu ili na neki drugi način ustanovim i ocenim da će doći do izražaja, ne samo puko komuniciranje radi komuniciranja, već i određeni estetski kvalitet pa i istraživački pomak u ovoj novoj umetničkoj disciplini.

Prema poštanskoj umetnosti i njenim eksperimentalnim prodorima nije više mogla ostati ravnodušna ni likovna kritika. Ovom prilikom hteo bih da pomenem našeg istaknutog likovnog kritičara Zorana Markuša koji pored interesovanja za signalizam (37) pokazuje živo zanimanje i za mail-art. Markuš me 1982. godine uvrštava u svoj IZBOR ’82 gde, između ostalog, učestvujem i sa više radova iz poštanske umetnosti. Neka od njih pismo On Kawari i jedno od ručno pravljenih dopisnica, objavljeni su u katalogu izložbe. Pretpostavljam da je to bilo jedno od prvih uključivanja mail-arta u reprezentativnu izložbu ovakve vrste u našoj zemlji. (38)

U uvodnom tekstu kataloga Zoran Markuš sa puno razumevanja govori o mail-artu posebno analizirajući „Neuspelu komunikaciju“. Prema njegovim rečima „dopisne karte su vraćene sa napomenama poštonoša i one oko Neuspele komunikacije obrazuju niz socijalnih, profesionalnih i jezičkih podataka što proširuje smisao osnovne poruke.“(39)

Od 1982. godine, do momenta kada ovo beležim (oktobar 1987), imao sam tri samosatlne i učestvovao na više desetina kolektivnih mail-art izložbi u svetu. Od njih svakako ne treba zaboraviti INTERNATIONAL MAIL – ART EXHIBITION OF VISUAL MESSAGE ’82 u Kwan Hoon muzeju lepih umetnosti u Seulu 1982. i sledeće godine u istom gradu u Umetničkom centru Koreje SEOUL INTERNATIONAL MAIL-ART EXHIBITION. Povodom obe izložbe štampani su dobro opremljeni katalozi. (40)

Neku vrstu poetsko-mejlartističkog zbornika objavljuje 1982 Peter Küstermann iz Mindena (Zapadna Nemačka) pod naslovom Kein Krieg in meiner Stadt! Zbornik je štampan povodom istoimene izložbe koju je Küstermann organizovao. (41) Iste godine od Švajcarca Jean-Marc Rastorfera dobijam katalog TIMBES D’ARTISTES, koji je objavljen nakon međunarodne izložbe maraka umetnika što ju je Rastorfer, još 1980. priredio u Lozani.

U jesen 1982, u okviru XX oktobarskog susreta pisaca održava se, u Narodnoj biblioteci Srbije, moja samostalna izložba RAZMIŠLJAJTE O SIGNALIZMU (THINK ABOUT SIGNALISM). Izložba je obuhvatila radove iz oblasti vizuelne, gestualne poezije i mail-arta. U katalogu, pored nekoliko vizuelnih radova, objavljeni su tekstovi Specifičnosti i konvergencije u signalističkoj poetici (Matteo D’ Ambrosio) i Šta je signalizam (Dave Oz). (42)

Sledeće moje samostalne izložbe su: SIGANLISTIČKA ISTRAŽIVANJA (vizuelna poezija, mejl-art), galerija KOV,Vršac 1983. i SIGNAL ART, neka vrsta retrospektive celokupnog rada, u Salonu Muzeja savremene umetnosti oktobra 1984. godine. (43) Obe izložbe sadržale su i dela iz poštanske umetnosti.

Signal Art je poslednja samostalna izložba koju sam imao. Svoje mejl-art radove u međuvremenu, izlagao sam na kolektivnim međunarodnim izložbama: INTERNATIONAL MAIL-ART EXHIBITION, Budimpešta 1984, L’OBJET CULTUEL, Pont-A-Mousson, Lorraine 1984, THE SCROLL UNROLLS u Janco-DADA muzeju, Izrael 1985, INTERNATIONAL ARTISTS’ POSTAGE STAMPS EXHIBITION, Weddel 1985, ARTISTS’ BOOKS, Oldenburg 1986, LA COCOTIER (međunarodna mejl-art izložba), Noumea, Nova Kaledonija 1986, BELEGKEPEK (Stamp Images), Budimpešta 1987, PAISATGE (Exposicio international de Mail-Art), La Carrotxa, Portugalija 1987, itd.

Istaknuti nemački konceptualni umetnik Bernd Löbach, povodom MEĐUNARONDE IZLOŽBE MARKE UMETNIKA koju je priredio u Wedelu, objavljuje obiman katalog koji naziva „The Bible of Artists’ Postage Stamps“. Organizator izložbe ARTISTS’ BOOKS u Oldenbrugu je Klaus Groh. Iako je Löbach s pravom nazvao svoju publikaciju „Biblijom marka umetnika“, čini mi se da bi Groh sa još više prava mogao katalog svoje izložbe nazvati „Biblijom knjiga umetnika“. Katalog donosi nekoliko značajnih teoretskih priloga, zatim odgovore samih umetnika na pitanje „Why artists’ books?“ „Zašto knjige umetnika?“, i na kraju brojne reprodukcije dela. (44)

Pored samostalnih izložbi i učešća na međunarodnim izložbama mejl-arta, 1983. godine, u okviru akcije (projekta) SIGNALISTIČKA KOMUNIKACIJA, koju u različitim prilikama i raznovrsnim povodima praktikujem od samih početaka bavljenja poštanskom umetnošću, profesoru Aleksandru Flakeru iz Zagreba, vrsnom poznavaocu i istraživaču ruske avangarde, šaljem više poštanskih karata. Na ovim kartama su otisnuti pečati Razmišljajte o signalizmu i Think about Mail-Art, lepljene umetničke marke, mali kolaži, etc. Na kraju ekspedovana je i jedna SIGNALIST BOOK načinjena od kompjuterskih kartica s naznakom da je unikatna, specijalno pravljena za profesora Flakera. (45)

Tokom juna i jula 1984. godine, književnom kritičaru Živanu Živkoviću, (46) uputio sam, u određenim vremenskim intervalima, seriju od osamnaest poštanskih karata. Ova serija obuhvata tri vrste postcards. U prvoj grupi su foto dopisnice sa motivima iz vizuelnih poema Lunomer, S jagodama reći ću vam ili u kavezu crvendać, Alfabet i jednim delom (odlomkom) vizuelnog eseja Geometrija pesme.

Živkoviću je upućeno pet ovakvih dopisnica. Dve su sa otiskom pečata Think about mail-art i naznakom datuma (opet pečatom) kada treba razmišljati o poštanskoj umetnosti. Na jednoj dopisnici je kao datum određen 3.7.1984, a na drugoj 27. X 1984. Na preostale tri dopisnice utisnut je pečat THINK ABOUT SIGNALISM (RAZMIŠLJAJTE O SIGNALIZMU). Kao datumi razmišljanja sugerisani su 14.VI 1984, 16.VIII 1984 i 7.XII 1984. Druga vrsta, od sedam dopisnica predstavlja, odrađene kompjuterske kartice. One su raznobojne. Većina sadrži poruku Razmišljate o signalizmu, ovoga puta bez naznake datuma kada se sugeriše razmišljanje. Na mnogim kartama su umetničke marke i raznovrsne intervencije plavim flomasterom. Treću vrstu čine ručno pravljene poštanske karte od kartona. Ukupno ih je šest. Tri su načinjene od crnog kartona, dve od zelenog, a jedna od belog. Za razliku od prethodnih, svih šest ovih karata poslato je preporučeno, a pet je još nosilo oznaku – hitno. Na kartama su crteži vizuelne pesme i umnožene ili za tu priliku specijalno urađene umetničke marke. Na jednoj od karata načinjenoj od crnog kartona vidi se lik Getea, pored koga je rukom ucrtana poruka, na engleskom jeziku da razmišlja o signalizmu. Na drugoj su u prvom planu deformisane slovne strukture, itd.

Sa pesnikom Slobodanom Pavićevićem ostvarena je dvosmerna komunikacija. U jesen 1984. mi smo razmenili više poštanskih karata raznovrsnog izgleda i dizajna, sa različitim porukama. Između ostalih Slobodan obrađuje i dve sentimentalne dopisnice iz tridesetih godina lepeći na njih svoje marke i kolaže, menjajući na taj način, iz osnova njihov kič, izgled i poruku. Tu su još i obrađene karte sa Zmajevih dečijih igara i Dečijih iskri, jedna stara razglednica iz Pariza i poštanska karta novijeg datuma sa likom Masai devojke iz Istočne Afrike.

Dopisnice koje sam uputio Slobodanu Pavićeviću bile su načinjene pd kompjuterskih kartica, kartona, kao i od već postojećih razglednica što ih je izdao Narodni muzej u Beogradu. Ove razglednice sa likovima Arhanđela Gavrila, nepoznatog sveca iz Gradca, minijaturom iz Miroslavljevog Jevanđelja, skulpturom iz Lepenskog vira i antičkim motivima, obrađene su pomoću crteža, umetničkih maraka i pečata.

Pavićević i ja smo zamislili da ovu svoju mejl-art akciju, odnosno njene materijale (poštanske karte) objavimo u jednoj knjizi. Nažalost ta se ideja do danas nije ostvarila.

Ranije sam već napomenuo da sam poslednjih godina postao probirljiviji i selektivniji što se tiče učešća u međunarodnim projektima poštanske umetnosti. Ustanovio sam neke kriterijume, dosta rigorozne za ta učešća, i od njih ne odstupam. Ovih dana u mom poštanskom sandučetu, uzgred budi rečeno još maja 1970. specijalno napravljenom za potrebe mejl-arta, našlo se pismo arhiva Galantai-Artpool iz Budimpešte. Pozivaju me da pošaljem svoje mail-art radove na izložbu „Dišanovski duh u savremenoj umetnosti“. Izložba se organizuje povodom stogodišnjice rođena velikog dadaističkog maga Marsela Dišana (Marcel Duchamp 1887-1987). U tom ću projektu, svakako, učestvovati.

Napomene:

(1) Mislim da bi trebalo istaći razliku, kako ne bi dolazilo do zabune, između Signalističke manifestacije kakvom sam je ovde podrazumevao u komunikativnom mejl-art smislu, i Signalističke manifestacije kako sam u početku označavao svoje akcije iz kruga gestualne poezije. Tako u istom broju Signala, uz fotografiju jedne gestualne akcije stoji objašnjenje da je to Signalistička manifestacija. Signalističku manifestaciju (gestualnu poeziju) tada definišem kao „novi, otvoreni komunikativni sistem, gde umetnik (pesnik, proizvođač dela), a često i akcija samog korisnika (konzumenta) tog dela, još uvek u procesu proizvodnje, postaju sastavni deo konačne umetničke tvorevine.'' Na objavljenoj fotografiji držim transparent sa delovima svoje kompjuterske poeme S rezancima svakako, kreirane u Matematičkom institutu u Beogradu marta 1970. godine. Sama Signalistička manifesatcija izvedena je u Ateljeu Veroljuba Petrovića aprila 1971, u dve serije. U prvoj seriji akcija se odvija sa transparentom na koji je nalepljena pomenuta kompjuterska poema, a u drugoj seriji fotografskim aparatom zabeležena je moja igra sa kompjuterskim karticama. Deo ove akcije (tri fotografije) objavljen je u knjizi Algol (1980) pod naslovom Gestualna poema.

Prvu signalističku manifestaciju ovakvog tipa (akcija, gestualna poezija), izveo sam 14. aprila 1969. godine sa plakat-pesmom Ožilište. Ovu plakat-pesmu, formata 36x52cm, otisnuo sam u 80 primeraka na kunstdruku i kartonu u nekoliko boja zajedno sa jednim svojim prijateljem, cinkografom, poluilegalno u velikoj štampariji „Privrednog pregleda“ početkom aprila 1969. godine. Nakon toga najveći deo plakat-pesme izlepio sam pomenutog dana u Beogradu, uglavnom u centru grada, na javnim mestima, zidovima, staklima i prilazima pojedinih kulturnih ustanova. Sećam se dobro uzbuđenja dok sam dve plakat-pesme (crvenu i crnu), stavljao na zid dugačkog tada mračnog hodnika izdavačke kuće „Prosveta“ u Čika Ljubinoj 1. Plakati su u „Prosveti“ nestali (skinuti su) još u toku dana, kako sam se kasnije uverio.

Sličnu akciju izveo sam i 3. jula 1970 godine za vreme IV beogradskog trijenala jugoslovenske likovne umetnosti na kome sam, inače bio zastupljen. Tokom otvaranja ove izložbe delio sam posetiocima i učesnicima plakat-pesmu Signalistička poezija i razgovarao o sadržaju i smislu te komunikativne akcije.

Na prednjoj strani ove plakat pesme bile su objavljene četiri vizuelne pesme, a na poleđini šest varijanti kompjuterske poeme S rezancima svakako. Uz plakat je bila prikačena i jedna kompjuterska kartica. Sećam se razgovora sa Oto Bihalji Merinom i njegovog polušaljivog pitanja zašto mu dajem plakat-pesmu baš sa crvenom kompjuterskom karticom kada je primetio da su kartice raznobojne i da je crvena među njima najređa.

Ovde ne bi trebalo zaboraviti ni gestualnu akciju Pokreti glavom, izvedenu iste 1970. godine u jednom od aparata za ekspres slikanje u Bezistanu na Terazijama. Deo tih fotosa, ali bez nazanke šta predstavljaju objavljen je na omotu moje zbirke Stepenište (1971).

(2) Zanimljivo je napomenuti da je Michele Perfetti poznati italijanski vizuelni pesnik mejlartista i kritičar, verovatno zbog nedovoljnog poznavanja jezika, u svom tekstu Poesia ė violenca (Signal) u listu „Corriere del giorno“, 21. oktobar 1971, u Signalističkoj manifestaciji video međunarodnu izložbu eksperimentalne poezije, koja je u mojoj organizaciji održana u Beogradu.

(3) Ovo bi se moglo prevesti kao „knjiga umetnika“. U upotrebi su još i izrazi: „book as art work“ („knjiga kao umetničko delo“ G. Celan) i book work (knjiga rad, knjiga delo).

Prema mišljenju koje je izložio kritičar i mejlartist Ulises Carrion, u svom eseju The New Art Of Making Books, „Nova umetnost pravljenja knjiga“ ( vidi Second Thoughts, Void, Amsterdam 1980, str. 6-22), knjiga nije samo kutija u kojoj se nalaze reči, još manje „prtljag sa rečima“. Knjiga može isto tako postojati kao jedna autonomna, samoj sebi dovoljna forma, uključujući možda, i tekst, ali tekst koji ističe tu formu, tekst koji je organski deo te forme. U tradicionalnoj umetnosti (književnosti), kaže Carrion, pisac piše tekst. Taj tekst (proza, poezija) u potpunosti ignoriše činjenicu da knjiga nije samo nosilac reči, već je i jedan samostalan prostorno-vremenski sled. U novoj umetnosti pisac ne piše tekst već pravi knjigu.

Ovom pokušaju da se definiše nova, umetnička knjiga (knjigarad, knjigadelo) pridružuje se i američki pesnik, kritičar i avangardni umetnik Richard Kostelanetz. U svom eseju Book Art, on novu knjigu, knjigu kao umetničko delo određuje još i kao „imaginativnu knjigu“.

Prema Kostelanetzu rečenice u jednoj konvencinalnoj knjizi složene su u pravougaone blokove, uniformisane i liče na vojnike u bitci. U imaginativnoj knjizi pokušava se nešto učiniti sa sintaksom, sa formatom, sa stranicama, sa omotom, sa oblikom, sa veličinom, sa sledom, sa strukturom, sa povezom, sa svim onim elementima, dakle, koje treba menjati a da bi se kreirala jedna drugačija knjiga. Ovaj pesnik kaže da se umetnička knjiga pravi zato da bi se opštilo putem imaginativnih fenomena, „na taj način stvara se nešto što je sasvim različito od iskustva čitanja“.

(4) Čileanski vizuelni pesnik i antologičar Guillermo Deisler, javio mi se pismom iz Antofagaste sredinom 1972 godine i poslao kraći prikaz Fortrana. Ovaj prikaz kasnije je preveden i objavljen u knjizi Signalizam u svetu (priredio M. B. Šiljaković), Beograd 1984. U tom tekstu Deisler Fortran vidi na sledeći način: „Korišćenje perforiranih kartica prethodno obrađenih u kompjuteru, kao stranica signalističke knjige, donosi nam jedan niz značenja iz onog sveta u kojem se mi pretvaramo u cifre, ključeve koji treba da budu ’pročitani’; jedan svet programiranja, perforiranja, interpretacije podataka: svet što se otkriva iz hladnog istraživanja brojki koje proizvodi mašina sposobna da ostvari i najsloženije operacije sa jedinim ograničenjem brzine svetlosti.

To nije protest, to se jednostavno izlaže. Na ovim karticama su i rukom ispisana slova, grafizam Todorovića, u jednoj jukstapoziciji koja ukazuje na paradoks naših vlastitih egzistencija što su zatočene u jednom veoma složenom svetu punom protivurečja. Mi se tu pronalazimo naprosto uhvaćeni u mrežu govora u najjednostavnijm porodičnim ili individualnim odlučivanjima sve do momenta u kojem se naš izbor preokreće u ono što nije bilo predviđeno.“

(Vidi Guillermo Deisler: Fortran – signalistička knjiga Miroljuba Todorovića, „Signalizam u svetu“ str.18).

(5) Povodom ovog pečata i njegove poruke jedan naš kritičar tvrdi da predstavlja pravi „mini manifest signalizma“ i da ga uvek uzbudi i inspiriše kada dobije dopisnicu sa njegovim otiskom. S druge strane Radivoj Cvetićanin će u svom tekstu Signali nad poezijom, „Omladinske novine“ broj 34, 6. jul 1974, pomalo cinički i podsmešljivo zabeležiti:

„Nemojte se iznenaditi ako jednoga dana poštar u vaše sanduče ostavi dopisnicu na kojoj piše samo jedna blaga zapovest: ’Razmišljajte o signalizmu’.

Šta li to ponovo hoće signalizam – prvo je prirodno pitanje nakon prispeća takve pošte. Upućeniji znaju za ’agresivnost’ te tendencije u modernom umetničkom stvaralaštvu; dopisnica, koja je tome krugu ljudi obično i upućena, ne da mira. Ona opominje da se na signalizam misli bez prestanka kao svojevremeno na ’Prodiksan’.“

(6) Kasnije (1979) napraviću svoj drugi pečat sa tekstom jubilarnog karaktera: SIGNALIZAMSIGNALISM 1959 - 1979 Think about signalism.

(7) Zbornik je publikovao Daylight Press 1976, a povod je bila izložba STAMP ART SHOW (na kojoj su prikazani materijali zbornika) u knjižari Other Books and So, Amsterdam, od 27.aprila do 15.maja 1976.

U zborniku je svoje radove objavilo 116 umetnika.

(8) Neke od tih obrađenih fotokopija pominje i poznati američki kolekcionar konkretne i vizuelne poezije Dr Marvin Sackner u katalogu svog Arhiva.

„Todorovic, Miroljub, photocopies in envelope, signed and inscribed to Avalanche Magazine“.

Sudeći prema datumu Sackner je ove fotokopije kupio od časopisa Avalanche 1983. godine. (Vidi katalog The Ruth and Marvin Sackner Archive of Concrete and Visual Poetry 1984. strana 811).

Fotokopija teksta Kosmički hijeroglifi (u različitim varijantama) sa naznakom Signalist Project objavljena je, (lista nije potpuna) , u sledećim publikacijama:

- Jan Chwalczyk: KONTRAPUNKT, Wroclaw 1972. (Pored Kosmičkih hijeroglifa objavljen je jedan rad iz serije Oko – The Eye, gestualna poema Lunar Sign - Mesečev znak, dva pisma iz serije Signalistička komunikacija i manifest Komunikacija-biće-mišljenje, na engleskom).

- J.H.Kocman: LOVE, Brno 1972.

- Ida Biard: FRENCH WINDOW , Paris 1972 - 1973.

- Bill Vazan: CONTACTS, Montreal 1973. (Uz fotokopiju Kosmički

hijeroglifi, objavljene su i poštanske karte Cosmic Communication i Gordian Knot, kao i deo gestualne poeme Lunar Sign-Mesečev znak).

(9) Rad na Kosmičkim hijeroglifama nastavio se intenzivno dobijajući sve više u inspirativnom zamahu. Rađale su se nove ideje, nastajale drugačije varijacije, uglavnom vizuelne. Materijal je ubrzo toliko narastao da je uveliko prevazišao jednu seriju ili ciklus. Imao sam nameru da od Kosmičkih hijeroglifa načinim knjigu, no ta se ideja kao i mnoge druge , kad je u pitanju rad u ovoj oblasti, nije ostvarila. Znatno kasnije 1984. godine, u zbirci Nokaut, objavio sam jedan manji deo signalističkog projekta Vasionski hijeroglifi. U istoj zbirci štampan je i ciklus pesama pod naslovom Kiborg nastao početkom 1983. godine. Ovaj ciklus od šesnaest pesama veoma je tesno povezan sa projektom Kosmički hijeroglifi. Možda čak toliko da predstavlja njegov verbalni odraz.

(10) Oficijelna likovna kritika, (pa i ona koja je gravitirala prema SKC-u), naravno, zaobišla je ovu izložbu. Objavljene su tri kraće beleške (u Politici od 26. i 27. februara i Ekspres politici pod naslovomKomunikacija od 27. februara 1973). Beogradski Student, od 13. marta 1973. pod naslovom Preistraživanja, objavljuje vrlo grub napad na izložbu, celokupno moje stvaralaštvo, pa čak i na samu galeriju zbog izložbe. Napad je potpisan pseudonimom Ivan Fazetna. Iza ovog pseudonima kasnije sam saznao da se krije poznati pesnik udvoričke poezije i porno proze Milosav Slavko Pešić.

Zanimljivo je da je izložbu, odnosno njen katalog zabeležio i na engleskom avangardnom časopisu Kontexts broj 5, 1973, Felipe Ehrenberg.

(11) Materijali iz kataloga izložbe i sam manifest Komunikacija-biće-mišljenje, u prevodu na engleski, objavljeni su u ovim publikacijama (nepotpuni podaci):

- Clive Robertson: A CONCEPTOGRAPHIC READING OF OUR WORD THERMOMETER, Calgary 1973. (Objavljena su dva rada iz serije Oko – The Eye i manifest. Celokupan materijal prikazan je na kanadskoj televiziji).

- SIGNIFYING, Kyoto, Japan 1974. (Komunikacija – biće – mišljenje, na engleskom, nov poboljšan prevod).

- FUNF OSTEUROPAISCHE KUNSTLER, Institut fur Moderne Kunst, Nurnderg 1975. (Deo manifesta na nemačkom u prevodu Klausa Groha).

- ORGON broj 3, Madrid 1977. (Oko - The Eye sa tekstom o oku, iz kataloga, na engleskom i španskom).

- DOC(K)S broj 12. Paris – Ventabren 1978. (Komunikacija – biće - mišljenje, na engleskom).

Manifest je citiran i komentarisan od stranih kritičara i teoretičara. Klaus Groh ga citira i uzima kao osnovicu za raspravu o signalizmu u svom tekstu Miroljub Todorović i signalizam. Matteo D’Ambrosio na osnovu iskaza iz ovog manifesta u svom eseju Specifičnosti i konvergencije u signalističkoj poetici utvrđuje da se signalizam u izvesnoj meri približio konceptualnoj umetnosti. (Vidi ove tekstove prevedene u knjizi Signalizam u svetu, Beograd 1984).

(12) Pored ovih štampanih poštanskih karata iste godine, fotografskim putem, umnožio sam, u tiražu od 250 primeraka, i jednu seriju od osam fotodopisnica. Na tim fotodopisnicama našli su se delovi vizuelnih poema Lavirint (iz zbirke Kiberno 1970) zatim Lunomer, S jagodama reći ću vam ili u kavezu crvendać, Alfabet i jedna vizuelna pesma koja je kasnije u knjizi Algol (1980), gde će, inače, sve ove poeme biti objavljene, priključena ciklusu permutacione poezije Zima sneg trči konj.

Vizuelne pesme (delovi poema) sa fotodopisnicama objavljene su u sledećim časopisima, katalozima i antologijama:

- MIX MAGAZINE No.6. Woleville, Canada 1974.

- FUNF OSTEUROPAISCHE KUNSTLER, Institut fur Moderne Kunst, Nurnberg 1975.

- Josep M. Figueres, Manuel de Seabra: ANTOLOGIA DA POESIAVISUAL EUROPEIA, Lisabon 1977.

- DOC(K)S, No.12, Paris - Ventabren 1978.

- KALDRON No.14, Austin 1981.

- NEMZETKOZI „MAILART“ KIALLITAS (katalog), Budapest 1984.

- Andrej Tišma: PRIVATNI ŽIVOT /PRIVAT LIFE (katalog), Novi Sad 1986.

(13) Jun Mizukami: POST DOCUMENTS, Nagoya 1975. (Objavljeni su: Amblem signalizma, Lunometer, Gordian Knot i Signalist Manifestation sa tekstom „Fragments on Signalism“). Fernando Millan, Jesus Garcia Sanchez: LA ESCRITURA EN LIBERTAD, Madrid 1975. (Objavljen je Lunomer/Lunometer).

Pored ovih poštanske karte su objavljene i u sledećim publikacijama:

- MIX MAGAZINE No. 3, Saskatoon, Canada 1973. (Amblem signalizma i Gordian Knot).

- MIX MAGAZINE No. 5, 1974. (Signalist Project Cosmic Communication).

- Terry Reid, Gwen Stainton, Geoff Tenant: MASK PRODUCTION, Mildura, Australia 1976. (Signalist Manifestation).

- Walter Zanini, Julio Plaza: POETICAS VISUAIS , Sao Paulo 1977. (Signalist Manifestation).

- Romano Peli: MANTUA MAIL, Mantova 1978. (Signalist Project Cosmic Communication).

- SPRACHEN JENSEITS VON DICHTUNG, Munster 1979. (Anagrams i Gordian Knot).

- VERTICALISMO No. 21/22, Catania 1982. (Signalist Project CosmicCommunication).

- Julian Kornhauser: TRAGARZE ZDAN (Antologija mlodej

poezji serbskiej). Krakow - Wroclaw 1983. (Alphabet zajedno sa fotodopisnicama Lavirint, Zima sneg trči konj i još pet drugih vizuelnih pesama).

(14) U tom periodu učestvujem u mnogim projektima i izlažem na brojnim izložbama mejl-arta u svetu. Popis tih izložbi, zajedno sa kolektivnim izložbama konkretne i vizuelne poezije, nalazi se u mojoj knjizi Algol, Beograd, 1980. i katalogu Poštanska umetnost Mail-Art, Beograd, 1981.

(15) Evo samo nekoliko autora i naslovna knjiga: J. H. Kocman: CHROMATOGRAPHIC BOOK, Yutaka Matsuzawwa: VANISHINGS (1922 - 1975), Richard Kostelanetz: AD INFINITUM – A FICTION, Robert Filliou: DEBUT ET FIN D’UN LIVRE SANS FIN, Klaus Groh: RELATIVITIES, Ken Friedman: COMPLETITION BY KEN FRIEDMAN, etc.

(16) Ovaj kanadski kritičar kasnije će, u časopisu International Mexican Art Magazine (Oktobar 1982), pod pseudonimom Dave Oz, objaviti esej o signalizmu i Signalističkom dokumentacionom centru. Zanimljivo je da u tom tekstu on moj termin signalizam interancionalizuje, odnosno pokušava da njime obuhvati i mail-art. To, međutim, nije slučajno. Negde početkom sedamdesetih godina David Zack mi je preko Klausa Groha poslao svoje radove (vizuelne pesme i crteže), sa naznakom da su i oni signalistički. Tako je Zack jedan od prvih stranih autora (umetnika) koji se uključio u srpski (jugoslovenski) avangardni pokret signalizam.

(17) Communication analizira Enzo Minarelli u tekstu Poetika komunikacije (vidi knjigu Signalizam u svetu strana 47).

(18) Ovaj francuski časopis, o kome sam posebno pisao (vidi Književnu reč od 10. jula 1979.), pored vizuelne poezije posebnu pažnju poklonio je i mail-artu. Čitav jedan broj Doc(k)sa (decembar 1978) biće posvećen poštanskoj umetnosti, da bi se kasnije, u brojevima koji su sledili, Julien Blaine, osnivač i glavni urednik časopisa redovno odvajao više desetina stranica za objavljivanje mejl-art radova. Blaine se neće zadržavati na tome već će 1979, u pariskoj galeriji „Lara Vinci“ organizovati veoma uspelu mail-art izložbu Expediteur.....Destinataire Paris. Katalog te izložbe je u kutiji u kojoj su smeštene poštanske karte na kojima su reprodukovani radovi učesnika. Tako je svaki učesnik dobio poštansku kartu sa svojim radom.

Od mejl-art akcija i izložbi krajem sedamdesetih potrebno je još izdvojiti i pomenuti publikaciju Cabaret Voltaire koju uređuje i izdaje Steve Hitchcock iz San Dijega. U dva tematska broja ove publikacije MISTAKES & ERRATA (1977) I NEW MUSIC INTERNATIONAL (1978) učestvujem sa više radova.

Španski avangardni umetnik Mata organizuje veoma uspešno predstavljanje mejl-arta u Madridu i Segoviji 1978. godine pod nazivom Black on White. U isto vreme Judith Hoffberg i Joan Hugo sa izložbom Artwords and Bookworks u Los Anđelesu, a zatim u Njujorku, Indijanopolisu i Nju Orelansku, u, kako sami kažu, „muzejima bez zidova“, stavljaju u prvi plan poštanske umetnosti artists’ books (knjige umetnika).

Ken Friedman i Mike Crane, najviše su zaslužni za organizovanje izložbe Lightworks Envelope Show jula 1978 u An Arboru, a potom maja 1979. u Detroitu. Časopis Lightworks, koji je pokrovitelj ove izložbe štampa i specijalni katalog sa teoretskim prilozima Friedmana, Cranea i Charltona Burcha, adresama i izabranim radovima pojedinih učesnika. U tom katalogu, koji je i sam oblikovan kao izdužena poštanska koverta, objavljujem dve vizuelne pesme.

U Galeriji suvremene umjetnosti u Zagrebu, novosadska umetnica Bogdanka Poznanović, posle višegodišnjih priprema, realizuje svoj međunarodni mejl-art Feedback-letter-box sa četrdeset i dva mejlartista itd, itd.

(19) Deo tog mejl-art materijala objavljen je u mojoj knjizi Nokaut, Beograd 1984.

(20) Svoje mišljenje o mejl-artu Kornhauzer će izložiti u istoj studiji u odeljku Gestualna poezija: „Ikonosfera pop-arta, kojoj u izvesnoj meri odgovara vizuelna poezija, ustupila je mesto komunikacionoj sferi konceptualizma koji iskorišćava sve rezultate i projekte, izložbe, sisteme registrovanja prirode (seizmografske zapise, zapise encelografa), instrukcije, zbirke parola, štampu. Dakle, sve ono što smo na početku ovog dela označili, citirajući Žmegača, pronađenim tekstovima ili sve ono što te tekstove imitira. Spadaju tu takođe mejl-art (komunikati različitih sadržaja poslati osobama koje je pesnik izabrao), kojeg je započeo Japanac Kawara (iz Njujorka), koji je 1968 godine na poštanskim kartama i telegramima informisao svakodnevno svoje adresate u koliko sati se budi. Siganlistička manifestacija Todorovića spada u istu vrstu komunikacionih akcija. Ove manifestacije se zasnivaju na predstavljanju niza fotokopija koverata, pisama i poštanskih maraka poslatih na njegovu adresu od avangardnih umetnika iz celog sveta. U mejl-art može se takođe uvrstiti Todorovićeva ’knjiga’ pod nazivom ’Fortran’, Beograd, 1972 urađena od šest belih iskorišćenih kompjuterskih kartica u 47 primeraka. Na prvoj se nalaze autorovi podaci, na četiri sledeće izvesne ’intervencije’ izvršene flomasterom, na poslednjoj pečat časopisa Signal sa potpisom autora i brojem primeraka. Fortan je poslat 47-rici umetnika. Umetnički materijal korišćen od konceptualiste samo je nosilac apriori postavljene ideje. Ova konstelacija je izuzetno važna pošto se većina konceptualističkih realizacija koristi jezičkim tekstovima koje bi mogle da ukazuju na njihovu prirodnu vezu sa književnošću (ergo: poezijom). Kad smo ovako postavili pitanje ne bi smo sebi olakšati zadatak. Uistinu Todorovićevo ostvarenje Vasionslki hijeroglifi (serija kserografisanih kopija članka iz beogradske Politike o sudbini američkog kosmičkog broda Pionir, koji leti u pravcu planete Jupiter), sa malim intervencijama – podvačenja flomasterom, linije – nije ništa drugo do jezički (gotov) tekst; ali prvo: njegov autor nije Tododrović, a drugo: nije važan sam tekst nego kako se iskorišćava. To se takođe odnosi, na primer, na Košutovu (Kousth) definiciju izloženu u galeriji. Ovde nema kao u konkretnoj poeziji, deformisanih verbalnih znakova nego potpunih tekstova, koji imaju značenje. Ipak, oni učestvuju u akciji, umetnilčkoj manifestaciji, znače ne samo ono što znače (definicija umetnosti, kosmička ekspedicija van sunčevog sistema), nego označava i komunikat koji predstavlja antiestetičku reakciju na konvencionalu umetnost. Ovde kao da se radi o drugoj artikulaciji razmatranih tekstova. Pojam iz rečnika, fragment članka, kao i autorska instrukcija na isti način su kao i readymades (finalni predmeti) preneti iz svojih konteksta (enciklopedija, novina, pripremne faze u stvarnost umetnosti.“

(Julijan Kornahauzer: Gestualna poezija, katalog Signalizam ’81 Odžaci 1981, str. 14 - 15).

Uočljivo je da Kornhauzer ovde mejl-art razmatra u okvirima konceptualne umetnosti. Kao što ćemo kasnije videti jedan drugi teoretičar, Denis Poniž, definisaće „Mejl-art kao oblik konkretne poezije“. Ovako različita određenja poštanske umetnosti nisu, međutim, karakteristična samo za ovu dvojicu kritičara.

(21) Kao što sam već napomenuo, pored ovih davno umrlih pisaca i vođa, poštanske karte su bile upućene i dvojici tada još živih velikana naše književnosti: Marku Ristiću i Miroslavu Krleži. Poštanska karta Communication poslata Marku Ristiću, na Parisku 12, Beograd, vratila se sa naznakom nepoznat. Poštanska karta, pak, upućena Miroslavu Krleži u Zagreb, Augusta Šenoe 15, sa otisnutim pečatom RAZMIŠLAJTE O SIGNALIZMU (THINK ABOUT SIGNALISM), nije se vratila. Pretpostavljam da je to jedina poštanska karta iz ove serije koje je bila uručena primaocu.

(22) Taj broj pojavio se u knjižarama i kioscima tek u maju mesecu.

(23) Odmah po izlasku, Delo sa mejl-artom, kao atraktivnim

fenomenom avangardne umetnosti, prikazaće i naša štampa. Beleške donose Večernje novosti (21. maj 1980), Politika (24. maj 1980 sa više mejl-art piloga) i Prosvetni pregled (30. maj 1980). Obimnije antologiju prikazuju Ranko Igrić u Oku od 24. 7. 1980, i Milorad B. Pavlović u Omladinskim novinama (24. maja 1980).

(24) To će primetiti i slovenački pesnik i kritičar Denis Poniž u svom prikazu ove knjige u Književnim novinama broj 627, od 4. juna 1981, pod naslovom Signalna umetnost.

„Pošto je knjiga otisnuta u sito štampi, crnom bojom, neki od najuspešnijih projekata izgledaju kao grafike. Nova knjiga ovog pesnika deluje jedinstveno, a njena posebna vrednost je svakako, i u tome što je to prva knjiga nekog jugoslovenskog autora u celini posvećena mail-artu“.

Interesantno je da Poniž ovde izjednačava mail-art sa konkretnom poezijom: „Poštanska umetnost, ili mail-art, je oblik konkretne poezije, koja se najčešće stvara u vidu poštansklih karata koje umetnik zatim šalje putem pošte.“

Te svoje stavove Poniž će razviti i dalje. (Vidi odeljak pod naslovom „Konkretna poezija in poštna umetnost“ u njegovoj studiji Konkretna poezija, „Literarni leksikon“, sveska 23, državna založba Slovenije, 1984).

(25) Branko Čegec Uknjiženje poštanskih pošiljaka, „Oko“ broj 235, 19. 3. 1981. Moje polemičke tekstove, tim povodom, pogledati u knjizi Štep za Šumindere, Beograd 1984, str. 7 - 11.

(26) Krajnje smušen i veoma površan prikaz knjige, sa sličnim laicističkim shvatanjem mejl-arta kao „privatne prepiske“, daje i pesnik Ivan Jelinčič Merlin u Osječkoj Reviji broj 3, svibanj - lipanj 1982.

U jednom momentu, u svom polupismenom tekstu, ovaj prikazivač se čak pita „A šta je to pesnik hteo da kaže“: „....postavlja se pitanje što se time želi reći, poručiti, što se time želi sagraditi, srušiti, isključiti, razulariti“.

(27) Timotijević ovaj tekst objavljuje i u Omladinskim novinama broj 295 (23. maj 1981) pod naslovom Đuro javi se, sa reprodukcijama poštanskih karata upućenih Đuri Jakšiću i Vojislavu Ilići, i jednim radom iz serije Think about Mail-Art.

(28) MAIL ETC, ART: on introduction by Jim Field, u katalogu Mail etc, Art, str. 19, university of Colorado, Boulder 1980.

(29) Kad smo već kod artists’ books, i kod Italijana, vredi reći i ovo. U obimnom zborniku (katalogu) LA POESIA VISIVA (1963 – 1979), Firenca 1980, (urednici zbornika su: Gillo Dorfles, Vittorio Fagone, Filiberto Mena, Ermano Migliorini i Luciano Ori), data je kompletna istorija onoga što Italijani nazivaju „la poesia visiva“. U tom zborniku, pored reprodukcije naslovne strane antologije Konkretna, vizuelna i signalistička poezija „Delo“ broj 3,1975, na strani 148, u odeljku „Libri“ pod rednim brojem 373, stoji zabeleženo: Miroljub Todorović , THE TOWN, Belgrado 1975, cm 8,3x18,8 pp 10. Esemplare unico. „Voleo bih sada da mogu bar pogled da bacim na ovu artists’book, da vidim od čega je napravljen i kako izgleda taj Grad, koji sam, uzgred budi rečeno, potpuno zaboravio. Knjiga se verovatno nalazi u posedu Luciana Orija, pošto sam od pomenutih urednika zbornika jedino sa njim i Gillom Dorflesom bio u kontaktu.

(30) U istom broju (12) objavljena je i marka sa likom kanadskog avangardnog umetnika Chuka Stakea.

(31) Hubert Kretschmer: What are Artist’s Books?, katalog LLIBRES D’ARISTA / ARITST’S BOOKS, „Metronom“, Barcelona 1981, str.25.

(32) Josė Luis Mata: Empiric Manifest, isti katalog, str 28-29.

(33) Guy Schraenen: The Book of an Artist is a Work of Art, Isto, str. 3 - 31. (Svi tekstovi u katalogu dati su na katalonskom i engleskom jeziku).

(34) Guy Bleus će kasnije imati još nekoliko uspelih projekata. Jedan od njih je WORLD ART ATLAS 1983 (izložba + katalog). U tom katalogu reprodukovan je (dosta loše) moj rad, čiju fotografiju, pa čak ni fotokopiju nemam. Septembra 1984, ovaj belgijski umetnik uređuje i štampa Commonpress No. 56. U tom broju on pored vrlo konstruktivnog eseja o mejl-artu, objavljuje još i retrospektivu časopisa Commonpress (1977 - 1984), kao i radove učesnika izložbe Aerogrammes, koju je u međuvremenu organizovao. Svi radovi, kako Blues naglašava, preko 800 stranica u A formatu, preneti su na četiri mikrofilma razmere 1,5x15cm (standardna veličina poštanske dopisnice) i priključeni Commonpressu.

(35) U katalogu mi je objavljen jedan rad iz serije Think about Mail-Art. Taj rad je reprodukovan i u katalogu moje izložbe Poštanska umetnost – Mail –Art (Galerija Srećna nova umetnost, 1981), a kasnije, nešto izmenjen i dopunjen umetničkim markama, i u knjizi Nokaut (1984) na strani 98. Jedan iz ove serije radova objavljen je iste godine i u francuskom časopisu Sphinx No. 14/15, Hiver 1981, p.21

(36) Uz opasku da je reč samo o delimičnom opisu i popisu ovih izložbi pošto je izvršen rigorozan odabir.

(37) Vidi tekstove Zorana Markuša Signalizam i zenitizam , „Gradina“ broj 8, 1980. i Signalističko slikarstvo, zbornik Signalizam avangardni stvaralački pokret, Beograd 1984.

(38) Sa mejl-art radovima učestvovaću i na Zlatnom peru Beograda (po pozivu više puta), i na 25. Oktobarskom salonu 1984.

(39) Zoran Markuš IZBOR ’82, katalog izložbe, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, 1982.

(40) U katalogu prve izložbe objavljujem rad načinjen specijalno za tu priliku od otiska pečata THINK ABOUT MAIL-ART. U katalogu druge izložbe reprodukovan je deo rada Signal Art.

(41) U zborniku su mi objavljene dve Artist’ Postage Stamps.

(42) Iza tog pseudonima krije se ovde već pominjani kanadski umetnik i kritičar David Zack. Kao što sam već ranije naglasio Zack/Oz u ovom svom tekstu pokušava da termin signalizam protegne na čitav mejl-art, odnosno očigledno je da on poštansku umetnost smatra jednom od signalističkih aktivnosti.

Ove svoje stavove Zack/Oz još eksplicitnije izlažu u tekstu Izveštaj o signalističkom delovanju, gde govori o radu Lona Spiegelmana, poznatog američkog mejlartiste, kao o signalističkoj aktivnosti, a o njemu kao signalističkom umetniku.

(Vidi Mexican Art Magazine, oktobar 1982).

(43) U prikazima izložbe Signal Art, Zoran Markuš (Politika, 26. oktobar 1984), Dušan Đokić (Borba, 26.oktobar 1984) i Balša Rajčević (Književna reč broj 244, 10. novembar 1984), između ostalog posebno govore i o mejl-artu.

(44) U ovom projektu učestvovao sam sa signalističkom knjigom FORTRAN, naravno, novije proizvodnje. Biografski podaci sa naznačenim izložbama, fotografijom knjige i njenim opisom, nalaze se na stranama 1266-1269 kataloga.

(45) U svom tekstu Povijesni izvori nove kreativnosti („Književna reč“, broj 220, 10. XI 1983; Isto u : NOMADI LJEPOTE, str. 17 - 23, Zagreb, 1988, Aleksandar Flaker zabeležiće sledeće: „Ako je pak avangarda koju danas nazivamo ’povijesnom’, premda njezino naslijedje u različitim derivatima još uvijek nailazi na otpore – kada je god u pitanju javno okupljanje oko teatarskih ili kinematografskih realizacija njezinih postulata, ako je dakle avangarda gajila s jedne strane kolažnu literarizaciju ikoničkih tekstova i s druge strane ’ piktopoetske’ pokušaje vizualizacije verbalnih tekstova, onda je očito da smo u naše vrijeme naslijedili ova htijenja novog sinkretizma koji grčevito traži i nove komunikacijske kanale izvan institucionalnih estetskih prostora. Pa kad danas na razglednicama primamo Lunometar (1969-70) ili Vasionske hijelogrife (1972) od Miroljuba Todorovića, onda nas to mora podsjetiti na vrjeme kada je Oskar Kokoška u Wienar Werkstatte litografirao i zatim distribuirao svoje kolor-razglednice (1908), Franc Mark priređivao svoj mail-art za tisak, a ruski autor ’zaumnih’ stihova Kručonih objavio seriju od 12 razglednica koje su naslikali braća Mihail i Ivan Larionovi i Natalija Gončarova.“

(46) Živković je jedan od prvih kritičara koji u našem kulturnom prostoru vrši dublju kritičko-estetetičku analizu fenomena mejl-arta. Prema njegovim rečima: „Često je u literaturi isticano da je mejl-art i koncepcijski i po načinu realizacije umetnost koja je adekvatna sadašnjem civilizacijskom trenutku i da označava metamorfozu u umetnosti (u klasičnom poimanju reči umetnost) u medije komuniciranja. Potpuniji opis mail-arta može se izvršiti i u odnosu na društveni kontekst, kao što se temeljne postavke njegove poetike mogu formulisati na osnovu konkretne stvaralačke prakse, odnosno, analize realizovanih ostvarenja.“

(Živan S. Živković: Mail-Art-umetnost komunikacije, Zbornik radova Pedagoške akademije za vaspitače, br. 8, Beograd, 1984).

Ove svoje stavove Živković će praktično demonstrirati analizirajući „Neuspelu komunikaciju“.

''Uz različite definicije mail-arta, nije teško Neuspelu komunikaciju shvatiti kao umetnost koja se materijalizuje u nečem drugom, ne dakle, u samom činu 'institucionalizovane poštanske razmene', kako je to govorio Jean Marc Poinsot. U kompleksu signalističkog traganja, mail-art je vršio 'nasilje' nad publikom (adresatima), kao i svi drugi oblici umetničkog delanja kad potiskuju druge, ali s obzirom na to da je u Todorovićevom slučaju „nasilje“ izostalo (adresati ne postoje), ukupnost poetskog čina Neuspele komunikacije, ispoljava se u komuniciranju autora sa službom PTT, odnosno, na pesnikovom prihvatanju svih pravila i ograničenja sistema (poštanskog) koji se upotrebljava, o čemu, kao uzvratna informacija na pošiljci (karti), ostaju tragovi (pečati, zapisi i dr.). Iz toga se može izvući dvojak zaključak: poštanska služba u mail-artu jeste i osnovno sredstvo (transmisiono) za slanje poruka, ali kod Todorovića je i više od toga, jer ona omogućuje da se na pošiljci pojave i tzv. Nehotični sadržaji, nehotične vesti, kao što su službeni potpisi, pečati, oznake vremena, itd.“

(Živan S. Živković: Više od igre u knjizi Orbite signalizma, Beograd 1985, str.24).

1981 – 1987.

Ilustracije uz tekst PLANETARNA KOMUNIKACIJA

2010-12-30T08:33:00.000-08:00

Mesec je osvojen (vizuelna pesma, 1969)

Signalističke komunikacione karte (1971)

Vasionski hijeroglifi (1972)

Mail-Art (1972)

Approaches (1973), Fortran (1972)

Iz verbalno-vizuelnog romana „Apejron“ (1972 – 1975)

Signal Art

Think About Mail Art

Neuspela komunikacija 1

Neuspela komunikacija 2

Neuspela komunikacija 3

Mail-Art (1979)

Rubber Stamp Art (1972)

Artist's Postage Stamps 1

Artist's Postage Stamps 2

Pozivnica za Antologiju Mail-Arta (1979)

Libellus No. 12

Mail-Art (1984)

Vizuelna pesma 1

Vizuelna pesma 2

Mail-Art rad za izložbu „Dišanovski duh u savremenoj umetnosti“

Planetarna komunikacija

RAUL HAUSMAN U SIGNALU

2010-12-14T08:48:00.001-08:00

RAUL HAUSMAN U SIGNALU

Jednu od najagilnijih dadaističkih grupa – Berlinsku Dadu, koja je učestvovala i u revolucionarnim gibanjima 1918. godine u Nemačkoj, osnovali su pridošlica iz Ciriha Ričard Hilsenbek (Richard Huelsenbeck) i Raul Hausman (Raoul Hausmann). Prema blic portretu dadaiste i dadaističkog hroničara Hansa Rihtera (Hans Richter): „agresivni Raoul Hausmann, pronalazač, slikar, pisac filozof i čovek koji je mrzeo ljude...(1) Za Hausmana i njegove berlinske drugove Georga Grosa (George Grosz) i Džona Hartfilda (John Hartfield) stoji da su među prvima počeli koristiti tehniku fotomontaže.

Fotomontaža, po rečima Hausmana, pruža brojne mogućnosti umentiku s tim što je ona „u svojoj prvobitnoj formi bila jedna eksplozivna smesa različitih tačaka gledišta i pravaca, mnogo ekstremnija od futurističkog slikarstva“. (2)

Za Karela Tajgea (Karel Teige), češkog teoretičara i utemeljivača stvaralačkog pravca – poetizam, pak, fotomontaža je pre svega jedna samostalna oblast grafike novijeg datuma. I dalje, zabeležiće on, „fotomontaža kao slikovni sastav fotografskih elemenata i fragmenata koji polaze od pretpostavki slikarstva (slika), fotografije i tipografije i nastaje, u određenoj situaciji razvoja likovne umetnosti, kao posledica određenih saznanja postkubističkog slikarstva u kojem su zakoni površine slike shvaćeni na nov način, a kada je, na drugoj strani, fotografija postala svesna svoje suštine i oslobodila se pogubnih uticaja takozvane umetničke fotografije.“ (3)

Prikazujući, svom tekstu „O fotomontaži“ iz 1932. godine, kratak istorijat rađanja i razvoja ove nove likovne tehnike, Tajge navodi i različita mišljenja o njenom nastanku. Prema Francu Rohu autori prvih fotomontaža su Georg Grod i Džon Hartfild; Jan Čihod kaže da to prvenstvo pripada Raulu Hausmanu i njegovoj dadaističkoj prijateljici Hani Heh (Hanna Hoch), dok ruski grafičar Klucis tvrdi da su prve fotomontaže stvorili pripadnici grupe Lef, dakle konstruktivisti, među kojima se, prema njegovim rečima, posebno isticao Rodčenko.

Ovde, međutim, ne želim da raspravljam ni o dadaizmu, ni o fotomontaži, već samo da iznesem nekoliko činjenica iz kojih će se videti kako se Raul Hausman, osnivač Berlinske Dade, pri samom kraju svog neobičnog i burnog životnog i stvaralačkog puta, našao u beogradskom časopisu Signal, glasilu srpskog (i jugoslovenskog) avangardnog pokreta – signalizam. (4)

Skupljajući priloge za prvi broj Signala, negde u proleće, leto i početkom jeseni 1970. godine, poslao sam više desetina pisama-poziva brojnim stranim avangardnim umetnicima. Među njima je bio i Raul Hausman, koji je tada imao 84 godine i, kako sam kasnije obavešten, poluslep i teško pokretan pravi svoje poslednje crteže, kolaže i fotomontaže.

Hausman mi se javio 2. oktobra iz francuskog grada Limoža sledećim pismom: (5)

„Dragi Miroljube Todoroviću,

Mnogo vam hvala na vašem pismu i dve publikacije, (6) za koje nalazim da su veoma zanimljive premda ja lično iz principa ne upotrebljavam niti kompjuter, niti računar.

Ja sam 1918. prvi počeo praviti plakat pesme koje su bile sačinjene od slova alfabeta, a 1919, prvi sam izumeo vizuelnu (vidljivu-visible) pesmu objavljenu sada u knjizi Kostelanetza Imaged Words and Worded Images u Njujorku.

Pravim brojne kolaže od isečaka i pišem o tome dosta teoretskih tekstova. (7)

Poslaću vam nekoliko primeraka mojih reči-slika, a takođe i bilten moje poslednje knjige Ekscentrična čulnost.

S nadom da ćemo se još čuti

šaljem vam srdačne pozdrave

Raoul Hausmann

Hausman mi je, zaista, uskoro poslao bilten i dve svoje „mots-images“ rađene flomasterom i datirane sa 1969. godinom. Na jednoj od tih „reči-slika“ iscrtane su dve ljudske glave sa crnom šakom i nožem ispod čega piše „Je travaille!“ (Ja radim!), a na drugoj časovnik as ucrtanom reči Mort (Smrt) umesto brojčanika. Njegove radove objavio sam na prvom i udarnom mestu u časopisu, u rubrici „Strani konkretni i vizuelni pesnici“. Štampanje časopisa je kasnilo, isto je tako bilo i sa ekspedicijom. Nadam se, ipak, da je veliki dadazof i, prema rečima njegovog dadaističkog druga Hansa Rihtera, nekad „divlji i eksplozivni (8) Raul Hausman pre smrti u Limožu 1. februara 1971. godine, stigao da vidi svoje „most-images“ objavljene u Signalu.

Napomene:

(1) Hans Richter: DADA 1916-1966, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971, Goethe-Institut, Munchen 1971, str. 10 I u knjizi Georgesa Hugneta: DICTIONAIRE DU DADAISME (1916-1922), Jean-Claude Simoen, Paris 1976, Hausman je označen kao „slikar i pisac“. Zanimljivo je da i Richterova i Hugnetova knjiga, kao i druge publikacije posvećene dadaizmu, mnogo više prostora i pažnje poklanjaju radu Raula Hausmana nego ostalim članovima Berlinske Dade: Grosu, Hartfildu, Baderu i Hilsenbeku.

(2) Hans Richter: DADA art and anti-art, Thames and Hudson, London 1978, str. 116

(3) Karel Tajge: O fotomontaži, u knjizi Vašar umetnosti, Mladost, Beograd 1977. (izbor i prevod Aleksandar Ilić).

(4) Treba reći da je Raul Hausman sarađivao u još jednom našem avangardnom časopisu. U broju 9, iz 1921. godine internacionalne revije za novu umetnost Zenit, Hausman objavljuje, na nemačkom, tekst Pobeda trijumf duvan sa pasuljem gde se može pročitati i ovo: “Manifesti uglavnom hoće da podignu zemljinu težu, ili da glavu zavrtnja predstave kao centralnu tačku kosmosa – uprkos tome ipak se pokazuje da su manifesti stvoreni da budu večni u imaginaciji ljudi.” Prema bloku Časopis Zenit u časopisu Književnost broj 7-8, 1981, str. 1522. (Priredile Vida Golubović i Irina Subotić).

(5) Ovo pismo objavljeno je u zborniku MAIL ART MAIL POETRY – POŠTANSKA UMETNOST POŠTANSKA POEZIJA, časopis Delo broj 2, 1980. str. 63.

(6) Poslao sam mu svoju, te godine štampanu , zbirku Kiberno i plakat-pesmu Signalistička poezija.

(7) Hausman je, inače šezdesetih godina u svojim tekstovima oštro napao novu avangardu, letriste, fluksus, konkretne i vizuelne pesnike, tvrdeći kako oni samo podržavaju i kompiliraju Dadu. Prema njegovim rečima gotovo su sve nove, nekonvencionane umetničke forme stvorene u dadizmu: automatsko pisanje, fonetska poezija, artikulacija, apstraktno slikarstvo i skulptura, fotomontaža, nova tipografija, gotovi predmeti (asamblaži) etc. Za “ecriture automatique”, Hausman će u jednom momentu reći da ga nisu pronašli Breton i Supo, već Hans Arp, Zerner i Tristan Cara.

Tim povodom citirao bih deo iz teksta Fluksus nemačkog umetnika Volfa Foštela (Wolf Vostel): “Dopisivao sam se sa Raulom Hausmanom poslednje godine njegovog života. On mi je prebaciovao da oponašam dadaiste, ja sam slušao tu zvonjavu u nizu pisama, a onda sam mu posalo jedno energično pismo. Taj dragi Raul Hausman. Kao prvo, dvadesetih godina nisu postojale vazdušne katastrofe, televizija nije bila pronađena, on takođe nije doživeo kult automobila i kolone vozila od po 4 kilometara.”

U zborniku Fluxus, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1986. strana 39.

(8) Hans Richter: DADA art and anti-art, str. 118.

SIGNALISTIČKA POŠTA - 1972.

2010-12-13T16:37:00.000-08:00

SIGNALISTIČKA POŠTA - 1972.

SIGNALIST POST - 1972.

Subota, 8. januar 1972.

Danas u poštanskom sandučetu, u Dobrinjskoj 3, Bloknoot (broj 4, druga serija), iz Arnhema, Holandija. Urednici: Ruud Van Aarssen, Robert Joseph i G. J. de Rook. Ovaj broj časopisa je od decembra prošle godine. Izlazi, inače, jednom ili najviše dva puta godišnje u 150 numerisanih primeraka. Primerak koji sam dobio nosi oznaku 53. Format Bloknoota je 21 x 29,5. Većina tekstova se umnožava na šapirografu i, verovatno, malom ofset štampaču (vizuelni radovi). Korice: karton boje cigle. Povez dobar, poluplatno, takođe boje cigle samo tamnije. Kako je tiraž mali, časopis sadrži i nekoliko priloga originala lepljenih ručno, i potpisanih.

Klaus Groh na jednoj od dve stranice, gde ga objavljuju, ima kao prilog papir istrgnut iz beležnice formata 10 x 8, prilepljen, sa otisnutim nazivom Originalobjekt, i potpisan crnim flomasterom. Sledi rad Čehoslovaka Jiria Valocha: crni karton nalepljen po sredini strane. Krajevi kartona su slobodni. U desnom uglu, iznad imena autora otkucanog pisaćom mašinom, stoji attention!

Prilog Piera Van Dijka je kesica, u obliku koverte, od žućkastog papira prilepljena uz gornji desni ugao stranice časopisa. Na kesici (koverti), u njenom gornjem delu, većim slovima, piše EL-BOEKJE, a ispod toga, nešto manjim slovima, i u zagradama – gedicht. Pri dnu je ime autora. U kesici se nalazi sveščica formata 5x7 sa kartonskim koricama i pet listova. Prva dva lista su od belog papira, treći je od bele bezdrvne pisaće osamdesetgramske hartije, četvrti nežne žute boje, takođe, bezdrvni osamdesetgramski, a peti isti kao treći. Kroz treći i peti, kroz probušenu sredinu lista, provučen je mlečnobeli, pamučni konac.

Robert Joseph svojeručno potpisuje dve vizuelne pesme, obe crvenim flomasterom. Njegova treća pesma sastoji se od ubačene milimetarske hartije, u formatu časopisa, na kojoj autor, ovog puta plavim flomasterom, ispisuje reč ROOSSOOL. Drugo S u reči okrenuto je nopako.

Na zadnjem listu časopisa (predzadnjoj strani), ispred onih stranica na kojima je dat sadržaj svih dosadašnjih brojeva Bloknoota, imamo i prilog jednog od urednika, inače, poznatog holandskog vizuelnog pesnika G. J. de Rooka. To je opet kesica, ali ovog puta načinjena od tanke providne hartije sa preklopom za zatvaranje na gornjoj strani.

Njen sadržaj čini račun za gas, vodu i struju grada Nijmegena sa podacima o korisniku na holandskom jeziku, parče nepravilno isečenog belog kartona (verovatno dopisnice), na čijoj prednjoj strani, uokvireno i crvenim pečatom utisnuto stoji: Nederland 0,15 cent fr. 13454 i, očigledno iskidan deo kartonske kutije za šibice. Naziv ovog poetskog dela je de dichter is een open boek.

Bloknoot sadrži i dva signalistička priloga. Prvi je moj, odmah iza teksta Tooka Verstappena al zijn het monsters – zeheren snel (stranice časopisa nisu numerisane). To je slovo O iz poeme Alfabet, načinjeno od delova kompjuterskih traka pa onda snimljeno u negativu, tako da je od žućkasto-bele trake lepljene na crno-sivom foto kartonu dobijena crna traka na beloj osnovi sa jasno izraženim kontrastnim okruglim belim rupama. Slovo je u obliku pravougaonika. Njegova osnovica i desna strana sastoje se od dve spojene i nalepljene kompjuterske trake tako da je tu crna površina znatno veća i kontrast sa belom površinom, na kojoj je slovo otisnuto, znatno je izraženiji.

Nekoliko stranica potom, odmah iza priloga E. Willemsa iz Amsterdama, je i rad Vlade Stojiljkovića. To je, takođe, u ofsetu otisnuta, signalistička pesma (kolaž) pod nazivom the flying motorcyclist veličine 10x17,5 cm, načinjena od slova, brojeva, crteža i isečaka fotografija.

Ponedeljak 10. januar 1972.

Među brojnim pošiljkama najinteresantniji je novi broj (7) Pesničke borbe („Lotta poetica“). Urednici ovog časopisa, koji izlazi u Breši, Italija, su Sarenco, mlađi italijanski vizuelni pesnik i Paul de Vree, Belgijanac iz Antverpena, jedan od najpoznatijih avangardnih pesnika u svetu, pisac više romana na flamanskom, knjiga vizuelnih pesama, eseja i jedne antologije konkretne i vizuelne poezije.

Pored uže redakcije u kojoj su Sarenco i de Vree, Lotta poetica ima i širu međunarodnu redakciju koju sačinjavaju po jedan ili dvoje pesnika iz sedamnaest zemalja, tako da ovaj mesečnik za vizuelnu poeziju ima izrazito internacionalni karakter. U toj redakciji, kao zastupnik Jugoslavije, nalazi se i moja malenkost.

Časopis izlazi u ofset tisku formata 21,5x26. Prednja strana korica pojavljuje se u dve boje sa jednoobraznim rešenjem. Čitava strana, zapravo, prekrivena je slikom gerilca sa mašinkom koji nišani. Slika je anfas, tako da stičete utisak da gerilac upravo u vas cilja. U veoma uvećanom otvoru cevi mašinke, koji je jasno crne boje, nalazi se broj Lotta poetice sa mesecom i godinom izlaženja dok je na gornjoj strani korica naziv časopisa. Za razliku od slike gerilca s mašinkom, koja je uvek u crnoj boji, ostali podaci sa brojem i nazivom časopisa otiskuju se u drugoj boji. Ovog puta to je zeleno-žuta.

Unutrašnja strana prednjih korica sadrži naziv revije na italijanskom, francuskom, flamanskom, nemačkom i engleskom, podatke o časopisu, mesto izdavanja, banku na koju se može slati pretplata, adresu redakcije, administracije i telefone, cenu u lirama (500), francuskim i belgijskim francima, dolarima i markama, sastav internacionalne redakcije i knjižare u kojima se Lotta poetica može kupiti u Italiji, Švajcarskoj, Francuskoj i Belgiji. Na kraju daju se adrese na koje se časopisu može pisati u Italiji i Belgiji, i označava se prevodilac tekstova.

U ovom broju umesto uvodnika Sarenco piše otvoreno i oštro pismo Pikasu koje završava rečenicom „Dragi Pikaso ti si umetnik režima“.

Na strani pet dvojica britanskih pesnika objavljuju po jednu vizuelnu pesmu. Stranica devet rezervisana je za moju Article Poem koju čine četiri fotografije veličine 8,5x10,5. To je poseban ciklus signalističke manifestacije (gestualne poezije) realizovan na bedemima Kalemegdana krajem avgusta i početkom septembra 1971. godine (snimio Vlada Stojiljković).

Na fotografiji broj 1 u prvom planu je glava preko koje je navučena kesa preduzeća PIK Vrbovec; kesa je okrenuta naopako i njena plastična ručica veoma je uočljiva na vratu dok se na donjoj polovini vidi izbočina prekrivenog nosa od koje polaze jasno izražene linije (grebeni) prema uglovima kese. Kada se Lotta poetica okrene za 180 stepeni, pošto se tom prilikom kesa postavi u svoj normalni (upotrebni) položaj, na njoj se može pročitati sledeće:“mesne prerađevine, suhomesnati proizvodi, pravi domaći...pikant vrbovečka, frankfurter, sveže meso i mesne proizvode, camp doručak, hrenovke, domaći svinjski gulaš, vrbovečka jetra ird. Ovaj reklamni tekst odštampan je u obliku srcolikog lista.

Na fotografiji broj dva kesa je i dalje na glavi, ali je sada u prvom planu telo. Ono je u stanju odbrane, Ruke su malo savijene u laktovima i pružene napred. Sa leve strane ovog tela u akciji je grmlje, ispred nekoliko kamenova, a sa desne signalistička objekt poema Vreme je novac sa nejasno uočljivim likom kosmonauta Armstronga na prednjoj strani. U pozadini su zidovi kalemegdanske tvrđave, crkva, kule, bedemi, reka i panonska ravnica.

Fotografija broj tri razlikuje se od prethodnih po tome što su ruke uzdignute iznad glave; kaput se pri tom malo podigao i naborao, noge su razmaknute, kamera je prišla bliže, kamenovi ispred se ne vide, ali zato je grm sa leve strane znatno bolje uhvaćen, a pozadina: crkva i bedemi, nešto su uočljiviji i jasniji.

Na četvrtoj fotografiji kese na glavi više nema. Telo je nagnuto napred, a leva noga iskoračena i savijena u kolenu. U desnoj ruci, podignutoj u visini ramena i ispruženoj, nalazi se objekt poema Vreme je novac. Ovoga puta okrenuta je druga strana ovog objekta, pa se umesto lika nasmešenog kosmonauta, u njenom gornjem delu vidi jedno veliko ćirilsko slovo P, a malo iznad linije koja označava sredinu i na desnoj strani poeme jedva je uočljiva glava psa.

Na desetoj strani Lotta poetice, ispod napisa from europe to chairman mao nalaze se dve fotografije Italijana Elia Martinia naslovljene la revoluzione culturale cinese. Na prvoj fotografiji vidi se devet istovetnih kipova predsednika Maoa poređanih u precizne redove. Na drugoj fotografiji uočljiv je, nešto više u pozadini, jedan znatno veći kip šefa Kineske države dok je oko njega grupisano sedamnaest manjih kipova. Ispod fotografija na istoj strani je i Sarencov prilog pod nazivom new music. Na notnom papiru autor je nabacao znake kineskog pisma, posle čega doalzi latinička transkripcija, a u trećem redu, verovatno, prevod sa kineskog na italijanski koji glasi: in attesa che il sole sorga su queste montagne.

Strana 12 i 16 sadrže tekstove Giannia Bertinia i Sarenca o vizuelnoj poeziji i konceptualnoj umetnosti koji se u nastavcima pojavljuju u časopisu. Autori veoma oštro reaguju na pojavu konceptualne umetnosti tvrdeći da je ona u stvari „samo dobro organizovani plagijat vizuelne poezije“. Ovu svoju tvrdnju Sarenco i Bertini potkrepljuju i nizom očiglednih i nedvosmislenih dokumenata iz kojih se vidi kako su se konceptualni umetnici inspirisali delima vizuelnih pesnika, preuzimali njihove ideje ili u potpunosti kopirali (plagirali) neke njihove radove.

Strana šesnaest rezervisana je za pregled knjiga, časopisa, izložbi i ploča dok na poslednjoj strani korica izdavačka kuća „Amodulo“ reklamira nove zvučne knjige Paula de Vreea, Sarenca, grupe 70 i Hermana Damena.

Sreda 12. januar 1972.

Klaus Groh iz Oldenburga šalje mi svoju konceptualnu knjigu (Concept-book). To je, u stvari, manji džepni kalendar za 1972. i 1973. godinu od 64 strana formata 9x14,5 cm. Na prednjoj strani korica autor je nalepio papir sa naznakom BUNDESREPUBLIK DEUTSLAND PERSONALANWEIS. U donjem delu nalepnice pečatom, u plavo-ljubičastom mastilu, utisnuta je reč maniplation. Čitava nalepnica, koja se nalazi negde na sredini korica knjige, zaokružena je od strane autora crvenim flomasterom i označena sa brojkom 1.

Na drugoj strani korica, plavom hemijskom olovkom, na engleskom, napisano je „ova knjiga-ideja za Miroljuba od Klausa“. Na sledećih 58 strana ovog džepnog kalendara, koji je, inače, izdala neka nemačka banka u reklamne svrhe, u raznim varijacijama Groh je pečatom, u plavo-ljubičastom mastilu, otiskivao reč manipulation.

Poslednjih šest strana (59-64) sadrži poruku: nur kreativ ist lebt, takođe, otisnutu pečatom u plavo-ljubičastom mastilu. Ista poruka otisnuta je i na predzadnjoj strani korica ove konceptualne knjige gde stoji i naznaka da je ona unikatna (1/1) uz potpis K. K. Groh 1972.

SIGNALISTIĆKA POŠTA - 1979.

SIGNALIST POST - 1979.

Časopis LA MAMELLE izlazi u San Francisku. Broj 4, maj 1976. posvećen je u celini Rubber Stamp Artu. Teoretske tekstove i otiske gumenih pečata (rubber stamps) objavljuju: Endre Tot, Klaus Groh, Anna Banana, Ray Johnson, Herve Frscher, Albrecht D., Ken Friedman i Georg M. Guglberger.

Vittore Baroni iz Italije šalje poštanske karte: POESIA VISIVA, ART RENEGADE i FATAGAGART.

Poštanska karta Maurizia Nannuccia umetnika iz Firence: ALWAYS ENDEAVOR TO FIND SOME INTERESTING VARIATIONS, izdanje Instituta za modernu umetnost iz Los Anđelesa.

RUBBER je mesečni informatini bilten posvećen upotrebi pečata (rubber stamps) u umetnosti. Štampa se samo u 100 numerisanih primeraka. Izdavač: Aart van Barneveld iz Amsterdama. U broju 2, februar 1979. objavljuju brazilski mejlartisti: Paulo Bruscky, Leonhard Frank Duch i J. Medeiros. Broj 3, mart 1979. posvećen je fluksusovcima: Dicku Higginsu, R. Pageu, Jean Jaques Lebelu, B. Wattsu, Georgeu Brechtu, Benu Vautieru, N. J. Paiku, Benu Pattersonu, A. Kopckeu i S. Brownu.

Časopis INTERMEDIA izlazi u San Francisku, neredovno, otprilike četiri broja godišnje. Do sada je objavljeno više brojeva sa vizuelnom poezijom, novom muzikom konceptualnom fotografijom, itd. Tema broja 1. iz 1978. godine je entropija. Uredništvo za kraj ove godine priprema broj posvećen evropskoj i južnoameričkoj avangardi.

Klaudio Goulart iz Amsterdama šalje svoju poštansku kartu. Mail art akcija u okviru izložbe „POSTE RESTANTE“ na liverpulskoj akademiji umetnosti. Na karti je pečatom utisnuto: WHY ARE YOU DOING MAIL ART?. S druge strane naznačeno je ime umetnika s adresom liverpulske izložbe.

Franco Cavallo: ZIGURAT. Knjižica u izdanju časopisa Altre Termini iz Napulja. Poezija, beleške, vizuelne pesme.

Katalog izložbe: THE FIRST INTERNATIONAL ROOF ART EXHIBITION održane još u leto 1976. godine. Organizator Nic Thompson iz Purbrook-a, Hampshire, Engleska, šalje još i poziv za novu izložbu THE REJECTION SLIPS u galeriji Sudurgata, Rejkjavik.

Dr DADA Klaus Groh: MANIFEST DADA 1979.

S. Hitchcock iz Kalifornije: 25 SIGNALS.

R. Rehfeldt iz istočnog Berlina, osnivač avangardnog arhiva u ovom gradu i edicije Contart, šalje poštanske karte s porukama: DO NOT STOP i MAKE A CREATIVE WORLD NOW.

U galeriji Sincron, Breša, Italija, ovog poleća izlažu: Anna Vancheri i Yves Millecamps.

Vittore Baroni, Italija, poziva na svoj MAIL ART SHOW sa temom politička satira.

Printed Edition iz Njujorka najavljuje knjigu: THE EPICKALL QUEST OF THE BROTHERS DICHTUNG AND OTHER OUTRAGES. Autor: Dick Higgins, ilustracije: Ken Friedman.

Avangardna grupa Inter/media research iz Ferare (Camerani Maurizio, Massimo Cavallina, Emanuele Mattaliano), organizuje seriju audio komunikacija preko radio-talasa pod nazivom INTERFERENZA.

U kantonalnoj biblioteci u Luganu izložba italijanskih vizuelnih pesnika: POESIA APOESIA – POESIA TOTALE. U okviru izložbe „performance“) Adriano Spatola, Giulia Niccolai).

ARTWORKS OPENS! Poručuje Judith A. Hoffberg iz Kalifornijskog grada Venice. Otvorila je knjižaru za prodaju: artists books, avangardnih časopisa, artists objects, postcards itd. U knjižari će se održavati razne akcije, performansi, književne večeri, izložbe.

Fenyvesi Toth Arpad iz mađarske varošice Balatonfenyves – konceptualne i Mail art poruke, fotografije i poštanske karte: DA + DA, SELF-MADE MAN, NO PICTURES PLEASE etc.

Underwich Editions iz Toronta, Kanada objavljuje nekoliko knjiga, ploča i kaseta eksperimentalne proze i poezije: Steve McCaffery i bp Nichol: SOUND POETRY (teorija, istorija i praksa zvučne poezije, sa esejima, manifestima, disko-pločama, bio-bibliografskim podacima autora), Brian Dedora: HE MOVED, Murray Schafer: THE CHALDEAN INSCRIPTION, Steve McCaffery: RESEARCH ON THE MOUTH (stereo kaseta sa najboljim zvučnim pesmama ovog autora već afirmisanog u svetu. Tiraž 100 kaseta. Trajanje 60 minuta.

Robin Crozier iz Sanderlenda, Engleska, poznat je po svojim crtežima, rukopisu koji lansira kao čistu umetničku kreaciju i nekoliko knjiga pod zajedničkim naslovom: PORTRAIT OF ROBIN CROZIER. Sada traži materijal za knjigu VIEWS, šalje kolaže, katalog ICELAND BLUE SHOW i jednu diplomu izdatu od kraljice Dadalanda Ane Banane iz San Franciska kojom se potvrđuje da je ovaj umetnik MASTER OF BANANOLOGY.

Časopis FANDANGOS izlazio je u Holandiji od 1972. do 1978. godine posvećen umetničkim istraživanjima u masmedijima; Body Artu, Mail Artu, performansu, foto i video umetnosti. Osnivači i izdavači FANDANGOSA su Raoul Marroquin, Theo V. D. Aa, Aart V. Barneveeld, C. V. Kent i Rod Summers. Poslednji broj 8,9,10,11, proleće 1978, na preko 150 strana većeg formata donosi primere iz svih gore navedenih umetničkih oblika, kao i tekstove i intervjue na engleskom jeziku.

U pojedinim ranijim brojevima sarađuju: Joseph Beuys, Filliou, Jacki Apple, Marcia Resnick, Ulises Carrion, Yoshio Nakajima i drugi. Jedan broj FANDANGOSA bio je posvećen i avangardnoj umetnosti u istočnoevropskim zemljama.

Ferrucio Dragoni iz Milana šalje mail-art poruku no. 124. Na crnom, presavijenom kartonu komad gaze sa utisnutim slovima: I WOULD LIKE TO LIVE IN NOVANOAH.

Karta Ursule Block, upravnice galerije i izdavačke kuće „Rene Block“ iz Zapadnog Berlina. Knjiga On Kaware I AM STILL ALIVE još nije završena.

Vest iz San Franciska. Anna Banana i Bill Gaglione iz svoje dadaističke zemlje (dadaland) javljaju da će broj 7 časopisa Vile koji izdaju, posvetiti Mail art-u (Rubber Stamp art).

Upitnik mađarskog umetnika Endre Tot-a: I AM GLAD IF I CAN ASK YOU QUESTIONS. Ova konceptualna akcija odvija se preko berlinske galerije Rene Block.

Dick Trace iz Vankuvera, Kanada, šalje tek naznačene crteže ljudskih lica koje treba doraditi i vratiti mu poštom. Od primljenog materijala Dick organizuje izložbu i objavljuje knjigu.

ITINERARI PER UNA ALFABETIZZAZIONE naziv je izložbe vizuelne i zvučne poezije koja se održava u zamku Stellata (Bondeno) Ferara. Izložba će trajati od 25. avgusta do 23. septembra, koordinator Enzo Minarelli.

Profesor univerziteta iz grada Storrs (University of Connecticut, Art dept.) John S. Fawcett organizuje veliku STAMP-OUT-ART izložbu. Radovi se ne vraćaju. Biće objavljen katalog sa manjim, limitiranim tiražom. Najbolji radovi, po oceni profesora, poslužiće za učenje i inspiraciju studenata.

Ferdinando Grossetti – katalog manifest MONDO SUONATO, štampan u 200 numerisanih i potpisanih primeraka.

Lepo iznenađenje iz Hanovera: časopis za vizuelna istraživanja ZWEITSCHRIFT. Uređuje ga i izdaje bračni par Uta i Michael Erlhoff, a kao saizdavač pojavljuje se Paul Komor. Časopis izlazi povremeno, jednom ili najviše tri puta tokom godine. Tema ovog broja (4/5. proleće 1979) je STRANGE IS THE STRANGER ONLY IN STRANGENESS. Uvodni tekst On strangeness potpisuje Jackson Mac Low, poznati američki avangardni literata iz kruga: Dicka Higginsa, Johna Cagea, Emmeta Williamsa i fluksusovaca. Od ostalih saradnika sa zvučnim imenima tu su konceptualni umetnici: On Kawara, Dan Graham, Petr Štembera, Timm Ulrich i Laszlo Beke. Konkretni pesnik Gerhard Ruhm objvaljuje svoje Legende, a naš konceptualac Braco Dimitrijević: SIX PIECES JUST AFTER THE HISTORY.

Monty Canstin, Vehicule Art inc. iz Montreala organizuje izložbu INTERNATIONAL POSTAL ART SOUP.

INSTALLATION PREVIEW, izložba Jochena Gerza aprila meseca ove godine u galeriji ICON u Birmingemu.

Sa popriličnim zakašnjenjem pristigao je katalog Mail Art izložbe BARON’S MAILBOX (Cleveland, Ohio, 8-27. X 1978.)

Ruth Wolf Rehfeldt iz Istočnog Berlina u svojim TYPEWRITINGS ponovo oživljava, jednu sada gotovo zaboravljenu, a pre desetak godina veoma omiljenu igru putem pisaće mašine.

Angelika Schmidt poziva na veliku Mail-Art izložbu koja će se održati u Štutgartu krajem septembra i početkom oktobra ove godine.

Izložba se otvara u okviru IX Kongresa Internacionalnog umetničkog društva. Tema kongresa je Umetnost i javnost.

Leonhard Frank Duch javlja se iz Brazila poštanskom kartom svom išaranom umetničkim pečatima.

Katalog galerije POWERHOUSE iz Montreala – pregled aktivnosti umetnika vezanih za ovu galeriju. Tekstovi na francuskom i engleskom jeziku.

Časopisi, knjige i ostali materijal koji dobijam poslednjih godina sve više pokazuje da Kanada postaje vodeća sila umetničke avangarde, posebno onog dela koji se odnosi na performans i video art.

Paulo Bruscky iz Recifea, Brazil, najavljuje II FESTIVAL DE INTERNO DA UNICAP, koji će se održati na Universidade catolica de Pernambuco. Biće izloženi i prikazani: Mail Art, vizuelne pesme, Stamp Art, artist’s books, slajdovi, video trake, objekt pesme; moći će se čuti magnetofonske trake i ploče sa snimljenom zvučnom poezijom itd. Predviđeno je štampanje kataloga.

Materijali i upitnik od Koloradskog univerziteta iz Bouldera (Department of Fine Arts). Pripremaju katalog izložbe MAIL ETC., ART održane 22. januara 1979. Žele da kompletiraju bibliografiju Mail Arta, pa traže podatke o svim važnijim knjigama, katalozima, člancima iz ove oblasti umetnosti.

Iz materijala koji šalju vidi se da je izložba imala izuzetan uspeh i publicitet. Izlagalo je preko 400 umetnika sa više od 1.000 radova. Uključeni su raznovrsni Mail Art radovi, pored poštanskih karata, maraka, pisama, ispečatanih poruka i drugog materijala još i telegrami, telekopije i zabeležene (zvučno ili ručno) akcije putem telefona. Mnogi umetnici poslali su i knjige („artist’s books“), listove, plakate, manifeste, štampane na ofsetu, litografisane, kserografisane, otisnute putem pečata (rubber stamps art), umnožene mimeografom, leterpresom, fotografskim putem ili ručno. To je izvanredan način direktne, neposredne i jeftine komunikacije, razmene ideja i umetničkih dela.

Organizatori izložbe su asistenti sa Koloradskog univerziteta (Dept. Of Fine Arts) Ed Koslow i Bonnie Donohue. O ovom događaju pišu Irene Clurman: MAIL ART: IT CANCELS TRADITION AT CU SHOW u Rocky Mountain news ’now’, 28. I 1979. , kao i Gordon Mc Connell: MAIL ART: A FEW DISCOVERIES AMONG THE EPHEMERA i Aimee Young Jackson: THEREIN HANGS THE MAIL.

MAIL ETC., ART je putujuća izložba. Posle januarske premijere u Boulderu tokom marta našla se u Edwardsvilleu na odseku za umetnost i dizajn University of Southern Ilinois, a maja je predstavljena studentima Tyle school of Art u gradu Elkins Park. Za vreme letnjih meseci organizatori su ugovorili izlaganje u Čikagu. Tokom septembra i oktobra preuzima je Florida State University iz grada Tallahasse. Za novembar i decembar još nije ugovoreno izlaganje u Čikagu. Tokom septembra i oktobra preuzima je Florida State Universtiy iz grada Tallahasse. Za novembar i dcembar još nije ugovoreno izlaganje. Januara 1980. izložba se vraća u Boulder gde će još jednom biti prikazani svi radovi (i oni koji su tokom jednogodišnjeg putovanja pristigli i prihvaćeni). Tom prilikom biće objavljen i reprezentativan katalog ove zaista u svemu izuzetne

Mail Art izložbe.

Poziv grupe RICERCHE INTER/MEDIA. U Bolonji je od 1.-6. juna ove godine održan ARTE FIERA, Internacionalni sajam moderne umetnosti. Ricerche inter/media je u okviru sajma organizovala seminar na temu: AUTONOMIA CRITICA DELL’ ARTISTA.

Telegram On Kaware, ovog puta iz Dizeldorfa: I AM STILL ALIVE, 17. V 1979. – kasno popodne.

Mail andergraund časopis PROP iz Olbenija. U broju 1, mart 1979. objavljuju: Cynde Gregory, Jessica Lawrence, Billy Drislane i Patrick Fleming. Na koricama pod naslovom WHAT IS ART? Uredništvo štampa kraće sentence: Marcela Duchampa, Ezre Pounda, Josepha Beuysa i Ada Reinhardta.

Od G. A. Cavellinia jedna nakićena, višebojna punomoć kojom me ovlašćuje da mogu 2014. godine, u nekom jugoslovenskom muzeju, organizovati izložbu u njegovu čast.

Iz Pariza javljaju se Pierre Restany, Julien Blaine i Liliane Vincy. Pripremaju INTERNATIONAL AUDIO AND VISUAL MAIL ART FAIR u galeriji Lara Vincy. Izložba će biti prodajna, počeće decembra ove, a zatvoriće se krajem sledeće godine.

Istvan Kantor sa svojom grupom NEOISM iz Montreala šalje materijale: SUPER OFFICIAL MANIFESTATION OF NEOISM, LOVE LETTER, poštansku kartu BRAIN-CARD i dr. Posebno informiše o Mail Art izložbi BRAIN IN THE MAIL koja je održana u Montrealu i sada putuje Kanadom.

Poštanska karta Gyorgya Galantaia iz Budimpešte kojom reklamira svoj nedavno osnovani arhiv avangarde ARTPOOL.

Umetnik iz Latinske Amerike Ulises Carrion živi u Amsterdamu. Tamo već više godina vodi knjižaru i arhiv OTHER BOOKS AND SO.

Carrion veoma aktivno učestvuje u Mail Artu. Piše i objavluje zapažene tekstove o ovom obliku umetnosti, organizuje izložbe u prostorijama svog arhiva, izdaje mesečni list za poštansku i kratkovečnu umetnost EPHEMERA.

Oktobra prošle godine Carrion je organizovao uspelu izložbu FROM BOOKWORKS TO MAILWORKS. Ovog leta na izložbi ARTIST’S POSTAGE STAMPS AND CANCELLATIONS STAMPS okupio je 150 umetnika iz 25 zemalja. Umetnici su izlagali originalne poštanske marke i materijale ispečatane svojim štambiljima. Mnogi su za ovu priliku kao: Roy Arden, Dan Barber, Gabriel Borba, Geoffrey Cook, Peter Frank, Tohei Horiike, Raul Marroquin, Romano Peli, Michaela Versari i drugi, napravili specijalne pečate.

Materijal sa izložbe štampan je u holandskom časopisu RUBBER sa obimnim uvodom Carriona pod nazivom PERSONAL WORLDS OR CULTURAL STRATEGIES?

Od S. Fishbein-a iz San Franciska crtež amrela u raznim položajima (Umbrella art).

Odair Magalhaes iz Brazila sa svojom grupom, a uz pomoć Contemporary Art Museum of the Sao Paulo University i Comisao paulista de danca, organizuje izložbu: MAIL DANCE – WAYDADANCE (grafika, crteži, kolaži, predlozi, ideje slajdovi, videotejp).

Katalog Galantai Gyogy-a umetnika iz Budimpešte sa izložbe u umetničkom klubu Feszek 24. oktobra 1978. godine. Izložbu je otvorila Anna Banana iz San Franciska poznata po tome što je neodadaizam obogatila „teorijom bananologije“.

Otvaranje izložbe proteklo je tako što je Ana pročitala tekst jednog poznatog mađarskog kritičara o Galantai Gyorgy-u pisan za tu priliku. Tekst je, naravno, bio na mađarskom jeziku. Ana Banana osim engleskog ne zna ni jedan drugi jezik. Tako je na opšte zadovoljstvo prisutne publike i Banana imala svoj performans.

Curt Stenvert: OBJEKTE 1962-1978 u galeriji Harlekin Art iz Vizbadena-Erbenhajma. Na poslednjoj strani kataloga galerija najavljuje, za Internacionalni sajam umetnosti u Bazelu (13-18. VI 1979, izdanje: Marina Abramović) Ulay: RAUMINSTALLATION – FOTODOKUMENTATION.

Konceptualna akcija iz Japana. Tohei Horiike dostavlja Documentation sheets PROJEKT: TWO DEFINITION NOTES AND ONE PROPOSAL. Od prikupljenog materijala (odgovora pozvanih umetnika) Horiike organizuje izložbe u Japanu i Americi.

OD DADAIZMA DO SOCIJALNOG ANGAŽMANA

2010-12-13T05:28:00.000-08:00

OD DADAIZMA DO

SOCIJALNOG ANGAŽMANA

Stvaralaštvo Džona Hartfilda (John Heartfild) (1), nemačkog umetnika, vezano je za nekoliko karakterističnih momenata. Jedan od njih je avangardistički i antitradicionalistički stav. On se najpre izražava u njegovim fotomontažama, kojima je u najvećoj meri, na izložbu u SANU (2) i predstavljen našoj publici. Drugi je – neprestana borba protiv socijalne nepravde i ugnjetavanja, posebno protiv nacističkog režima, kojoj ovaj vrsni umetnik posvećuje najveći deo svog života.

Rođen u Berlinu-Šmargendorfu 1891. godine, Hartfild je studirao na umetničkim akademijama u Minhenu i Berlinu. Već od samog početka opredeljuje se za nove umetničke discipline i posebno radi na plakatu i dizajnu knjige. Godine 1916. počinje sa tipografskom montažom mesečnog časopisa Nova omladina i svojim oštrim protestima protiv rata dolazi u sukob s nemačkom policijom.

Tih godina ovaj avangardni umetnik započinje svoje aktivno učešće u poznatoj Berlinskoj Dadi (Berlinska dadaistička grupa), zajedno sa Georgom Grosom (Georg Grosz) i Raulom Hausmanom (Raoul Hausmann). Prema svedočenju Hansa Rihtera (Hans Richter) (3) tada je, u okviru Berlinske Dade, nastala i fotomontaža kao nova likovna tehnika. „Glavni pobornici ovog pravca – kaže Rihter – bili su Raoul Hausmann nazvan dadazof i John Heartfild, nosilac počasnog naziva fotomonter.“ Kao dadaista Hartfild sarađuje u Hausmanovom časopisu Der Dada, a zajedno sa Grosom i Hausmanom organizuje Prvi međunarodni sajam Dade u Berlinu 1920. godine gde izlaže svoje fotomontaže.

Neposredno nakon završetka prvog svetskog rata Hartfild pristupa komunističkoj partiji i sve do 1933. godine, i dolaska Hitlera na vlast, radi na plakatima, kolažima, montaži rukopisa, fotomontaži i agitaciji.

Cela Hartfildova umetnost tog vremena posvećena je socijalnoj borbi. Oštrica njegovih nadahnutih plakata i fotomontaža nevosmisleno je uperena protiv društvene bede i ugnjetavanja svih vrsta; protiv nemačkog militarizma koji se, samo nekoliko godina posle poraza u prvom, već sprema za drugi svetski rat.

To je najuočljivije u jednoj od umetnikovih fotomontaža pod nazivom: Deset godina kasnije: Očevi i sinovi 1924, objavljenoj, kao i većina njegovih radova, u berlinskom Radničkom ilustrovanom časopisu.

U prvom planu tog snažno konstruisanog dela s rafiniranim psihološkim dejstvom su mrtvački kosturi bivših ratnika, u stavu mirno, na čelu s vrhovnim vojvodom Hindenburgom, simboličnom figurom nemačkog militarizma, potonjim predsednikom države i čovekom koji je omogućio da se Hitler dočepa vlasti. U donjem delu vidimo grupu dečaka desetogodišnjaka, buduće topovsko mesto, u punoj ratnoj spremi.

Ekonomijom sredstava umetnik ostvaruje sugestivnu sintezu jezičkog i vizuelnog. Delo zrači svojom čvrstom kompozicionom celinom. Verbalno i pikturalno ovde se spajaju u poruku s određenim dejstvom. Angažovana i socijalna poruka nije „pokrila“ poetsku. Naprotiv, one obrazuju vidljivo revolucionarno-estetsko jedinstvo.

Posle 1933. godine i dolaska Hitlera na vlast, Hartfild odlazi u izgnanstvo u Čehoslovačku, a nakon okupacije ove zemlje u Englesku.

Vreme izgnanstva on popunjava neprekidnom borbom protiv nacizma.

Otvoreno i neposredno reaguje na neuralgične probleme u tadašnjoj Evropi i Nemačkoj: ubrzanu militarizaciju i fašizaciju, paljenje Rajhstaga, nacistička osvajanja, španski građanski rat, generala Franka, Musolinijevo osvajanje Etiopije.

Nacisti ne ostavljaju Hartfilda na miru ni u izgnanstvu. Nemačka ambasada zahteva da se njegovi radovi uklone sa izložbe u Pragu, a nakon Minhenskog sporazuma Hitlerova vlada traži da joj se umetnik izruči. Kraj rata Hartfild je dočekao u Njujorlku gde je neko vreme živeo i radio. Avgusta 1950. godine nastanjuje se u Demokratskoj Republici Nemačkoj. Od tada do svoje smrti, u Berlinu 1968, on intenzivno radi na dizajnu knjige, plakatima i scenografiji za izdavačke kuće i pozorišta. Za svoj rad dobija najviša priznanja i nagrade. Postaje redovni član Akademije umetnosti.

Već smo naglasili dve osnovne komponente koje Hartfildovu umetnost čine aktuelnom i danas: socijalno-revolucionarnu poruku i avangardizam. Te dve komponente su neodvojive u njegovim delima.

Svoje izvore nalaze u svakodnevnom i aktuelnom. Njegov neposredni odraz su akcija, angažovanje, borba.

Na Hartfildovo stvaralaštvo se u potpunosti može primeniti lukačevska definicija umetnosti kao dijalektičkog saznavanja stvarnosti i dinamičkog jedinstva, sinteze protivurečnosti toliko karakterističnih za sam život. Nju bi određivale „integralna spoznaja“ i „proleterska univerzalnost“, čime duša umetnikova postaje ogledalo sveta što kroz intenziviranu svest i imaginaciju odražava preoblikovane fragmente stvarnosti.

Druga komponenta koju smo spomenuli je avangardizam. Izražava se u fotomontaži, tehnici koja je, kao što smo videli, nastala u Berlinskoj Dadi. Ona je najpre i najradije korišćena u dadaizmu, ali je kasnije kao antitradicionalistički i eksperimentalni oblik umetničkog stvaralaštva prihvataju i nadrealisti.

U fotomontaži umetnik više ne radi paletom i bojom. Osnovni gradilački materijal su fotografije i teklstovi. Poruka se zasniva na nekoj vrsti sinteze verbalnog i vizuelnog, gde se ova dva medija izvanredno dopunjuju.

Zanimljivo je da su tehniku fotomontaže i kolaža prihvatile i nove avangardne struje pedesetih i šezdesetih godina, od pop-arta do vizuelne poezije. Posebno je razvijena u okviru vizuelnog pesništva i postala je veoma efektan način njenog izražavanja, Mnogi pesnici Španije, Italije, Francuske i Portugalije koriste je u neposrednoj društveno-političkoj borbi. Prema rečima portuglaskog pesnika De Mela e Kastra, tokom portuglaske revolucije u aprilu 1974. godine došlo je do stvaranja spontane narodne vizuelne poezije. Ljudi, borci, stvarali su na posterima, prometnim znacima, transparentima i drugom aktivističkom materijalu, i ne sluteći, vizuelnu poeziju „koja mnogo kaže i čija poruka nadilazi trenutak u kojem je nastala“.

Tako nam se i dela koja je Hartfild stvarao još pre pedeset godina sada ukazuju u jednom sasvim novom svetlu: kao neprekidno obnavljanje umetnosti. Povezujući to s njegovim ranim dadaističkim avangardizmom i kasnijom angažovanošću na socijalno-revolucionarnom planu, možemo na kraju, s pravom ponoviti reči Bertolda Brehta da je Džon Hartfild jedan od najistaknutijih evropskih umetnika i veliki društveni kritičar svog vremena.

Napomene:

(1) Pravo ime Džona Hartfilda je Helmut Herzfelde.

(2) Tekst je objavljen u listu Rad 27.2.1976. godine kao prikaz Hartfildove izložbe u galeriji SANU, pod naslovom “Angažovani umetnik na delu” (Naslov je dao urednik lista). Ovde se tekst objavljuje bez skraćenja i sa nekim manjim izmenama i dopunama.

(3) Hans Richter u predgovoru kataloga izložbe Dada 1916-1966, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971, Goethe-Institut, Munchen 1971 str. 10-11.

U istom katalogu na strani 95, u biografskoj belešci o Džonu Hartfildu, kaže se da je on “sa svojim bratom Wielandom Herzfeldom 1916 godine pronašao fotomontažu.” Zanimljivo je da je mnogo godina kasnije došlo do spora između Georga Grosa i Džona Hartfilda s jedne i Raula Hausmana s druge strane oko prvenstva pronalaženja fotomontaže Hausman je, naime, tvrdio da je on pre ove dvojice svojih berlinskih drugova inaugurisao novu “llikovnu tehniku”.

SIGNALIZAM U AKCIJI - SCIJENTIZAM

2010-12-10T13:10:00.000-08:00

SIGNALIZAM U AKCIJI

SCIJENTIZAM

Prvobitna ideja signalizma je scijentizam – pokušaj sinteze poezije (literature) i egzaktnih nauka. To je već tada, šezdesetih godina, bio čitav jedan program revolucionisanja poezije, kulture, mišljenja. Ne samo pesnički bunt. Ne samo pokušaj već radikalni zahvat: seča i gradnja. Literarna, duhovna revolucija koja je gradila novi pogled na svet: planetrani kosmički – na ruševinama starog jezika i formi.

To je jedan sasvim novi, sasvim drugačiji prilaz literaturi, poeziji, jeziku, stvaranju uopšte. Planetarna opsednutost i kosmogonijska vizija drugih svetova, mogućeg života i izvan zemlje, tamo negde u dubinama kosmosa, u vrtlozima drugačijeg jezika i sveta.

Kosmos je materijalan, zapravo prepun je materije i energije koje su u neprekidnom kretanju, sudaranju, promenama, eksplozijama, stvaranju i razaranju. Čovek je deo kosmosa, najživlji, najtananiji, najkrhkiji. On je deo sveopšte igre sveta (kosmosa). U toj igri, u toj borbi on se oslanja na jezik, misao, pesmu. Za jedan novi svet bio je potreban novi jezik, novi način mišljenja, nova pesma. To je sve dala prva faza signalizma – scijentizam, ili, kako je kasnije nazvana, pesnička nauka.

SIGNALIZAM U AKCIJI

Scijentizam i pesnička nauka pre su proizvod jedne pesničke laboratorije, negoli agoničke grupne akcije, otvorene borbe u zagušenoj književnoj areni. Borba je usledila potom 1969. i 1970. godine kada dolazi do formiranja grupe i pokreta, do pojave prvog broja časopisa Signal i drugog i trećeg manifesta signalizma. Prvi manifest je još donkihotska borba sa “silama nemerljivim”. Godine koje su usledile bile su godine zajedničkih istupanja, novih manifesta, časopisa, izložbi, proglasa, otvorenih i prikrivenih rasprava, svađa, antologija, jednom reči: dinamike, života.

Borba s “pasivizmom jedne kulture” i njenim otvorenim i nedvosmislenim tradicionalizmom, ispoljenim najpre kroz raznorazne antologije i tekstove Milana Komnenića, Bogdana A. Popovića i drugih, u tom periodu je oštra, otvorena i bespoštedna. To nije bila borba putem neposrednih polemika, već borba stvaralačkom akcijom, delom. Nastajala su literarna dela koja su bila sasvim drugačija od svega onog što je do tada bilo stvoreno u našoj književnosti, u našoj kulturi. Signalizam je živeo kroz ta dela koja su rušila sve ranije predstave o poeziji i umetnosti. Atakovao je na najsvetiju stvar literature, na sam jezik. Ali više ne kao u prethodnoj fazi da ga samo zameni jednim novijim, svežim jezikom, već da ga sasvim istisne iz prostora književnosti. To je radila signalistička vizuelna poezija. Svela je čitav jezik na slovo, na znak. A kad joj ni to nije bilo dovoljno ostavila je praznu belu stranicu da govori, da zrači, da peva. Ima li kraja signalističkoj radikalnosti i vitalnosti? Čini nam se da nema. To potvrđuje jedan drugi oblik signalizma – kompjuterska poezija.

Čovek počinje u stvaralaštvu da upotrebljava mašine. U jednom momentu prestrašenim tradicionalistima, ali i bivšim nadrealističkim avangardistima, učinilo se da je mašina ukonila čoveka sa polja kreacije i zauzela njegovo mesto. Odmah su počele tužbalice o dehumanizaciji stvaralaštva, o mašinskoj umetnosti koja će uništiti ljudsko, o tragičnoj, gotovo hamletovskoj poziciji umetnika u elektronskoj civilizaciji. (1) Postavilo se po ko zna koji put pitanje o budućnosti umetnosti, svrsi umetnosti u tehnološkom društvu, da bi se na kraju postavila dijagnoza o smrti umetnosti.

To je, više nego očigledno, bio strah od mašine, strah od novoga, užasan strah, teskoba ugroženog bića. Tog straha, te dileme u signalizmu nije bilo. Nije bilo uopšte kolebanja u tome da se mašina upotrebi u stvaralačke svrhe. Nije bilo dileme da je to što je dobijeno uz njenu pomoć literatura, poetski tekst.

Probijene su mnoge granice, srušena vekovna pravila stvaralaštva i ono što je tom prilikom stvoreno bilo je do te mere novo da nije moglo ostati u tesnom odelu ranije estetike i teorije književnosti i umetnosti.

Stara, tradicionalistička literatura i umetnost pokušale su zadržati status quo uplašene ponornošću novina koje je doneo signalizam, nemogućnošću da se bar delimično prilagode, odlučnošću i radikalnošću kojom je signalizam nastupao kroz svoja dva najisturenija oblika: vizuelnu i kompjutersku poeziju.

Svoju istraživačku vitalnost signalizam je ispoljio i kroz druge oblike, možda manje radikalne od onih o kojim sam govorio, ali zato ne manje značajne za literaturu i umetnost. To se, pre svega, odnosi na šatrovačku, fenomenološku, aleatornu i stohastičku poeziju, gde su vidni napori da se što dublje prodre u jezik, da se ispita samo biće jezika kako bi se pronašle nove mogućnosti za njegovu pesničku upotrebu.

SIGNALIZAM KAO STVARALAČKI POKRET

Iz onog što sam već kazao jasno proizilazi da je signalizam stvaralački pokret. Organizovan, sa svojom predistorijom, istorijom i sadašnjim trajanjem.

Ne postoji više časopis kao stožer okupljanja, ali zato postoji jasno definisan program, teorija signalizma koja se i dalje razvija. Postoji još nekoliko ljudi, stvaralaca koji ne odustaju od signalizma i koji će, nadam se, kao istraživači biti uvek zaneti inspirativnim idejama ovog našeg pokreta.

Sada smo, zapravo, u situaciji da se mnoge ideje signalizma vešto ili nevešto preuzimaju od strane tradicionalista i neotradicionalista, kamufliraju i proturaju kao nove, originalne.

Književnost mora de se kreće, da se menja, inače bi odavno bila mrtva. Originalnost i radikalnost ideja signalizma bila je ogromna u vremenu kada su one bile izrečene. Rušio se i bacao u prah i pepeo čitav jedan literarni i umetnički sistem zasnovan na tradicionalizmu, establišment koji je vladao u kulturi. Zato su vremenom pojedini tradicionalisti i nova generacija neotradicioanlista počeli da preuzimaju od signalizma mnogo toga što im je odgovaralo, vešto prerušavajući to preuzimanje, istovremeno postajući još ljući neprijatelji i negatori signalizma, valjda pomalo opterećeni i nekom vrstom griže savesti, ako

tako mogu da je nazovem.

ODNOS SIGNALIZMA PREMA DRUGIM

AVANGARDNIM POKRETIMA

Taj problem može dvostruko da se sagleda: kao odnos signalizma prema ranijim avangardnim pokretima: futurizmu, dadaizmu, nadrealizmu, takozvanoj “istorijskoj avangardi”, kako je sada nazivaju neki teoretičari umetnosti, i odnos prema novim tendencijama u literaturi i umetnosti šezdesetih i sedamdesetih godina (konkretna i vizuelna poezija, spacijalizam itd.).

Iz manifesta i drugih tekstova nastalih u okviri signalizma, kao i iz tekstova o signalizmu kao pokretu, moguće je videti kakav je taj odnos. Signalizam u prvom svom manifestu (Manifest pesničke nauke 1968. godine) (2) mnogo šta zamera futurizmu, ali isto tako prihvata, bar u najopštijem vidu, ideje koje su futurističke, ili bi mogle biti futurističke.

Sve te ideje, čija je opštost neosporna, sada se posmatraju u jednom sasvim drugačijem miljeu, ne više industrijske civilizacije, već nove tehnološke i elektronske ere. Futuristi su obožavali mašinu (automobil, lokomotivu), ali ta mašina je bitno drugačija od one koje su signalisti upotrebili da stvaraju umetnost (kompjuter). I odnos prema mašini je drugačiji. Za Marinetija mašina je lepša od Nike samotračke, dok je za signaliste kompjuter oruđe koje su upotebili da bi stvorili jedno umetničko, pesničko delo.

Veoma često neki neupućeni kritičari, čak dobronamerno, brkaju signalizam, ili barem neka od njegovih ostvarenja, sa nadrealizmom. To je sasvim pogrešno. Razlike su ogromne. Gotovo da su ova dva avangardna pokreta na suprotnim pozicijama. S druge strane, često ukazivanje na vezu i izvesne podudarnosti sa dadaizmom mislim da stoje. Na ovaj veoma inspirativan izvor signalista ukazivao je svojim tekstovima i Ljubiša Jocić. Od kirtičara neposrednu vezu između pojedinih signalističkih pesničkih oblika i dadaizma utvrđuje poljski naučnik i pesnik Julijan Kornhauzer u svojoj studiji: Signalizam – program srpske eksperimentalne poezije, Krakov 1981 (3) Izvesni rezultati u stohaističkoj poeziji (jedan od vidova signalizma), ali ne i postupak očigledno su veoma bliski dadaističkim pesničkim tvorevinama. Međutim, osnovna ideja o opštem ne-stvaralačkom nihilizmu i potpunoj anarhiji u umetnosti strana je signalizmu.

Što se tiče avangardnih struja šezdesetih i sedamdesetih godina u nekim tekstovima, ranije, već je istaknuta osnovna razlika između njih i signalizma.

Naš pokret se u odnosu na konkretnu, vizuelnu, letrističku i spacijalnu poeziju pokazuje kao kompleksniji, obuhvatniji sa širokom lepezom delovanja što podrazumeva i složeniji istraživački instrumentarij. S druge strane i ambicije signalizma su, u odnosu na to što su želele ove struje, znatno veće, ne samo revolucionisanje poezije, ili literature, već radikalni zahvati u svim oblastima umetnosti čovekovog življenja primereni novoj planetarnoj civilizaciji.

NOVE SNAGE SIGNALIZMA

Kao što je to više puta, u raznim prilikama, ranije naglašavano, signalizam je jedan otvoreni umetnički sistem dovoljno fleksibilan da se u njemu nađu kreativne ličnosti različitog naboja i mogućnosti istovremeno, sa raznovrsnim idejama, koristeći brojne stvaralačke metode u okvirima široko shvaćene oblasti avangardnih signalističkih istraživanja.

Od 1976. godine (4) kada smo se sabrali u kragujevačkim Koracima i dve godine kasnije kada smo predstavljeni u francuskom časopisu Do(k)s mnogo se toga izmenilo. Pojedinci su napustili signalizam, neki su se od njih čak okrenuli protiv siganlizma pišući, ili samo potpisujući nešto što su za njih drugi napisali. Stvorio se široki front lažne avangarde o čemu je pisao i Ljubiša Jocić, još pre nekoliko godina, braneći signalizam od beskrupuloznih napada onih, koji su u tim napadima videli šansu da izađu iz svoje duboke stvaralačke anonimnosti. (5) No o tome, ovom prilikom, neće biti reči.

Naš pokret je poslednjih godina dobio nekoliko zaista dragocenih ljudi, umetnika istraživača. Želim pre svega da ukažem na izuzetnu stvaralačku energiju Radomira Mašića, avangardnog umetnika iz Kule. Mašić pokriva najveći deo pojavnih oblika signalizma, posebno onih neverbalnih. Njegova poezija, prekoračivši granice verbalnog i vizuelno-linearnog, ušla je u trodimenzionalni prostor.

Krajem prošle godine pojavila se Mašićeva knjiga Mail-art, jedna od prvih knjiga ovakve vrste kod nas. U njoj se odmah uočava raznovrstan milje autorovih signalističkih istraživanja. Dominiraju oni radovi koji su veoma bliski vizuelnoj poeziji, a što je poznati italijanski pesnik i kritičar Michele Perfetti definisao kao „telepoezija – novi oblik komuniciranja.“

U drugoj knjizi Ego, koja uskoro treba da se pojavi, Mašić objavljuje svoja istraživanja u okviru signalističke gestualne poezije.

Ego je poema koju čine pet delova. Pesnički materijal ovde je telo pesnika, a njegove „reči“ su gestovi. Pesma se „ispisuje“, stvara u prostoru sintezom neposredne (intuitivne) i programirane akcije. Pored gestualnih u tkivo pesme mogu biti ukomponovani i drugi elementu. U ovom slučaju to je plakat sa ispisanom rečju ego, koji se nalazi iza pesnika u svakom trenutku njegove akcije. Plakat se ovde može definisati i kao neka vrsta verbalnog pesničkog horizonta što stoji u neposrednoj vezi sa pesnikovim gestovima, dopunjujući ih, „objašnjavajući“ ih, šireći njihovu višeznačnost, nagrađujući jedno čisto polje kinezičkog dejstva.

Treći Mašićev rad, koji sam imao prilike da vidim, Pojavljivanja smatram, pre svega, svojevrsnom dopunom njegove gestualne poeme Ego. Dopunom u dvojakom smislu: najpre onom pesničkom, praktičnom, a onda i u jednom šire shvaćenom teorijskom. Zapravo podnaslov rada je „signalistički esej“. Elementima kojima autor operiše u ovom „eseju“ su telo, gest i već pomenuti plakat, što nas upozorava na činjenicu da Mašić pokušava da na jedan vizuelno-gestualan način pojasni i razloži svoje pesničke motive iz poeme Ego.

Jaroslav Supek ulazi u signalizam još 1975. godine radeći intenzivno na vizuelnoj poeziji. Zapaženo je njegovo učešće na izložbi Signalizam u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu 1975. godine, a zastupljen je i u, do sada, najobimnijoj antologiji signalizma u časopisu Koraci broj 1-2, 1976. godine. Supekov rad, međutim, znatno je širi od onog što je prikazano i objavljeno. U poslednje vreme posebno su zanimljiva njegova nastojanja da teoretski fundira i obrazloži svoju viziju signalizma. Tako, na primer, u tekstu Odlomak o signalizmu čitamo njegovu odrednicu signala u kojoj ga razlučuje od znaka:

„Signal, ne 'znak'. 'Znak' je pasivniji u odnosu na konstantno od /davanje sebe i okoline, kako ja(Jaroslav Supek) shvatam signal – davanje na znanje nekom (ostalima) da postojiš ti, odnosno JA. Znak je manje obuhvatan pojam. Ako se odnosi na čoveka on je jednovremen, kratkotrajan ('Dao mi je znak da mogu...'), naspram signala koji je konstantniji i duži ('Signalizirao mi je...').

Znak je prepoznatljiv proizvod čoveka i univerzuma. Signal u sebi sadrži znak, a može biti i čovek i univerzum.“

U svojoj, još neobjavljenoj, knjizi I Supek pokušava da jednim metapoetskim zahvatom objedini egzaktnu /prostorno-geometrijsku/ kosmološku i znakovno-vizuelnu strukturu složenog signalističkog pesničkog diskursa. Više nesvesno nego svesno oslanjajući se na Blanšoovu tvrdnju da je Malarme „bio iznenađen prirodom govora koja je označujuća i apstraktna“ Supek, pošavši od nekih sasvim opštih pojmova i relacija, preko kosmičko-egzaktnih uslovnosti, jednom imaginativnom „metodom“ pretvara signale u znake svoje poeme i konkretne slovne, verbalno-vizuelne jedinice koje će u sebi i dalje sadržati nešto od onog apstraktnog i kosmičkog sjaja.

Po Supeku jednostavnim listanjem knjige i prvobitno uočljiva ravan (označena kao crno obojena stranica) polako se pretvara u pravu, a onda u tačku. Tačka je zvezda, u stvari crna rupa, ovog metafizičkog sistema, koja se polako, pod dejstvom svojih unutarnjih sila, deformiše /ili struktuira/ u nama prepoznatljiv oblik slova I. To još nije slovo I, kako tvrdi Supek, već samo njegov „praosnov“ iz koga će se uz pomoć drugih tačaka i „crnih rupa“ razviti ostale brojne slovne i jezičke celine. Tako smo se jednom operacijom imaginiranja i selekcije koja „čini osnovu procesa prenošenja informacije“ (Jakobson) spustili iz tamnih zvezdanih prostora na belu stranicu knjige.

Na kraju, upozorio bih na rad Nade Marinković, posebno na ciklus njenih signalističkih vizuelnih pesama pod nazivom Nuklearna botanika.

Nada Marinković je fizičar, istraživač. Završila je fiziku na prirodno-matematičkom fakultetu, gde sada sprema i magistraturu. Radi u poznatom institutu „Boris Kidrič“ u Vinči na nuklearnom reaktoru. Sfera njenog vizuelno-istraživačkog rada upravo su procesi, znaci, simboli egzaktnih nauka, ono dakle što je bilo najavljeno i započeto još u prvoj fazi signalizma – scijentizmu. Kao naučnik i vizuelni pesnik Marinkovićeva se suvereno kreće tamnom i gustom šumom egzaktnih pojmova i simbola gde dominiraju: talasi, prostor, pozitroni, fluks svetlosti, neutrini, polje, plazma, interakcija, mezoni, nukleoni, itd.

U svojim signalističkim pesmama ova pesnikinja operiše verbalno-vizuelnim elementima. Razbija određene pojmove iz fizike (nuklearne fizike) izražene putem jezika, raspoređuje ih u prostor kombinujući u raznovrsne vizuelne celine zajedno sa egzaktnim simbolima.

Poznata je činjenica da čestice atomske strukture pored uobičajenog naziva (proton, elektron, itd) imaju i svoje simbole koji se koriste prilikom prikaza raznih reakcija i interakcija. Tako, na primer, naučni izraz p + 13AL27 – 12Mg24 + α označava da je jezgro aluminijuma bombardovano protonima i da je, na taj način, dobijeno jezgro magnezijuma i α – čestica. Upravo tu mogućnost kombinovanja jezičkog, vizuelnog i egzaktno-simbolskog često koristi Nada Marinković u svojim radovima pokušavajući da nasluti i izrazi nešto mnogo šire i dublje nego što je uobičajena (tekuća, tradicionalna) pesnička i naučna slika sveta.

( Uvodni tekst u katalogu izložbe ''Signalizam '81'', Odžaci, 1981)

Napomene:

(1) Vidi Zoran Mišić: Na vest o smrti čovekovoj, „Književnost“, broj 11, 1969; Eli Finci: Poezija iz mašine, „Politika“, 21, mart 1970; Bogdan A. Popović: Pesnička avangarda danas – šta je to?, „Savremenik“, broj 4, april 1972.

(2) Miroljub Todorović: Poezija – nauka (Manifest pesničke nauke), „Polja“, broj 117-118, 1968. Isto u knjizi Signalizam, Niš, 1979, str. 76-79.

(3) Julijan Kornhauser: Signalizam – Propozyeja serbskiej poezji eksperymentalnej, Uniwersytet Jagiellonski, Krakow, 1981, str. 1-172.

(4) Sredinom sedamdesetih godina naša tradicionalistička kritika, uglavnom, ćutanjem ignoriše siganlizam. To zapaža i Sveta Lukić u svom tekstu Reč o signalizmu („Večernje novosti“, 25. septembar 1976.), kada kaže da se ovaj naš pokret „više potvrdio u inostranstvu nego kod nas“. „Bez komentara ostaju posebne signalističke publikacije – nastavlja Lukić – kao i prezentacija u časopisima (poslednja, veoma instruktivna, bila je nedavno u kragujevačkim Koracima). Otpor signalizmu i njemu srodnim pokušajima kod nas je indirektan, ispoljava se u brižnoj, zaokupljenosti kritike i publike tradicionalnim oblicima umetnosti. A oni su polazna tačka signalističke negacije... Signalizam se obara na klasičan horizont poezije, na ‘posvećenu‘ umetnost u celini“.

(5) Videti tekstove Ljubiše Jocića: Ponovo povodom signalizma, „Umetnost“, broj 45-46, 1976, i Opet fragmenti o signalizmu, „Književna reč“, broj 60, 12. jul 1976.

ALTER - NOVA KRITIČKA METODOLOGIJA - TREĆI TALAS MEJL-ART

2010-12-09T14:02:00.000-08:00

ALTER

Krajem šezdestih godina u našoj literaturi i umetnosti pojavljuje se avangardni talas koji još uvek, uprkos brojnim nesporazumima i razmimoilaženjima, žilavo egzistira. U nekim kulturama i sredinama u nas književna i likovna avangarda se oficijelizovala i postala dominantna snaga dok je u drugim još pod pritiskom institucionalizovanog tradicionalizma. Avangardna previranja tih godina donela su očigledne rezultate na planu oslobađanja od konvencija tradicionalne umetnosti i stvaranja nove poetike i estetike čiji su koreni delimično i u istorijskoj avangardi, a pre svega u dadaizmu, futurizmu, suprematizmu, u mišljenju i istraživanjima takvih stvaralačkih ličnosti kao što su: Dišan, Maljević, Cara i Apoliner.

Novoformirani stvaralački pokreti: konkretizam, vizuelna poezija, signalizam, mejl-art, konceptualizam, tragaju za drugačijim oblicima književnog i likovnog izražavanja primerenim našoj civilizaciji, civilizaciji kraja dvadesetog veka. Teorija informacije i komunikacije, kibernetika dematerijalizacija umetnosti, razbijanje jezika, glas, slovo, prostor u žiži su interesovanja avangardnih istraživača. Otvaraju se sasvim novi do sada neslućeni prostori književnosti i umetnosti.

Jedan od tih istraživača, „novih Huna“ (Kornhauzer), iz avangardnog talasa je i mladi novosadski pesnik i likovni umetnik Andrej Tišma, koji kako sam navodi počinje sa istraživanjima 1972. godine. Njegova knjiga „Alter“, gde su sakupljeni alternativni radovi od 1972 do 1982, podeljena je na osam ciklusa: Akcije, Knjiga Dokumenata, Letrizam, Pečati, Knjiga No, Mail art akcije, Serija „Osobe“, i Slike sa komentarima. Svaki ciklus predstavlja jedan od oblika, vidova Tišminog avangardnog angažmana u vizuelnoj poeziji, mejl artu, ili nečem što bismo, za ovu priliku, nazvali konceptualnom umetnošću. Akcije ovog autora dešavaju se u prostorima takozvanog proširenog, ali istovremeno međusobno isprepletanog likovnog i literarnog medija. U istu semantičku ravan dovode se reč, gest, matematički simbol, slučajno izabrana fotografija da bi u informativno-estetsku energiju pretvorili svoj tek nagovešteni i protivurečni semantizam.

Posebno su zanimljiva Tišmina istraživanja u mail-artu, relativno novoj umetničkoj disciplini, koja je poslednjih godina doživela pravu ekspanziju potiskujući konceptualizam, konkretnu i vizuelnu poeziju. Tišma u mail-art radovima upotrebljava pečate sopstvene izrade sa različitim porukama (remek delo, master piece, neopisivo, undescribable) koje otiskuje na dopsinicama i drugom komunikativnom materijalu, ili, pak njima interveniše na oficijelnim, ponajčešće banalnim razglednicama menjajući njihov kič, izgled i poruku u relevantan poetski sadržaj. Na taj način čini nam se da Andrej Tišma u potpunosti prihvata inspirativna estetička načela Klausa Groha, nemačkog avangardnog umetnika i teoretičara, koji polazi od toga da je svako umetničko delo „rezultat obrađivanja sredine“ i da svako takvo obrađivanje „ostavlja za sobom tragove“. U tom procesu prema Grohu „pečat predstavlja veoma važan oblik umetničkog stvaranja, pošto ni u jednom načinu stvaralačke produkcije nije moguća takva demokratizacija i multiplikacija proizvoda izvan svih društvenih i političkih granica, bez problema i širom čitavog sveta“.

1987.

NOVA KRITIČKA METODOLOGIJA*

Pesnik Ljubiša Jocić nije imao sreće sa našom kritikom. Na prste jedne ruke, rekao bih, mogu se nabrojati iole pristojnije analize njegovog obimnog pesničkog opusa.

Šta je doprinelo tome da se Ljubiša Jocić gurne na samu marginu srpske književnosti? Pre svega činjenica da je, za razliku od brojnih srpskih pesnika, svojih vršnjaka, koji su posle početnih „modernističkih“ izleta, kasnije veoma brzo proklamovali svoj „povratak izvornoj tradiciji“, Ljubiša Jocić iz jedne pesničke avanture – nadrealizma, pri kraju svog života ušao je u drugu avanturu duha – signalizam. I upravo ta doslednost Ljubiše Jocića kao nekonvencionalnog pesnika, u jednoj kulturi i literaturi kao što je srpska gde je oduvek glavnu reč vodila tradicionalistička i evidentno konzervativna pesnička struja i njeni kritičarski zagovornici, učinila je da njegovo delo ni za života, ni, evo, osam godina nakon smrti ne bude vrednovano onako kako to zaslužuje. S te strane čini mi se da je esej Živana Živkovića Signalistička poezija Ljubiše Jocića neosporno pionirski poduhvat da se kritički osvetli poslednja, signalistička faza ovog autentičnog avangardiste koji je predstavljao, u našoj književnosti, neku vrstu mosta između takozvane istorijske avangarde i signalizma.

Ljubiša Jocić ulazi u signalizam sredinom 1975. godine i sve do svoje smrti, marta 1978, veoma aktivno učestvuje u njemu kao pesnik, polemičar sa lažnom avangardom i tradicionalistima, izlagač na signalističkim izložbama, prikazivač rada nekolicine signalističkih stvaralaca, inicijator brojnih razgovora gde se raspravljalo o dadaizmu, nadrealizmu i ponajviše signalizmu, njegovom tenutnom učinku u stvaranju nove literarne i umetničke prakse, njegovoj budućnosti, etc. Prema sopstvenim rečima, Jocić signalizam budno prati još od prvog manifesta i formiranja pokreta 1968 i 1969 godine, prihvatajući njegova avangardna načela i primenjujući stvaralačke postupke koje je signalizam uveo u našu poeziju.

Pojava aleatorne, stohastičke i fenomenološke poezije, krajem šezdesetih godina presudno je, i bitno, uticala na dalja kretanja i tokove savremene srpske poezije. Koristeći literarne novine, kojima je signalizam revolucionisao našu poeziju, i kombinujući ih sa ranijim nadrealističkim iskustvom – kako to u svom eseju veoma plastično i upečatljivo pokazuje Živković – Ljubiša Jocić je ostvario vrhunske domete, kako svog i signalističkog, tako isto i srpskog modernog pesništva.

U eseju Signalistička poezija Ljubiše Jocića, na osnovu proučavanja ukupnog pesnikovog učinka iz njegove poslednje faze (zbirke Mesečina u tetrapaku i Koliko je sati), ne izostavljajući pritom ni analizu, u našoj periodici posthumno štampanih pesama, iz najavljene, ali još neobjavljene zbirke Nulti čas, Živan Živković veoma precizno uspeva da nam predoči osnovne odlike antropologije i kosmologije Jocićeve pesničke pustolovine.

Ocrtavajući pesnikov specifičan stav i postupke u okvirima signalističke poezije i poetike, Živković svoju kritičarsku sondu upravlja ka samim ontološkim čvorištima Jocićevog pesničkog diskursa. U svom analitičkom postupku ovaj kritičar polazi od nekih uočljivih (vidljivih) poetskih detalja i rezultata da bi, otkrivajući sloj po sloj ludičke asocijativnosti, jezičke zaumnosti, civilizacijske opsednutosti, ritamsko-muzičke efektivnosti, etc., postupno i kompleksno zahvatio bitne konstante pesnikovog završnog opusa jednom svojevrsnom kritičkom metodologijiom. Ta metodologija tumačenja, ne samo Jocićevog signalističkog pesništva već i niza drugih književnih i šire umetničkih tvorevina, u Živkovićevom esejističkom postupku podrazumeva kako osvetljavanje njihovih gnoseoloških, tako isto i ontoloških polazišta. To se, uostalom, najbolje vidi baš u ovom kritičkom osvrtu Živana Živkovića, gde je jedna specifična i plodotvorna sinteza estetičko-teorijskog i knjževno-istorijskog načina sagledavanja i analize umetničkog dela, i ovog puta, kao i u prethodnim njegovim ostvarenjima, dala izvanredne rezultate.

*Živan Živković, SIGNALISTIČKA POEZIJA LJUBIŠE JOCIĆA, Beograd, Zbornik radova Pedagoške akademije za obrazovanje vaspitača (poseban otisak) 1986.

TREĆI TALAS MEJL-ART

Činjenica je da mail-art nastaje početkom šezdesetih godina, a svoju pravu stvaralačku eksploziju i ekspanziju doživljava krajem sedamdesetih. Osamdesete godine, međutim, nisu označile kreativnu stagnaciju i kraj ovog velikog i po svemu izuzetnog međunarodnog umetničkog pokreta. Naprotiv, broj učesnika u komunikativnoj mreži (network) povećao se, a samim tim i broj izložbi, časopisa i drugih publikacija posvećenih mejl-artu (1)

U ovom, uslovno nazvanom trećem talasu mejl-arta aktivno učestvuje i nekoliko jugoslovenskih umetnika. Najistaknutije mesto među njima svakako pripada Nenadu Bogdanoviću i Dobrici Kampereliću.

Nenad Bogdanović živi i radi daleko od naših kulturnih centara, u vojvođanskom mestu Odžaci, što mu ni malo nije smetalo da postane jedan od vodećih jugoslovensakih umetnika u trećem talasu mejl-arta. Jedna od prvih Bogdanovićevih akcija, kojom on stupa na međunarodnu avangardnu scenu, bila je projekt Dovrši marku iz 1981. godine. Posle nekoliko samostalnih izložbi, on 1984 godine organizuje izložbu – akciju Jugoslovenska umetnost telegramom. Izložba je održana u Odžacima (više umetnika poslalo je svoje priloge – poruke u obliku telegrama) i to je, koliko je meni poznato, bila prva izložba i akcija ovakve vrste u našoj zemlji. Te iste godine Bogdanović pokreće mail-art bilten Second Manifesto i reviju Total.

Second Manifesto donosi kraće tekstove o mejl-artu i obaveštenja o izložbama i akcijama naših i stranih autora na engleskom i srpskom jeziku. Total je mnogo kompleksniji projekat i svakako će imati svoje mesto u mejl-art istoriji novijeg datuma. Po ideji i načinu kako je realizovan Total je sličan nekim revijama koje su izdavali početkom i sredinom sedamdesetih godina Italijan Romano Peli, Englez Jeremy Adler, Čeh J. H. Kocman i neki drugi avangardni umetnici. Zapravo Bogdanović zatraži od umetnika da mu tekst ili vizuelni, odnosno mejl-art rad, umnoži u 133 primeraka u formatu 6x6 i pošalje. Ovako dostavljene radove (među kojima često ima ručno pravljenih i veoma uspelih originala), Bogdanović stavlja u korice, povezuje i distribuira kao „contemporary art review“. Do sada se pojavilo petnaest brojeva Totala. Saradnika ima dosta i ako nekoga treba posebno izdvojiti to su: Japanac Ryosuke Cohen, cenjen po svojim izvanrednim višebojnim pečatima (Rubber Stamp Art), italijanski mejlartisti Ruggero Maggi i Vittore Baroni, poznati urugvajski vizuelni pesnik i teoretičar avangarde Clemente Padin, Holanđanin Ko De Jonge, jedan od najvećih američkih mejlartista Lon Spiegelman, nemački konceptualac Bernd Löbach, veoma agilni Kanađanin Chuck Stake, inače, izuzetan crtač, pesnik iz stare garde konkretista Arrigo Lora Totino, mitska figura američke avangarde Bern Porter, kao i istaknuti francuski vizuelni pesnik i kritičar Daniel Daligand. Ono što je posebno interesantno u poslednjm brojevima pojavljuje se i nekoliko sovjetskih umetnika (Rea Nikonova, Serge Segay, Ilmar Kruusamae, do sada nepoznatih u međunarodnoj komunikativnoj mreži.

Od Jugoslovena česti saradnici Totala su: Nikola Šindik, Ivo Antič, D. Kamperelić, Šandor Gogoljak, Jaroslav Supek, Andrej Tišma, Vićezoslav Hronjec i Marijan Čekolj.

Dok Nenad Bogdanović u svom mejl-art radu polazi, pre svega, od jedne široko shavćene sinteze konceptualne umetnosti i vizuelne poezije, ne eliminišući ono što bismo mogli odrediti kao estetsko u umetničkom delu, za Dobricu Kamperelića mnogo je važnije etičko zračenje umetnosti. Tako će ovaj umetnik u jednom trenutku nedvosmisleno izjaviti „revolucija avangardnih umetničkih formi treba da pređe sa estetskog na etički plan“.(2)

Stavljanje etičkog u prvi plan, ne samo umetničke već uopšte kulturološke akcije uočljivo je odmah u čitavom Kamperelićevom delu i angažmanu. (3) Tako je, na primer, jedna od glavnih poruka sa pečata ovog umetnika GENS UNA SUMMUS!, naslovi i teme multimedijalnih projekata koje je organizovao su: MAKE ART NO ARMS (1982) i WORLD’S ARTISTS FAMILLY (1984), a naslov periodične publikacije koju izdaje je Open World. U tom smislu većim delom je usmereno i Kamperelićevo učešće u međunarodnim mejl-art akcijama i drugim umetničko-socio-političkim projektima kao što su, na primer, tesna saradnja sa Meksikancem Cesarom Espinosom, njegovom grupom COLECTIVO – 3 i učešće u projektima Revolution i Euroshima: mon amour. Dobrica Kamperelić je aktivan saradnik velikog internacionalnog projekta Permanentna mirovna akcija koju su realizovali istočnonemački umetnik Detlef Kappis i austrijski umetnik Etl Harry. Zapažena je njegova saradnja i na izložbi PATRIJA O MUERTE koju organizuje Urugvajac Clemente Padin u znak solidarnosti sa narodom Nikaragve i projektu Welcomet Mr. Halley Brazilca Gilberta Prada, koji se zalaže za sprečavanje „zvezdanog rata“.

Posle svega ovoga biće nam mnogo jasnija, a na neki način možda i bliža Kamperelićeva tvrdnja da je „najvažnije da mail-art egzistira kao nadnacionalna, kosmopolitska umetnost u okrilju tzv. alternativne kulture, a ne kao estetska ’dostignuća’ ove umetnosti...“ (4)

Polazeći od te i takve teze o mejl-artu (networku) kao otvorenom komunikacion sistemu gde je u stvari dominantna ideja o umetnosti kao etičkom angažmanu koja se ostvaruje kroz permanentnu komunikaciju, Kamperelić 1985. godine pokreće internacionalni magazin Open World. U ovom mesečniku otvorenog tipa, on objavljuje razne komunikacijske vesti iz mejl-art mreže, pozive na učešće u novim projektima, vizuelne priloge saradnika iz celog sveta, a povremeno i kritički intonirane tekstove, polemike i pamflete. Do sada se pojavilo 27 brojeva Open Worlda sa brojnim saradnicima iz Jugoslavije i drugih zemalja.

Pored učešća u ovde pomenutim, ali i mnogim ovde nezabeleženim mejl-art akcijama (izložbama), Kamperelić je objavio više tekstova o vizuelnoj poeziji, mejl-artu i alternativnim oblicima umetnosti u domaćim i stranim listovima i časopisima. Od marta ove godine u splitskom listu Omladinska iskra, čija je redakcija imala zaista puno razumevanja za nove umetničke prodore i istraživanja, on uređuje veoma aktuelnu i informativnu rubriku M. A. Network.

''Brazde'', 24. IX 1989.

Napomene:

(1) Zanimljivo je da iako je narastao broj izložbi i mejl-art akcija, teorijskh knjiga i kritičkih prikaza o ovoj jednistvenoj umetničkoj pojavi još uvek nema dovoljno. Retke su knjige kao što je ona Ulisesa Carriona pod naslovom SECOND THOUGHTS (Void, Amsterdam 1980), gde se na relevantan umetničko-kritički način pokušava osvetliti suština mejl-arta i njegovih pojavnih oblika kao što su Bookworks i Rubber Stamp Art.

Slična je situacija i u našem kulturnom prostoru. Likovna kritika sem nekih izuzetaka (Zoran Markuš i Dušan Đokić) ignoriše mejl-art. Izvanrednu, pak, analizu ovog umetničkog pokreta počev od samog pojma (termina), preko nastanka, geneze, poetike do preciziranja njegovog dejstva u praksi jugoslovenske avangarde, dao je književni kritičar Živan Živković u tekstu Mail- Art – umetnost komunikacije (knjiga Orbite signalizma, Beograd, 1985. str. 59 - 76).

(2) Vidi Second Manifesto no. 2 Odžaci, februar 1985.

(3) Ovakvi stavovi eksplicitno su izraženi i u Kamperelićevom polemičkom tekstu Besmrtni Art Lover V. S. osvešćenog Szombathya u listu „Glas omladine“, Novi Sad, 7. januar 1987.

(4) Dobrica Kamperelić: Mejl-art-neka nova bolest „Omladinska iskra“, Split, 13. 3. 1987.